Slobodan Miladinović: Zbog kulture autoritarnosti ljudi poštuju ono što se zove vlast

Piše: Bojan Munjin

Profesor na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu: Kada je Srbija u pitanju, autoritarnost proizlazi iz patrijarhalnog tradicionalizma i pravoslavnog patrijarhalnog nasleđa. Kroz patrijarhalnu porodicu se iz generacije u generaciju prenosi autoritarni obrazac. I škole su nam tako ustrojene da održavaju isti obrazac
Slobodan Miladinović

Da li je na ovom prostoru, koji se nekada zvao Jugoslavija, a danas na njemu egzistiraju nezavisne države, moguć efikasan sistem upravljanja nakon decenija raznih vrsta nestabilnosti? O tome kako se prevladava prošlost i o tome što nam donose budućnost i život u visoko tehnološki razvijenim sistemima, kojih se sve više pribojavamo, razgovaramo s profesorom na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu Slobodanom Miladinovićem.

Kako na Balkanu funkcionira ono što se racionalno zove sistem?

Nestabilnost na Balkanu rezultat je stalnih istorijskih turbulencija i zaostalosti. Srbija je u 19. veku bila nesigurno područje za bilo koji oblik stabilne organizacije. Za današnju nestabilnost organizacionih sistema kod nas mogli bismo da kažemo da je to recidiv prošlih vremena. Globalni sistem ima tri podsistema: politički, ekonomski i kulturni. Ekonomski bi trebalo da bude najznačajniji, ali on kod nas nikada nije bio izgrađen do kraja. Politički podsistem, i u socijalističkoj i u Kraljevini Jugoslaviji, pa i ranije, sve do kneza Miloša i Karađorđa, u Srbiji ima formu političkog apsolutizma. Treći podsistem, kultura, na primer u socijalizmu, bila je ideološki uobličena i počivala je na moći jednog čoveka. Imali smo na delu kult Brozove ličnosti. I raspad Jugoslavije je obeležen raznim političkim ličnostima koje se pojavljuju u formi vođa sa nacionalnim predznakom. Nažalost, mi u Srbiji nismo imali pravog vođu, koji bi zagovarao liberalnu ekonomiju, prosvetiteljstvo ili razvoj obrazovanja…

Brena nakon Tita

Na koje psihološke karakteristike podanika se oslanja autoritarni sistem u ovim krajevima?

Kada je Srbija u pitanju, autoritarnost proizlazi iz patrijarhalnog tradicionalizma i pravoslavnog patrijarhalnog nasleđa. Pravoslavna religija je prilično autoritarna. Ni katolička nije puno drugačija, ali ona ima internacionalnu strukturu vladanja, dok je pravoslavlje zatvoreno u određeni broj autokefalnih crkvi, koje imaju međusobnu komunikaciju, ali nemaju jedinstveni centar upravljanja sistemom. Ono što je značajno jeste da se kroz patrijarhalnu porodicu iz generacije u generaciju prenosi autoritarni obrazac. I škole su nam tako ustrojene da održavaju isti obrazac. U socijalističkoj Jugoslaviji škola je diktirala autoritarnost po principu “tata se voli puno, mama još više, a drug Tito najviše”. Setite se filma “Tito i ja” koji opisuje građansku porodicu koja ne može da se snađe u novim okolnostima. Kultura autoritarnosti rezultirala je sklonošću ljudi da poštuju ono što se zove vlast.

Kako to izgleda na licu mjesta, u Srbiji?

