Da je đačko doba najlepši i najbezbrižniji period u životu reći će većina onih koji su davno izašli iz školskih klupa. Bili skloni idealizovanju onog što je prošlo ili ne, teško je ostati ravnodušan pred grajom, mladošću i šarenilom koji svakog septembra istrče u školska dvorišta. Imadosmo – ne znadosmo, rekli bi mnogi dok se prisećaju infantilnog, neiskvarenog i nevinog perioda malih radosti i velikih očekivanja. Strah od nepoznatog, strepnja i nada u očima školaraca, ali i studenata kasnije, podsećaju na drugarstva, prve ljubavi, poneku brigu oko ocena, ali ponajviše na radosti i uzbuđenja.

Odgovornosti i odricanja nekako se ne uklapaju u tu ulepšanu sliku odrastanja, detinjstva i mladosti. A upravo su neprestana borba i prerano sazrevanje sastavni deo života mnogih mladih ljudi, danas ograničenih i opterećenih oskudicom i besperspektivnošću. Novčani iznos od 400 kuna za učenike i 800 kuna za studente, koliko iznose “Privrednikove” stipendije, mnogi stipendisti su i u prethodnoj školskoj i akademskoj godini trošili na ono najosnovnije – prevoz do škole ili fakulteta, knjige, skripte, studentsku menzu. Od eventualnog ostatka pomagali su roditeljima u plaćanju režija. Nisu sebi priuštili putovanje ili markiranu garderobu, jer znaju da mlađi brat ili sestra možda neće ni imati mogućnost fakultetskog obrazovanja.

Tako je i sedam učenika srednjih škola u Benkovcu, Virovitici, Osijeku, Kninu i Vukovaru primalo “Privrednikovu” stipendiju prethodne školske godine. Svi su završili razrede s odličnim ili vrlo dobrim uspehom. Jedanaest studenata je uz pomoć stipendije uspešno završilo akademsku godinu u Osijeku, Rijeci, Zagrebu i u Gospiću i svi su ostvarili vrlo visoke rezultate. Njih petoro je diplomiralo ove godine. Novčani iznos stipendija koje su dobijali je za današnje prilike skroman, ali dragocen, mnogima je olakšao, a često i omogućio školovanje. Pružio im mogućnost da svojim vrednim radom, trudom i znanjem postanu uspešni lekari, inženjeri, pravnici, ekonomiste… Pružio im je priliku da svoje talente i sposobnosti iskoriste.

U najbitnijem periodu za formiranje ličnosti, pored neophodne materijalne, ovim mladim ljudima pružena je i moralna podrška, poruka da neko misli i brine o njima, da su oni budućnost srpske zajednice u koju neko veruje. Najvažnije što čovek nauči u tom periodu i što mu ostane za ceo život, uostalom, nema mnogo veze sa nastavnim planom i programom. A oni su svi svojim bezrezervnim trudom i nadprosečnom nadarenošću pokazali da su bili vredni uloženog i da će se zajednici sigurno odužiti.

Međutim, mi smo zakazali. I kao društvo i kao pojedinci. Otupeli i ogrubeli. U trci za sopstvenim interesima i nametnutim idealima. Gledamo kako mladi napuštaju zemlju i to nam postaje samo zabrinjavajuća statistika. Gledamo ih kako se neretko stide svog porekla, dopuštamo da neimaština sputa njihove talente, da ostanu nevidljivi i nečujni.

Ulaganje u obrazovanje mladih ljudi je već godinama “Privrednikova” misija. Misija očuvanja i osnaživanja zajednice preko ulaganja u mlade, traženje donatora i prikupljanje sredstava za školovanje. Dirljivo je čuti koliko je neka stipendija promenila život i budućnost nekog mladog čoveka, koliko su pomoć i podrška doprineli da se razvije i završi nečije školovanje. Ali je poražavajuće to koliko smo još mogli, a nismo.