Predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika i dopisni član ANURS prof. dr Sreto Tanasić čitav svoj radni vek proučava savremeni srpski književni jezik, prati i tumači procese i promene u njemu. Za razliku od nekih kolega, ne libi se da jasno iznese svoj naučno utemeljen stručni stav i u široj javnosti, a ne samo u akademskoj zajednici. Jer jezik jeste živi organizam koji se stalno menja i koji pripada svim govornicima. U razgovoru za P-portal dotakao se nekih pitanja koja se tiču oruđa tog istog jezika – ćirilice. Ali i mnogo više od pukog oruđa, već – jednog od osnovnih činilaca nacionalnog i kulturnog identiteta.

Ćirilično pismo ima civilizacijsku vrednost, u smislu koji nadilazi nacionalne predznake.

U evropskoj civilizaciji ćirilica je treće pismo, pored grčkog i latinskog. Ćirilica je pismo preko kog su, uz mnogo manje raširenu glagoljicu, slovenski narodi, trudom ravnoapostolske braće Ćirila i Metodija, primali hrišćanstvo (neki su se priklonili latinici prilagođenoj svojim jezicima). I ne samo slovenski: i Rumuni su se služili ćirilicom oko šest vekova – do 1862. Da ostavimo mnogobrojne veće ili manje narode u Evroaziji koji su se jedno vreme služili ili se i danаs služe ćirilicom. Evropska kultura bez kulture stvorene na ćirilici bila bi znatno, znatno siromašnija. Na ovom pismu stvorena su dela koja idu u evropsku i svetsku riznicu baštine. Da pomenemo srpski spomenik „Miroslavljevo jevanđelje“ – jedan od bisera u toj riznici. Pa biografije svetih srpskih kraljeva ili „Dušanov zakonik“ iz 14. veka, dakle – sve znatno pre nego što su neke danas moćne države i postojale.

A koliko je ono važno za nacionalni i kulturni identitet (za baštinike tog identiteta, s koje god strane granice da se nalaze)?

Srpski jezik i njegovo pismo ćirilica su, zajedno sa Srpskom pravoslavnom crkvom, u temeljima srpskog nacionalnog i kulturnog identiteta. Onaj, ne mali, deo srpskog korpusa koji je prešao u drugu veru i na drugo pismo vremenom se isključio iz njega; danas praktično imamo samo jednu malu zajednicu Srba katolika u Rumuniji. Ako ne znamo mi, znaju drugi; zato su Srbe katolike u Dubrovniku i Dalmaciji preveli na latinicu, zato su je okupatori zabranjivali. Ali znamo i mi: ćirilica je jedan od onih zlatnih obruča koji nam ne da da izgubimo osećaj pripadnosti srpskom narodu i njegovoj velikoj kulturi, koji na njoj ima dela na kojim nam može pozavideti i cela kulturna Evropa. I kako da je se odreknemo, i zašto – zarad svoga samoporicanja?

Кako ocenjujete položaj ćirilice danas u Srbiji? Кoliko je zastupljena u različitim segmentima javne upotrebe?

Ćirilica kao jedino srpsko izvorno pismo danas nema u Srbiji status koji bi morala imati kao takva. Nema je dovoljno na javnim mestima, u sredstvima informisanja, pa ni u izdavačkoj delatnosti. To je ostatak iz komunističkih dana kada je, danas znamo, ipak svesno potiskivana iz upotrebe kod Srba, a tome su se pridružile i neke nove snage koje sve čine da ona ne dobije odgovarajuće mesto – upravo zato što je ćirilica jedan od najznačajnijih srpskih identitetskih činilaca.

Može li ćirilica da bude pismo komunikacije u savremenom svetu ili je osuđena na službenu upotrebu i akademske krugove?

Da se razumemo. Ćirilica nije nikako smetnja za komunikaciju u savremenom svetu. A za nove tehnologije ne samo da nije problem, nego je jedno od najprihvatljivijih pisama. Tako su nam rekli japanski stručnjaci za moderne tehnologije u komunikacijama. Nema problema u tehnologijama, problem može biti u našoj svesti, u odsustvu nacionalnog ponosa što imamo takvu pisanu baštinu na ćirilici, ili u negovanju samoporicanja.

Dokle se stiglo sa novim Zakonom o srpskom jeziku i pismu u službenoj upotrebi? Zašto je on važan?

Zakon o srpskom jeziku je bio pripremljen i umesto da ode u skupštinu na usvajanje otišao je u nečiju fioku. Očito je to deo programa koji je negde napravljen da se srpska kultura, srpski nacionalni identitet ne štite, već uništavaju. Jer srpski jezik i ćirilica su, sa crkvom, u temeljima srpskog nacionalnog identiteta. Njagov značaj je tim veći što je srpski nacionalni i kulturni prostor ispresecan državnim granicama. Zakon je stopiran iako je sam predsednik države nekoliko puta najavljivao njegovo donošenje.

Niko nije skinuo naturenu stigmu sa sebe odričući se onog najvrednijeg što ima, u našem slučaju i ćirilica je u najužem centru srpskog nacionalnog i kulturnog identiteta, a ni na koji način nikome nije pretnja

Srpska zajednica u Hrvatskoj je u specifičnom položaju u odnosu na druge zemlje u regionu i u svetu. Stigma koja nju prati u postkonfliktnom društvu preneta je i na ćirilično pismo. Mislite li da se treba odupirati ovim trendovima i da treba da nastoji da očuva svoje kulturno nasleđe?

Srbi u Hrvatskoj su deo srpskog naroda kao celine, i to značajan deo koji je kroz istoriju mnogo dao u srpsku nacionalnu riznicu, bogami i u evropsku. Naravno, živeći sa hrvatskim narodom, međusobna kulturna prožimanja su bila prirodna. Znamo, istorijski primeri nam svedoče: niko nije skinuo naturenu stigmu sa sebe odričući se onog najvrednijeg što ima, u našem slučaju i ćirilica je u najužem centru srpskog nacionalnog i kulturnog identiteta, a ni na koji način nikome nije pretnja. Nema nikakve sumnje da je važno, primereno datim okolnostima, odoleti svim iskušenjima koja su danas na delu. Mi svi i na svim stranama gotovo da kroz dugu istoriju postojanja i pamćenja nismo ni bili bez iskušenja. Ako svi evropski narodi ljubomorno čuvaju svoj nacionalni identitet i njegove simbole, zašto mi ne bismo, a sve evropske deklaracije o ljudskim pravima garantuju nam pravo na jezik i pismo. Sve što smo stvorili, sve što nam se događalo zapamtili smo u svome srpskom jeziku i gotovo sve zapisali ćirilicom; što nije na ćirilici u većoj je opasnosti da nam se izgubi, prisvoji. Svaki Srbin, bilo gde da živi, baštini svaki od pominjanih i svih spomenika srpske kulture. Eto zašto je važno: i za Srbe u Hrvatskoj ćirilica je onaj zlatni obruč.