Tolstoj

tolstoj
Lav Nikolajevič Tolstoj

– A znaš li, Kostja, s kim je Sergije Ivanovič putovao? – reče Doli, razdelivši deci med i krastavce. – Sa Vronskim; on putuje u Srbiju.
– I to ne sam, nego ceo eskadron vodi o svom trošku! – reče Katavasov.
– To njemu dolikuje – reče Ljevin. – A zar još uvek idu dobrovoljci? – dodade pogledavši u Sergija Ivanoviča.
Sergije Ivanovič, ne odgovarajući, oprezno je vadio, nožem, iz šolje u kojoj je stajao beo sat meda, još živu pčelu upalu u oceđeni med.
– Još kako! Da ste samo videli šta je juče bilo na stanici! – reče Katavasov zvučno zagrizajući krastavac.
– A kako da se to razume? Tako vam boga, Sergije Ivanoviču, objasnite mi kuda idu svi ti dobrovoljci, i s kim ratuju? – upita stari knez, očevidno nastavljajući razgovor koje je počeo pre nego što je došao Ljevin.
– Sa Turcima – mirno smešeći se odgovori Sergije Ivanovič, pošto je izvadio pocrnelu od meda pčelu koja se nemoćno koprcala, i skinuvši je s noža stavio je na čvrst list jasike.
– A ko je objavio rat Turcima? Ivan Ivanič Ragozov i grofica Lidija Ivanovna sa gospođom Štal?
– Niko nije ovde objavio rat, nego ljudi saosećaju sa patnjama bližnjih, i žele da im pomognu – reče Sergije Ivanovič.

Ovo je odlomak završetka jednog od najpopularnijih dela svetske književnosti „Ana Karenjina“ Lava Nikolajeviča Tolstoja. Deo kada Vronski odlazi za Srbiju. Poznato je da je dobrovoljac u srpsko-turskim ratovima sedamdestih godina 19. veka bio ruski pukovnik Nikolaj Rajevski koji je poslužio kao književni uzor za lik grofa Vronskog. O Tolstojevoj vezi sa Srbijom ima mnogo podataka i pisanija. Posebno pred kraj života kada njegov prijateljski odnos prema Srbima dolazi do izražaja. Tada postaje počasni i dopisni član srpske akademije, iznosi svoje mišljenje u vreme aneksione krize Bosne i Hercegovine, a postoje i tragovi o navodnim planovima za preseljenje u Novi Sad.

Puškin

Posle neuspeha srpske revolucije 1813. godine, mnogobrojne izbeglice iz Srbije, među kojima i Karađorđe, našli su se na području tadašnjeg Ruskog carstva. U isto vreme tu se našao i mlađani Puškin. Iz neposrednih razgovora sa Srbima budući bard svetske poezije, zanima se za srpsku istoriju, kulturu, jezik, narodne pesme… Od svih književnika u ruskoj istoriji Puškin je najsvestranije povezan sa ljudima na ovim prostorima.
Godine 1834. objavljuje zbirku sa 25 pesma “Zapadnih Slovena” – čime pomaže vraćanju ugleda Srbije upoznajući evropsku i svetsku javnost sa patriotizmom i hrabrošću Srba, u Prvom i Drugom srpskom ustanku. Puškin je ispevao i svoje pesme o Karađorđu i Milošu Obrenoviću.

пускин
Aleksandar Puškin

Vojvoda Miloš

Nad Srbijom smiluj se ti, Bože!
Rastržu nas vuci janičari,
Bez krivice glave naše rube,
Vređaju nam i sramote ljube,
Sinove nam pod silu odvode,
Na porugu nagone devojke
Da sramotne pesme popevaju
I igraju igre muslimanske.
Starci su se s nama saglasili,
Prestali su da nas umiruju,
I njima je zulum dojadio
A u oči guslari nas ruže:
І dokle ćete štedit janičare,
dokle njine trpeti udarce?
Ili niste Srbi no čergari,
Il ste babe, a ne muške glave?
Ostavljajte bele dvore svoje,
U veliku idite pećinu,
Tu se oluj priprema na Turke,
Tu družinu na oružje kupi
Stari Srbin, vojvoda Milošu.

Maksim Gorki

максим горки
Maksim Gorki

U najpoznatijoj srpskoj banji tridesetih godina prošlog veka tražeći lek svojoj bolesti našao se i pisac Maksim Gorki. Po istorijskim izvorima, u jednom pismu koje je iz Vrnjačke Banje uputio prijatelju, piše:
„Ovo je naša zemlja. Toliko je slična Rusiji da mi izgleda kao da sam sa severa, iz Rusije, prešao u Ukrajinu. Greje me ovde jug! Na kraju, ovde su svi ljudi – LjUDI! Istorija ove zemlje koračala je samo za slavom! Ta zemlja je patila, živela, preživela i ostala tu, da uvek bude tu! Čini mi se da su Srbi isto toliko Rusi koliko i mi. Sve u nama je toliko slično i toliko isto, da ja nisam sposoban da nađem razliku. Isto toliko su široki kao i mi i isto toliko veliki kao i mi. Sećam se da je jednom Lenjin rekao da je to jedini narod koji zna da se bori i koji hoće da se bori za svoju slobodu…Pitaš me kako provodim vreme. Ispričaću ti malo neobičnu priču. Ovde postoji jedna planina, koja se zove Goč. Po ruski, to bi značilo „baraban“. Međutim, ja se ne slažem sa time. Po meni, Goč nije „baraban“, nego više liči na ježa. Ali je toliko privlačan da svako jutro ustajem i idem da ga pogledam. Volim to brdo i mir koji nalazim u njemu.”

