U mraku kazališne dvorane, na jarko osvijetljenoj sceni, dosta opasno izgledaju neki vrlo mladi glumci, a živi bend praši rokenrol iz sredine 1960-ih. Predstava se zove “Ko je ubio Dženis Džoplin?”, dvije glumice iz sve snage igraju paralelno ovu rok heroinu, dok akteri na pozornici i publika jednako vrište i skaču. Kuriozitet je da je ova prilično neočešljana predstava nastala u krilu dosta tradicionalnog Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, da nije rezervirana samo za mlađu publiku i da je rasprodana tjednima unaprijed. Nakon ove izvedbe, koja je samu sebe katapultirala izvan uobičajene kazališne orbite, pitamo se zašto rok pjevačica Dženis Džoplin, koja je umrla kasnih šezdesetih sa 27 godina, danas izaziva, estetski i društveno, toliko uzbuđenje. S redateljicom Sonjom Petrović razgovaramo o fenomenu ove predstave nakon koje publika kao da izlazi ozarena, s nekom novom nadom i optimizmom, ali i o dilemama i raspoloženju generacije mladih u trećoj deceniji 21. vijeka.

Zašto je Dženis Džoplin danas važna kazališna tema?

Naša predstava jeste priča o životu jedne osobe, Dženis Džoplin, i o njenoj ličnoj borbi, ali se ta priča prenosi i na naše poistovećivanje sa njom i sa tom borbom. U našoj predstavi pričamo o (američkom) društvu koje oštro reaguje kada jedna takva žena, u ovom slučaju Dženis Džoplin, odbija da prihvati društvenu ulogu kakva se od nje očekuje. Pričamo o društvu u kome ne postoji pravo na izbor, koje sputava sve one koji ne igraju po pravilima nametnutih standarda i socijalnih formi i pitamo se kakav mi društveni izbor imamo danas.

Energija i strast

Kako ste gradili društvenu angažiranost svoje predstave?

Ti moralni autoriteti jednog društva predstavljeni su u našoj izvedbi u formi prototipova tih likova – kao paravani od kartona. Tako smo i mi u svom odrastanju doživljavali takve ljude, kao kockaste stroge kreature koje nisu fleksibilne i ne pristaju na kompromise. To su ljudi koji pokušavaju da vas uguraju u društvene kalupe očekivanja, ali ako ja ne mogu da pronađem neki samo svoj kalup, po svojoj meri, onda ja ne mogu da pripadam takvom društvu.

U koju zonu čovjekove nutrine ona pogađa?

Rekla bih da predstava pogađa davno zakopane emocije kod publike, bez obzira na njihovu dob. Svi reaguju srcem jer niko ne može da ostane ravnodušan na toliku količinu energije i strasti sa pozornice koju želimo sa publikom da podelimo. Predstava se igra već godinu dana, rasprodata je uvek, gostovala je već na 15 festivala i pet novih gostovanja je pred nama. Mislim da smo generalno u pozorištu pomalo zaboravili na takvu strast, jer današnje predstave se previše intelektualizuju i zato su postale ponekad sterilne u svom izrazu. U tom smislu “Ko je ubio Dženis Džoplin?” deluje kao šok, jer smo se navikli u pozorištu da držimo publiku na distanci i da ne ulazimo u njen emotivni habitus. Emocija je ono što ovu predstavu održava i bez nje ona ne bi imala vrednost.

Kada se govori o generaciji muzičara kojoj su pripadali Dženis, Džimi Hendriks, Džim Morison i drugi, često se govori o drogi i buci i bijesu. S druge strane, u vašoj predstavi vidimo da je Dženis bila veoma nježna osoba…

Ono što ljudi znaju o Dženis Džoplin su, nažalost, samo posledice, a niko ne govori o uzrocima. Niko ne govori o kontekstu, o tome zašto je ona postala besna i agresivna. Nije se takva rodila i to je taj kontrapunkt, ne samo nje nego i čitave njene generacije. Ta generacija je u ime otpora eksperimentisala, ne samo sa drogama nego i sa svojim ponašanjem i sa stilovima u oblačenju i umetnosti. Postoji pokret bitnika, pokret umornih i odbačenih, kome je i Dženis pripadala i koji je jako važan za taj period, puno važniji od hipika o kojima svi sve znaju, a o bitnicima niko ne zna ništa. Dženis Džoplin je napravljena tako da bude besna, ne zbog svoje želje nego zbog svog okruženja.

Kako se u jednoj osobi, kakva je bila ona, nježnost pretvara u bijes?

