“Umro je vršeći svoju ljudsku dužnost”, pisalo je na umrlici vojniku Srđanu Aleksiću, čoveku čije ime na ovim prostorima danas predstavlja pojam iskonskog herojstva.

U pokušaju da 21. januara 1993. na trebinjskoj pijaci odbrani komšiju muslimana Alena Glavovića od grupe vojnika vojske kojoj je i sam pripadao, napadnut je i prebijen kundacima sopstvenih saboraca. Preminuo je 27. januara 1993. Dvadeset tri godine kasnije, u znak sećanja na ovaj čin, Beograd je dobio ulicu sa njegovim imenom. Tačnije, parčence ulice.

Inspirisan tragičnom i dirljivom pričom o Aleksiću, pitanjem herojstva u današnjem društvu bavi se film reditelja Srđana Golubovića i producentkinje Jelene Mitrović, Krugovi. Mnogi ga smatraju “pravim srpskim filmom” i jednim od najvažnijih domaćih ostvarenja. Film je imao veliki odjek, čak je i nominovan za Oskara i dobio je preko 30 međunarodnih nagrada. Važnije od svega, prikazao je suštinu onoga što o ovom ratu već godinama osećamo.

Priča o Aleksiću bila je poznata i pre Krugova, ali ne mogu da se otrgnem utisku da je baš ovaj film zaslužan da zauvek ostane urezana u kolektivnom sećanju i podseti nas da i u neljudskim vremenima možemo biti ljudi. Da budemo spremni da pomognemo drugima u nevolji, pa makar i po cenu sopstvene žrtve, kao što je to rekao prijatelj Aleksića, iguman Sava Janjić iz Visokih Dečana.

Da simbolika njegovog čina bude još veća, Srđan Aleksić je preminuo na Dan sećanja na žrtve Holokausta i dan Svetog Save, a deo ulice koji nosi njegovo ime je baš isti onaj u kome je producentkinja filma odrasla.

Za neke ljude, imati u sebi osnovnu dozu ljudskosti isto je što i biti heroj. Ako biti heroj znači biti čovek, zašto nismo svi heroji? Da li herojstvo danas ima smisla? Koliki je i kakav put od malog novinskog članka o Srđanu Aleksiću do ulice sa njegovim imenom? Producentkinja filma Krugovi Jelena Mitrović za VICE odgovora na ova i druga pitanja.

Kako ste došli na ideju za film o Srđanu Aleksiću? Kako ste saznali za njegovu priču?

Do ideje smo došli sasvim slučajno, 2007. godine kada smo bili gosti filmskog festivala u Visbadenu sa filmom “Klopka”. Sedeli smo na terasi festivalskog centra sa nekoliko prijatelja i ja sam proveravala vesti iz zemlje. Na jednom portalu je bila vest o Srđanu, a ispod, veliki broj komentara čitalaca. Priču o Srđanu i komentare čitalaca iz celog regiona na vest sam podelila sa sagovornicima koji su iskreno reagovali, jedinstvenim mišljenjem da je to istinski čin heroizma o kome treba pričati, a ne o generalima koji su vodili rat.

Ono što nas je fasciniralo bilo je pitanje: da li u današnje vreme ima smisla biti heroj? Zašto danas toliko retko imamo ljude i heroje kao što je bio Srđan, jer realnost i iskustvo na žalost pokazuju da ljudi uglavnom u takvim i sličnim situacijama okreću glavu na drugu stranu. Od tog pitanja smo počeli, a onda smo kroz Srđanov slučaj zaključili da biti heroj ima smisla u svakom vremenu i trenutku.

To je bio trenutak kada sam shvatila da priča o Aleksiću zaslužuje da doživi filmsku ekranizaciju.

Pripreme za “Krugove” su dugo trajale, pretpostavljam da nije bilo lako uraditi film na ovu temu. Šta su vam bili najveći izazovi?

Sam rad na scenariju je trajao dugo jer je Srđanu i scenaristima Srđanu Koljeviću i Melini Pota Koljević trebalo vremena da postignu triptihovsku strukturu priče.

Meni je kao producentu bio izazov da snimimo film inspirisan Srđanovim činom, a da u isto vreme nađem partnere koji će nas podržati, jer je budžet za srpske pojmove bio visok, pošto se radnja filma odigravala u tri različite zemlje – Srbiji, Bosni i Nemačkoj. Na našem konkursu, film je podržan sa 15 odsto budžeta, što je zapravo značilo da nam je trebalo dosta koproducenata da zatvorimo finansijsku konstrukciju. Meni je trebalo dve godine da nađem sredstva da bi ušli u snimanje 2011, a “Krugovi” su na kraju ispali koprodukcija pet zemalja: Srbije, Hrvatske, Slovenije, Francuske i Nemačke.

Veliki izazov je bilo i snimanje filma u Trebinju, gde se sve desilo i gde smo imali susrete sa čovekom koji je učestvovao u Srđanovom mučkom prebijanju na smrt.

Veliku podršku nam je pružio Rade Aleksić, Srđanov otac. Kada upoznate Radeta, shvatite zašto Srđan nije bio vaspitan da okrene glavu nadrugu stranu.

Ljudima je trebalo dosta vremena da shvate da Krugovi nisu anti-srpski film i da je Srđanov čin bio sve samo ne politički. On je bio vanverski, nadnacionalni i, pre svega, ljudski.

 

Krugovi su ostvarili veliki uspeh, mnogi ga smatraju jednim od najboljih ostvarenja srpske kinematografije. Šta su, za tebe i Srđana, najveće priznanje i vrednost ovog dela?

Ljudi u Srbiji i regionu su znali za Srđana i pre Krugova. Krugovi su učestvovali na više od 90 međunarodnih filmskih festivala i osvojili 31 međunarodnu nagradu. Film je bio u bioskopskoj distribuciji u više od 40 zemalja. Najveće priznanje je to što su ljudi širom sveta imali prilike da saznaju za Srđana Aleksića i da, posle dužeg vremena, dobiju neku drugu sliku o Srbima.

Kako se osećaš danas, kada je jedna ulica u Beogradu dobila Srđanovo ime, i to ulica u tvom kraju? Šta to za tebe znači?

Vrlo sam emotivno to doživela. Pet godina sam radila na filmu o Srđanu i napravili smo Krugove. Srđan je dugo čekao na svoju ulicu u Beogradu i ovo je dan kada je zasluženo dobio. Ponosna sam što sam radila film o njemu i što je Srđanova ulica produžetak ulice Dr. Ivana Ribara, u kojoj sam živela od svoje šesnaeste godine.

Gde su današnji heroji?

Mislim da posle mnogo godina, Srđan Aleksić nas kao narod predstavlja u najboljem svetlu, da je on pravi, autentični junak našeg vremena, neko ko će zameniti “heroje” koje nam je društvo nametnulo: Karadžića, Mladića, Arkana i slične. Zato mi je ogavno ovo zatrpavanje političara kojekakvim ordenjima za humanost.

Za mene su današnji heroji mali, obični ljudi koji ne okreću glavu na drugu stranu.

 

Autor: Lazara Marinković, izvor: Vice