Za srpskog pisca Svetislava Basaru hrvatski pisac Miljenko Jergović je rekao da mu je on jedan od dražih živih pisaca i jedan od najmilijih suvremenika općenito te da je riječ o autoru nekoliko remek-djela koja stoje na centralnom mjestu u njegovoj biblioteci. A Svetislav Basara zaista piše mnogo, lako i dobro. Do sada je objavio oko 45 romana, od kojih svaki svojim stilom, oštrinom i često neočešljanim mislima izaziva pažnju, a neki od njih zaista su velika djela. Najširi krug čitalačke javnosti poznaje ga po ranom romanu “Fama o biciklistima” (1987.) u kojem se isprepliću fantastični realizam, lucidne autorske minijature i pogledi na historiju i stvarnost okrenutu naglavce: bila je to knjiga, a do to uopće nije htjela, na tragu Ionescoa, Borhesa ili Kiša, od koje se proza u našim krajevima počela doživljavati na drugačiji način. O “Biciklistima” je David Albahari zapisao da pripadaju onim rijetkim knjigama koje uspijevaju primorati stvarnost da se promijeni i prilagodi onome što u tim knjigama piše, dok je Branko Kukić, urednik legendarnog časopisa “Gradac” iz Čačka, za “Famu o biciklistima” rekao da je to “priručnik ljudske ludosti doveden na nivo nauke”.

Slijedili su drugi veliki romani: “Početak bune protiv dahija”, “Mein Kampf”, “Dnevnik Marte Koen”…, a za “Uspon i pad Parkinsonove bolesti” Basara je 2006. dobio prestižnu NIN-ovu nagradu. U novije vrijeme piše dnevne kolumne za list “Danas”. Ranije je bio i politički aktivan, kao potpredsjednik Demokršćanske stranke Srbije, a potom i ambasador Srbije na Cipru. Po vlastitom priznanju, nekoliko puta je pročitao knjigu “Propast Zapada” Oswalda Spenglera, ali zbog onoga što u njoj piše nije naročito pesimističan. “Ja ne vidim kraj civilizacije ili sveta kao nešto loše, već ga u hrišćanskom poimanju vidim kao uskrsnuće, obnovu sveta i čoveka te ponovno uspostavljanje primordijalnog stanja”, kaže Basara. Prije više godina na jednoj književnoj tribini u Zagrebu o svom je političkom djelovanju rekao: “Tih, devedesetih godina se trebalo suprotstaviti zlu koje je vladalo u Srbiji i svako je u toj borbi bio koristan i dragocen, i čistač ulica i akademik. Nisam mogao sediti kući, pijuckati vino i pisati knjige.”

Konačno, Basara je jednom napisao i tekst pod naslovom “Rat za knjigu i hleb”, u prvom licu, kao da je on Vladimir Matijević, osnivač SPD-a Privrednik u Zagrebu. Iz teksta izdvajamo jedan odlomak: “Moj plan je bio jasan i jednostavan. Ako je Privrednik u toku pedeset godina iškolovao 45.000 mladića i osposobio ih za život, onda tih 45.000 čine jednu oveću varoš. Ako među Srbima ima 10.000 bogatih – a sigurno ih ima više – i ako svaki od njih u toku pedeset godina iškoluje i za život osposobi po 45.000 mladića, onda to čini deset hiljada gradova i četiri i po miliona ljudi. Kada bi ti gradovi nikli namesto naših čemernih palanki i sela, onda bi srpski narod bio moćan i uspešan. Mnogi, nažalost, ne misle kao ja. Smatraju da ćemo biti moćni i uspešni ako proširimo srpsko knjaževstvo i ujedinimo srpske zemlje. Ako se ne budemo obrazovali, kako ćemo znati šta je samovolja? Opet vam kažem: hiljadama puta je bolje vladati sobom nego vladati svetom…”

Imbecilni projekti

Kako biste iz svog ugla opisali osjećanje života u današnjoj Srbiji?

Kao život u bezvazdušnom prostoru, u skafanderima sirotinjskog egoizma. Formalno gledano, to jeste malo preteran opis, ali etimološki se drži. Reč “vazduh” sadrži reč “duh”, a reč “duša” je sa oboma u vezi. Kada se te veze pokidaju, a u Srbiji su pokidane, više ništa nije na svom mestu i tada se spaja ono što treba da stoji odvojeno, a razdvaja se ono što treba da bude zajedno. To je, čini mi se, posledica nasilne srbifikacije svega i svačega, tako da, na primer, odavno više nemamo pravoslavnu hrišćansku crkvu, nego nekakvu “svetosavsku” nacionalnu zadrugu, a ono malo duhovnosti, koje nikada nismo mnogo imali, potisnuo je “kosovski zavet” – koji učesnici kosovske bitke nisu dali. I fiktivna “duhovna vertikala” sama je po sebi besmislica, jer u duhu nema dimenzija na entu potenciju. Naši preci su polovinom XIX veka napravili – ili im je neko napravio – vrlo loš izbor. Umesto strpljivog rada na uobičavanju pisma i stvaranju književnog jezika, olako su, preko kolena, prihvatili Vukovu hajdučku reformu jezika i pisma. Nemam ovde dovoljno prostora da to elaboriram, a i dosadilo mi je više, pa ću skratiti – olak odnos prema jeziku i pismu postavio je temelj svim ostalim hajdučijama, prelamanjima preko kolena i pogrešnim izborima, a bilo ih je tušta i tma.