Ona je bila besna zato što je njeno društveno okruženje neprestano pravilo ograde i uporno joj zabranjivalo da uradi ono što želi, u svakom smislu. Da se druži, da izlazi sa kim želi i da peva ono što oseća. Mi govorimo o tom vremenu i kao o periodu segregacije, kada su ljudi vrlo jasno bili rasno razdvojeni i u kome je ona želela da sluša crnačku muziku. Dženis je morala da preskoči mnoge ograde da bi uspela da bude ono što je želela u tih 27 godina svog života. Bilo je to vreme zabrana i ukidanja sloboda, ali i otpora i eksperimentisanja mladih sa svim i svačim.

Kako današnje vrijeme izgleda u odnosu na šezdesete i veliku pobunu mladih?

To vreme u velikoj meri možemo da usporedimo sa današnjim vremenom kontrole, zabrana kretanja, zabrana slobode dodira, kao i govora, na kraju krajeva. Sve je u suštini isto, ali su vrste kontrole različite. Segregacija danas možda ne postoji na papiru, ali postoji suštinski u društvu. Dženis je bila provincijalka koja je došla u veliki grad. Dve devojke koje u ovoj predstavi igraju Dženis, Tijana Grumić koja je napisala tekst, kao i ja, dolazimo iz manjih gradova i znamo kako je to danas susresti se sa različitim vrstama predrasuda i boriti se za privilegiju da se baviš ovim poslom. Ja dolazim iz Bačke Palanke, Bojana iz Rume, Tijana iz Nove Pazove, a Sonja iz Kragujevca. Bačka Palanka nema pozorište, Pazova takođe. Kako je rekla Dženis Džoplin, kada je u tom malom gradu gde su živeli prvi put molila tatu da je odvede na neku izložbu, tata ju je odveo u zatvor da gleda crteže zatvorenika. To su stvari koje vas oblikuju. Mi nismo odrasle u elitističkim krugovima sa izgrađenim kulturnim navikama i odnosu prema umetnosti, naši roditelji nisu iz intelektualnih krugova, niko nam to nije usadio, nametnuo ni sredio. Same smo se za to izborile.

Što je danas ostalo od nekadašnjeg buntovništva mladih?

Moj utisak je da je svet danas prilično anemičan i apatičan prema svojoj sudbini. Ako pričamo o današnjoj muzici, Dženis Džoplin i ljudi kao ona ne postoje zato što muzika danas ne postoji kao prostor slobode. To više nije mesto izražavanja, nego je to industrija u kojoj sve odlučuju menadžeri i gde se muzičari više ne pitaju šta će svirati ni šta će publika slušati. Talent danas više nema pravu vrednost, on je samo odskočna daska za kalkulaciju o uspehu. I to nije tako samo u muzici.

Drama našeg doba je u tome što tako lako pristajemo na ucene i pogodbe radi uspeha. A uspehu ne doprinosi talent, nego društvene mreže i broj lajkova. Danas više ništa ne osećamo, samo brojimo

Tko je ubio Dženis Džoplin?

Radi se o tome da vi danas morate, sa svojim znanjem, talentom i sposobnostima, da pristanete da budete produkt neke industrije. Ako ne pristanete, onda ne možete da budete deo tog sistema. A Dženis Džoplin nije pristala da pravi ni najmanje kompromise, nije želela da bude neko drugi, nego je insistirala na svojoj jedinstvenosti. Ta njena jedinstvenost i to nepristajanje na kompromis doveli su do njenog kraja. Danas postoji nešto što se zove brend i taj brend je jači od vašeg imena, talenta i od svega što čovek može po svojoj prirodi da ponudi. Brend smišlja menadžerski i korporacijski mozak i od toga pravi javnu osobu. Drama našeg doba je u tome što nismo beskompromisni, nego tako lako pristajemo na ucene i pogodbe radi uspeha. Danas tom uspehu ne doprinosi talent, nego društvene mreže i broj lajkova. Danas više ništa ne osećamo, samo brojimo.

Pozorište osećaja

O čemu pričaju mladi umjetnici kada se šeću glavnom ulicom u Novom Sadu?

Ako bih pokušala da jednim pogledom obuhvatim širu sliku, onda mogu da kažem da postoje dva ekstrema: jedni koji se na način neke sterilne estetike bave umetnošću, koji je previše intelektualizuju i u kojoj nema puno osećanja, ali ima puno informacija. Verovatno i takva umetnost treba da ima razlog postojanja, kao i svoju publiku, ali mene okružuju ovi drugi – ljudi od emocija. Sama bih volela da se bavim pozorištem osećaja iz kojeg onda proizlazi neka misao, a ne obrnuto. Ono što bih generalno volela jeste da se u pozorište vrati čarolija, magija i fantazija. Pozorište je jedini medij koji može da dođe do unutrašnjeg bića čovekovog i njegovih najintimnijih pitanja, jedini medij koji može da se bavi dušom, a živimo u vremenu kada je duša svakako u krizi. Zato je meni izlišno da se na pozornici bavim dnevnopolitičkim problemima, kada to uveče gledam na vestima ili na društvenim mrežama, sa suvoparnim informacijama sa kojima smo toliko bombardovani i zatrovani. Fali nam malo mašte i osećanja. Volela bih da mi budemo generacija glumaca i režisera koja će vratiti maštu pozorištu, jer smo kao generacija umorni od pamfletskih predstava, upiranja prstom, mikrofona i deranja na pozornici. Čoveku treba da se pusti da u predstavi pronađe neku lepotu, a ne da mu se banalno nešto pokazuje.