Igo

viktor igo
Viktor Igo

Veliki francuski pisac Viktor Igo je još kao dete mogao da čuje o Srbima kada je jedan srpsko-hrvatski bataljon boravio u njegovom rodnom gradu Bezansonu. Prvi put o Srbima i Srbiji govori u pesmi napisanoj 1829. godine, pesmi “Rasrđeni Dunav” (fr. La Danube en colère). Pesma o dva suparnička grada, ali ne samo o sukobu između dva grada, već sukobu dveju država i dveju kultura:

‘’Opet Beograd i Zemun vojuju.
Topovi grme i pokreću olju
Do dna prastarog korita se čuju –
Ocu Dunava prekidoše san.
Uzdrhta, prenut dal’ je to san što traje
Ali okršaj tutnji ne prestaje
Po dlanovima pljesnu usred graje.
Oba ih pozva gnevan, talasan.’’

Igo je poznat i kao jedan od prvih zagovornika ideje o ujedinjenoj Evropi, jedinstvenog novca, o trgovini bez carina, o državama bez granica.
U vreme srpsko-turskog rata 1876. Igo objavljuje svoj čuveni govor Za Srbiju:
“Bez evropske republike, bez kontinentalnog saveza nema politike bezbednosti. Zverstva izvršena u Srbiji nesumnjivo pokazuju da Evropi treba: jedna vlada, jedan opšti bratski sud, demokracija u miru sa samim sobom, kao sedište svih zbratimljenih gradova Pariz, drugim rečima, opšta sloboda na čijem prestolu blista svetlost. ‘’

Andersen

andersen
Hans Kristijan Andersen

„Ništa ne smeta što se neko rodio u pačjem gnezdu, samo kad se izlegao iz labuđeg jajeta.“
Tvorac Carevog novog odela, Male Sirene, Palčice, Ružnog pačeta, Olovnog vojnika, Devočice sa šibicama… Hans Kristijan Andersen, slavni danski pisac bajki, zadržao se u Zemunu deset dana, tokom svog proputovanja u okviru kojih je prošao kroz niz srpskih gradova. Zapise je objavio u knjizi Pesnikov bazar, 1842. godine iz koje je najpoznatiji deo:
„Srbin voli svoje drveće kao što Švajcarac voli svoje planine i kao što Danac voli more”
„Narodni prvaci sastaju se jednom godišnje sa knezom Milošem pod lisnatim zastorima; drveće širi svoje grane nad sudnicom. Mlada i mladoženja igraju pod drvetom. Kao džin, drvo stoji na bojnom polju i bori se protiv neprijatelja Srba, zeleni lisnati zastor grana pruža se iznad dece koja trčkaraju. Ova šumovita zemlja je zelena grana života na već gotovo istrulelom osmanlijskom stablu i drži se još samo tankim žilicama za njega. Grane su pustile novo korenje i ako im bude dozvoljeno da se razvijaju rašće smelo kao jedan od prvih kraljevskih cvetova Evrope.”
Ne postoje lokalna svedočenja o boravku Andersena u Srbiji, ali se na osnovu njegovih zapisa da zaključiti da je dosta razgovarao sa ljudima, čitao, zapisivao pesme, izlazio u kraće šetnje oko gradova.

Čajkovski

чајковски
Petar Iljič Čajkovski

Jedna od najpoznatijih kompozicija velikog Petra Iljiča Čajkovskog nosi naziv “Slovenski marš”, inspirisana je događajima iz Srpsko-turskog rata, 1876. godine, kada se veliki broj ruskih dobrovoljaca borio na strani Srba. Nikolaj Rubinštajn, zamolio je Čajkovskog da napiše delo koje bi se izvelo na dobrotvornom koncertu za ruske ranjenike iz ovog rata. Čajkovski je ovo delo napisao i sam dirigovao na premijernom koncertu, za samo 5 dana. Premijera je bila u Moskvi. Iako je naziv kasnije promenjen, originalni naziv dela je bio “Srpsko-ruski marš”.
Za svoju kompoziciju odabrao je melodiju ruske himne „Bože, čuvaj Cara“ i tri srpske narodne pesme: „Sunce jarko, ne sijaš jednako“, „Prag je ovo milog Srba“ i „Jer puščani prah“ (drugi deo pesme „Rado ide Srbin u vojnike“).

 

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email