Imate eklatantan primer takvog stava u vreme počinjanja višepartijskog sistema, u Srbiji početkom 1990-ih. Jedan od kandidata na parlamentarnim izborima, Vuk Drašković, razgovarao je sa nekim seljakom u Šumadiji koji mu se žalio na poreze, egzistencijalnu situaciju, nemogućnost razvoja poljoprivrede i slično. Drašković mu je tad kazao: “Mi ćemo sve to poboljšati. Hoćete li glasati za mene?” “Neću”, rekao je seljak. “Zašto?” pitao je zapanjeno Drašković. “Za vas ću glasati kada dođete na vlast”, odgovorio je seljak. Veliki broj ljudi se ovde automatski okreće za onima koji su trenutno na vlasti, tapšaju ih da su najbolji, a isto to rade i kada na vlast dođe neko dijametralno drugačiji. Sa druge strane, različite garniture ljudi na vlasti godinama se međusobno optužuju da su kriminalci, ali nema ni hapšenja, ni istrage, ni sudskog procesa. To jeste deo političkog folklora, ali to govori i o obrascima autoritarnosti.

Broj ljudi rapidno raste, a broj radnih mesta se sve više smanjuje. Kako taj problem može da se reši? Ima više odgovora, ali svi oni podrazumevaju da se poslodavci pomire sa tim da sav ekstraprofit ne ide više njima

U kakvom su odnosu na ovim prostorima tradicija, socijalizam i novi kapitalizam?

Taj spoj različitih sistema vidim kao ogromni galimatijas, kao jednu veliku zbrku. Podeljeni smo nacionalno, vrednosno i politički. Na primer, socijalizam se već gasio kada je Lepa Brena sticala veliku popularnost i ona je bila neka vrsta potpune opozicije dotadFašnjem sistemu socijalističkih vrednosti. Nijedan drugi političar nakon Broza nije imao tu karizmu niti je mogao zasijati kao on i na to mesto je došao neko iz potpuno drugog sveta – Lepa Brena. Autoritarni sistem, po definiciji, ne trpi suparnike, pa su tako prošli Ranković, Đilas, u Hrvatskoj Tuđman i drugi. Kasnije se pojavljuje Milošević, ali uz njega se pojavljuju i drugi politički lideri koji pretenduju na poziciju vođe. Pojavljuju se i supkulturni modeli, oličeni na primer u TV Pinku, koji ne možemo smatrati ozbiljnom kulturnom institucijom, nego pre delom ideološkog sistema koji, kroz propagiranje ukusa mitskog tipa i kroz podjarmljivanje niskih strasti, postaje podržavalac sumnjivih ideologija. Kriminalni milje sa svojim junacima se prevodi u estradu kao novi sistem vladanja i ponašanja. Ta zbrka počinje od ranih devedesetih, sa otvaranjem procesa tranzicije koja je u svojoj izvedbi kod nas bila nekontrolisana. Kod nas i danas vladaju strukture koje dolaze na vlast sa jednim ciljem, da prvo namire sebe i svoje bližnje.

Kod nas i danas vladaju strukture koje dolaze na vlast sa jednim ciljem, da prvo namire sebe i svoje bližnje

Da li je korupcija naša sudbina?

Ne bih baš rekao da je korupcija naša sudbina, ali bih rekao da je kod nas korupcija način života. Toga smo svi mi svesni, ali nismo svesni šta je sve korupcija. Običan čovek na ulici će reći da je korupcija ako doktoru ili činovniku date kovertu sa parama. Ili kad učitelju donesete poklon da vam pusti dete da prođe razred. Ako se oslonimo na bukvalni prevod, korupcija je kvarenje društva. Ona podrazumeva mnoge aktivnosti, prvenstveno povezanost i mreže uticajnih grupa ljudi koji imaju veliku moć, dok obični ljudi nemaju mogućnost da nešto urade za sebe. Pitanje korupcije je pitanje nivoa: na dnu je sitna korupcija, a na vrhu krupna. Najgore je kada se korupcija vezuje uz sistem pa ljudi na vlasti imaju mogućnost nečasnog arbitriranja preko granica zakona. Ta moć ljudi na vlasti ostala nam je iz doba socijalizma, samo što sada, umesto jedne, imamo više partija. Kod nas u Srbiji je uobičajeno da partija koja dođe na vlast odjednom naraste po broju članova – to su ti takozvani preletači – i to se čini kao normalna pojava, nikome ne smeta, a u sferi politike se doživljava kao “unutargrupna solidarnost” političke elite.

