Stanko Crnobrnja je televizijski i filmski reditelj, scenarista, teoretičar medija, redovni profesor na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu, sa impozantnom radnom, životnom i kreativnom biografijom. U njoj nalazimo više od 1500 televizijskih emisija i serija koje potpisuje kao reditelj, producent ili scenarista, kao i brojne igrane filmove, muzičke i scenske manifestacije i festivale. Autor je i brojnih knjiga o medijima u savremenom svetu. Za Privrednik govori o aktuelnim društvenim, političkim i kulturnim temama.

Koje teme trenutno zaokupljaju vašu pažnju i misli?

Uz velike teme koje su zarobile ceo svet, svako ima svoje sopstvene. Ako ste multimedijalni stvaralac, onda, u pravom smislu reči, mislite, radite, stvarate na nekoliko paralelnih linija i nivoa. Na primer, u jednoj liniji, moja životna i umetnička partnerka Sandra Malić i ja, zajedno sa kolegama iz Kanade, upravo razvijamo naše prisustvo na NFT-u – tzv. kripto platformama – gde se stvorila čitava nova ekonomija u kojoj, prvi put u istoriji, likovni umetnici od svake naredne prodaje svog dela imaju garantovan procenat – tantijeme. To su do sada imali stvaraoci u audio-vizuelnim umetnostima – muzika, film, TV – ali likovni umetici ne. Dakle, uključujemo se u jedan istorijski momenat koji će kroz digitalnu, blokčejn tehnologiju, značajno promeniti kulturu uopšte.

Prelivamo se izmrcvareni iz straha od pandemije u strah od rata, od histerije licemerstva i kulture otkazivanja do straha od inflacije, poskupljenja svega i svačega. Da li bauk industrije straha kruži svetom i koliko straha jedan organizam prosečnog životnog trajanja može da izdrži?

Otkada postoji na ovoj planeti, ljudsko biće živi u većem ili manjem strahu. Kratkotrajni periodi minimalnog straha, za one koji su imali tu sudbinsku sreću da ih dožive, danas znače potvrdu da je društvo bez straha ipak moguće. Strah, taložen milenijumima, u ovom vremenu se uvećava eksponencijalno, kao i broj ljudi na Zemlji, pa svet bez straha deluje kao utopija, odnosno kao neka Andersenova bajka. Ironija je u tome da oni koji su najviše bombardovani informacijama i propagandom danas imaju i najviše straha. Blaženi su oni koji su van direktnog dometa industrije straha. Njih je strah od iskonskih pojava. Da li će grom da udari u čoveka, da li će roditi šljiva, da li će gladni lav da napadne oskudno stado domaćih životinja? Na kraju, posle vrlo mogućeg armagedona, može da se desi da preživi njih nekoliko koji uopšte nisu posedovali pametni telefon, internet, bitkoin. Oni će biti u svom elementu.

Sa čime se može uporediti otkazivanje kulture cele jedne nacije kojem svedočimo?

Može da se uporedi sa inkvizicijom, sa uništenjem Maja, sa masakrom Indijanaca, sa porobljavanjem Afrikanaca, sa paljenjem knjiga, sa kukastim krstovima, sa nasilnim prevođenjem u drugu veru. Spisak je podugačak. I potvrđuje činjenicu da je ljudska istorija, od početka, priča o ubijanju čoveka od strane drugog čoveka.

Automatizacija, veštačka inteligencija i digitalizacija nisu nam donele lepši, lakši, smisleniji, bezbrižniji život, sa kraćim radnim vremenom, kako smo se nadali?

Nekima jesu. Moćna svetska elita, poznata kao jedan odsto, uživa u vrhunskim dometima nauke, tehnike, umetnosti i razonode. Oni faktički ne žive, čak ni u komunizmu, već u nekoj vrsti zemaljskog raja. Njihova neposredna posluga takođe ima značajne privilegije. Ali i milijarde ljudi uživaju u Tik-toku, još uvek delimično slobodnom internetu, znanju koje stiču gledajući bilione slika na Gugl imidžu, video prizorima na Jutjubu, uživaju u trenutno dobijenoj prognozi vremena, dži-pi-es navigaciji, automatskoj kupovini, pa i naručivanju svega i svačega što stiže pravo na kućna vrata. I tu je spisak dobrobiti pozamašan, a on uključuje i legalizaciju marihuane u pedesetak država, makar u medicinske svrhe, uključujući tu i Hrvatsku. Što je iskorak koji je u direktnoj vezi sa novim tržištem rada, odmaranja, novom trgovinom, novom umetnošću. Prodavnice legalne marihuane, u Kanadi, jednostavno nisu u stanju da ispune tražnju brojnih, oduševljenih, kupaca. Hiljade robota u fabrikama stvorilo je takvo stanje.

Kako komentarišete dominaciju kratkog sadržaja u medijima, a pre svega na društvenim mrežama?

Život je kratak (i brz), a tu činjenicu vrlo dobro su shvatili i stvaraoci medijskih sadržaja. Kratka forma za brz i kratak život. Ali nudi se i alternativa – striming serijskih formata do iznemoglosti. Nudi se beg u virtuelni svet video igara koji je, kao industrija, još 2004. godine, tri puta prevazišao Holivud u godišnjim prihodima. Samo jedna premijera nove epizode popularne video igre u stanju je da, u jednom danu, prihoduje 700-800 milona evra, što je nedostižni san za holivudske blokbastere. A video igre umeju da se igraju i danima u kontinuitetu.

Kako doživljavate prostor bivše Jugoslavije? Da li odlazite povremeno u Hrvatsku? Kakva vas profesionalna i životna iskustva vežu uz taj prostor?

Prostor bivše Jugoslavije doživljavam kao svoje rodno mesto i kao osnovnu odrednicu svog identiteta. U Hrvatsku odlazim ne toliko često koliko bih želeo. Jer Vrginmost je mesto gde se rodio moj pokojni otac Bogdan, a Pakrac je mesto gde se rodila moja pokojna majka Anđa. Malo je reći da su emocije uvek u pitanju kada se pomisli na Slavoniju, na Baniju, na Zagreb, ali i na Istru, na otoke, na Jadran. U Zadru sam, za Radio-televiziju Zagreb, režirao veliki spektakl “Jugoviziju”, gde je pobedila simpatična Tajči. U Zagrebu sam režirao, prvu na Balkanu, telenovelu od 160 epizoda koja se zvala “Vila Marija” i bio sam prvi režiser iz Srbije koji je takav poduhvat izveo 2005, posle svih nedaća koje su zadesile оvaj prostor.

Kada posmatramo medijsku sliku u regionu, pa i šire, šta još primećujete sem polarizacije?

Dezinformacije su praktično legalizovane, a medijske manipulacije su sveprisutna pojava. Publika je u sve većoj konfuziji jer ne može merodavno da potvrdi šta je istinito, a šta nije. Zbog toga se životne odluke ljudi često zasnivanju na zabludama, a zablude su siguran put u tragičan tok. To je opšte, potvrđeno pravilo, bar u našem poslu dramaturgije i medijske produkcije.

Šta vas plaši, a u čemu ipak pronalazite neku nadu?

U principu, nemam strahove unapred. Ali smetaju mi glupi, a ambiciozni ljudi. Sa druge strane, inteligentni i komotni ljudi mi se čine daleko interesantnijim.