Vrlo se često upire prst u politiku kao izvor svih zala: može li se okrenuti pogled i na obične, svakodnevne ljude u procjenjivanju odgovornosti za Srbiju/društvo/svijet kakvi oni danas jesu?

Nije politika izvor svih zala, zlo postoji i pre i bez politike, možda ga je i više bez politike. Problem jeste (a često bude i zlo) što se politika u Srbiji ne obazire na obične, svakodnevne ljude – iako drugačiji, u stvari, ljudi i ne postoje – nego se kroji po meri div-junaka iz narodne poezije koja je, kao poezija, vrhunska, ali koja je, kada se nasilno pretoči u politiku, ravna katastrofi. Kada se stvari tako postave, onda one po sili fizičkih zakona idu naopako. Onda se olako, go i bos, kreće u ratove zato što “boj ne bije svijetlo oružje, nego srce u junaka” i zato što “nama protiv Bugara ne trebaju ni prangije, kamoli artiljerija”. Nikada se u Srbiji – od osnivanja do danas, možda najviše danas – realnost nije procenjivala kao odnos sopstvenih mogućnosti i spoljašnjih nužnosti, nego kao nešto što treba prilagoditi sopstvenim lakomislenim, često i imbecilnim naumima i projektima.

Često u svojim razmišljanjima spominjete apsurd za opis kako pojedinaca tako i čitavog (srpskog) društva. Može li apsurd danas također biti točka iz koje se dobro vidi čovjek sa svojim stvarnim potencijalima i iz koje se može krenuti u nekom drugačijem pravcu?

U Srbiji ne postoji društvo, nikada nije postojalo, postoji samo “srpski narod”, ali ni on ne postoji kao celina jer se “srpskim narodom” smatra samo deo populacije koja, za bednu naknadu, podržava ovu ili onu vladajuću pseudoelitu. Apsurdno je da upravo pozivari na sabornost i nacionalno jedinstvo neprestano unose razdore. Zbog tog dinastičkog, verskog, partijskog i nacionalnog odbacivanja svih koji se ne uklapaju u stereotip “dobrog Srbina”, Srbija u svim vremenima radi sa najviše jednom trećinom kapaciteta, da i ne pominjem najmanje četvrtinu Srba, koji su zbog toga što su igrom slučaja bili katolici ili muslimani proglašeni za “Turke” i “Šokce”. Dobro smo mi prošli, kako smo radili.

Ima li smisla u današnjoj “civilizacijskoj apatiji”, kako je naziva Boris Buden, djelovati?

To je quid pro quo. Civilizacija nije apatična, apatični su ljudi. Šta da se radi. To je ljudski, a što bi rekao Niče, i isuviše ljudski. Mislim na neprestane jadikovke na “okolnosti”, “uslove”, kao da te okolnosti ne stvaraju ljudi – tačnije mi (da i ja ne zapadnem u quid pro quo) – nego padaju sa neba. Odavno više niko, ne samo u Srbiji, nego nigde, neće da menja sebe, nego bi da menja okolnosti i uslove, što te okolnosti samo pogoršava.

Jednom ste napisali: “Egzistenciji je nametnuto mnoštvo irealnih projekcija čija šarolikost zaklanja neshvatljivu jednostavnost života.” Što bi značila jednostavnost života, ako govorimo o smislu, a ne samo o preživljavanju?

Stvar je vrlo jednostavna i zato teško ostvariva. Jednostavnost života je – ne hteti ništa preko onog što je neophodno. Toga se danas ne pridržavaju ni monasi, pa šta onda očekivati od ostalih.

Također ste rekli da bi država, kao princip, za Srbiju trebala da bude duhovni fenomen. Što bi to značilo?

Ne samo za Srbiju. Država je duhovni fenomen. Ako ne postoji u duhovima ljudi kao opšta ideja zajednice, onda vidljivi fenomeni državnosti – policija, poreska služba i drugi – nisu ni od kakve koristi.

Atlas pseudomitologije

Založili ste za kulturni preokret koji je Srbiji potreban. Koliko je to moguće u 2019. godini ili u bliskoj budućnosti?

Nije nemoguće, ali je vrlo malo verovatno.

Iz ovog razgovora je vidljivo da ste veliki protivnik različitih interpretacija srpske tradicije. Tom pitanju posvećujete i novu knjigu “Atlas pseudomitologije”. Što bi po vašem mišljenju u današnje vrijeme značilo, u nekom dobrom smislu, pozivanje na srpsku tradiciju?

Bilo bi za početak dobro da sami sebi priznamo da je to što nazivamo tradicijom izmišljotina sklepana u XIX veku i da je Vukova reforma onemogućila pristup izvorima stvarne tradicije. Nema danas nikog u Srbiji ko je u stanju da pročita bilo koju srpsku knjigu štampanu (pisanu) pre 1860. godine.

Iz vašeg pisanja i javnih istupa vidljivo je da vam je određena vrsta duhovnosti jako važna, nasuprot današnjoj površnosti i trivijalnostima. Što vam duhovnost zapravo znači i koliko je ona moguća/potrebna današnjem vremenu?

Duhovnost je potrebna svim vremenima i u svim vremenima je i ima: duh je osnova sveta. Savremeni pandemonijum (hram posvećen svima demonima ili polubogovima), površnost, jeftini poslovi, samo su manifestacije duha koji proizvodi zlo sveta.

Napisali ste puno knjiga. Kakav je iz vašeg ugla odnos pisca i svijeta: da bi u njemu preko literature bio što više ili da bi od njega pobjegao u svijet izmišljenih riječi, junaka i događaja?

Literatura je koliko odnos, toliko i bekstvo od sveta.

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email