Protiv čega se bune mladi u Vojvodini?

Mladi uglavnom znaju šta neće, ali mi nismo generacija revolucionara. Mladi pre svega neće, u Srbiji ili u regionu, da žive suočeni sa nepoverenjem prema sebi, što je u startu poražavajuća činjenica za svaku mladu osobu koja u bilo čemu hoće nešto da stvara. Toj osobi treba podrška i vetar u leđa, a ne predrasude prema mladima da su lenji i da ih ništa ne zanima. Gledajući ljude oko sebe ja vidim mlade koji stvaraju i hoće nešto da postignu u životu. Mi smo eksperimentalna generacija, milenijalci, koja je u vakuumu između dve civilizacije, one analogne i one digitalne. Mi smo oni koji imaju dužnost da spoje ta dva sveta. Mi smo takođe generacija koja se rodila za vreme ili posle ratova i koja ni na koji način nije bila u njih umešana, nego je o svemu tome tek slušala i ustvari živi njegove posledice. Zato se svi osećamo prilično pogubljeno: moramo da razumemo prošlost, da povežemo civilizacijske svetove i da izmirimo posvađane i zaraćene. I da širimo ideju da je najvažnije šta je čovek u svojoj suštini, bez nacionalnih, verskih ili drugih predrasuda. Konačno, mlada generacija bi htela da živi sa nadom da će jednog dana biti bolje nego što je sada, iako danas izgleda tako da svet prolazi pored nas ne pitajući nas šta mi zaista o njemu mislimo. Ironično rečeno, o nama odlučuju naši babe i dede, a ne mi sami. Naš problem je u tome što nemamo kome da kažemo kako se osećamo, niko nas to ni ne pita, niti bi to nekome odgovaralo da nas o tome pita. No mislim da pojedinci koji su okrenuti svom stvaranju i talentima mogu da se izdignu iz kolektivne apatije i zanemarivanja i nametnu se svojim radom i delima. Ustvari, verujem u vlastite napore koji postaju simbol kolektivnih, što jeste i sama Dženis Džoplin.

Kako vi odgovarate na izazove ovog vremena?

Krizu današnjeg vremena ili depresiju generacije pretvorila sam u neke svoje lične borbe. Ono što ja mogu da uradim i što radim iz sveg srca, što mogu “dvesta iz mesta”, kako mi kažemo, u čemu mislim da sam dobra, jeste da pravim predstave o temama za koje mislim da su važne i koje će dopreti do drugih ljudi. Drugo, u Bačkoj Palanci iz koje sam potekla, znajući da ne postoji pozorište ni bilo koja druga kulturna manifestacija, organizujem međunarodni Festival ekološkog pozorišta za decu i mlade. To je neki moj dug ne samo prema mom rodnom gradu nego i prema deci koja tamo odrastaju. Taj festival, koji postoji već 27 godina, meni je nešto značio i profilisao me u životu, sada treba da pruži šansu nekim novim generacijama na mestu gde je to najpotrebnije.

Danas se puno priča o odlascima mladih u inostranstvo. Treba li otići ili ostati?

Treba reći da osim migracije u inostranstvo postoje i migracije ovde kod nas iz puno malih gradova u dva-tri velika grada, a niko se ne pita kako je jednom detetu koje recimo voli da slika ili da glumi da odrasta u Rumi, Bačkoj Palanci ili Prigrevici. Ta deca nemaju priliku ni da saznaju kakvi su njihovi talenti. Mislim da mogućnost razvoja leži u tome da se mladi ljudi nakon školovanja vrate u mesta iz kojih su potekli i da imamo male sredine sa učenim ljudima, koji će tamo da se nametnu i nešto urade u onome što rade najbolje. U mnogim mestima kod nas su na čelu raznih institucija ljudi koji nisu dovoljno obrazovani i oni su tamo samo zato što su neki mladi ljudi iz tih mesta otišli. Mislim da će se promena zaista desiti kada ona krene iz provincije. Zato ako mene pitate, ja ću ostati, nikamo neću otići.