Jednom ste rekli da se u Srbiji osobe mijenjaju, ali sistem ostaje isti. Kakve su perspektive pravne države i vladavine prava?

Mislim da će korupcija kod nas još neko vreme biti aktuelna. Korupcija kao posledicu proizvodi velike društvene nejednakosti, a Srbija je u vrhu zemalja Evrope sa krupnim socijalnim razlikama. Imamo ne samo pojedince nego čitave slojeve koji su ekstremno bogati i ogroman broj siromašnih ljudi. Kod nas je, statistički, prosečna plata 500 eura, a minimalna 250 eura. U stvarnosti, mali broj ljudi ima veliko bogatstvo, a ogroman broj ljudi je na minimalcu i onda imate recimo dva minimalca u porodici pa ona nekako živi. Potrebno je da ljudima dogori do nokata da se dignu i zatraže ozbiljnije promene. Od raspada socijalizma prošlo je 30 godina, od rušenja Miloševića 20 i svaka nova epoha donela je neku kvalitativnu promenu, ali ključne promene na čitavom ovom prostoru dogodiće se stvarnim uspostavljanjem nezavisnosti sudstva. Sudstvo je bolna tačka u sistemu na Balkanu. Ključne institucije sistema su povezane sa glavnim centrima političke moći. Tu vezu treba pokidati.

Tehnologija miče ljude

U najnovijem vreme, i na Balkanu, a naročito na zapadu, smiješi se sistem organizacije i upravljanja koji je tehnološki savršen, ali koji umjesto ljudi upošljava digitalne strojeve. Nije li to nova i velika opasnost?

Veštačka inteligencija je obeležje četvrte industrijske revolucije ili industrije 4.0, kako je još zovu. U najnovije vreme tehnologija preuzima sve više poslova i iz njih, kao što ste rekli, izbacuje ljude. Pre 30 godina su iz tramvaja izbacivani kondukteri i umesto njih su stavljene mašine, a danas više ni vozači nisu potrebni jer već imamo vozila koja mogu sama da voze, zahvaljujući 5G mreži, koja može da poveže ne samo saobraćaj nego i kompletnu industriju. U medicini imate, umesto lekara, puno bolje uređaje za dijagnostiku bolesti ili u hirurgiji robote koji laserskim noževima savršenije mogu da obave jednu operaciju nego hirurzi. Pre desetak godina izašla je knjiga “Prekarijat” Gaja Stendinga o ljudima koji obavljaju nestandardne oblike rade: sa skraćenim radnim vremenom, povremeno, od kuće, ne kontinuirano nego na projektima… Generalno, nove tehnologije izbacuju ljude iz radnog procesa, a društvo nije u stanju da reši pitanje ljudskog viška.

Da li ulazimo u sumorni pejzaž vrlog novog sveta u kojem će strojevi kontrolirati ljude?

Kako stvari stoje, mi idemo prema takvom svetu iz prostog razloga što je globalni sistem u svetu nepovezan. Imate sa jedne strane tehnološki veoma razvijene zemlje, a sa druge strane zemlje na rubu siromaštva. Imate uređene zemlje, ali i poreske rajeve u kojima najbogatiji peru svoj novac. Razvijene zemlje su prve koje će biti u problemu, s obzirom na to da su obični ljudi, radnička klasa, navikli na određen nivo kvaliteta života i stabilno okruženje, što sa novom tehnologijom koja zamenjuje ljude sada dolazi u pitanje. Nerazvijene zemlje pak teško mogu da dostignu nivo i standarde razvijenih. Prateći problem je buran populacioni rast na svetskom nivou: u 20. vek smo ušli sa jednom i po milijardom stanovnika, a u 21. vek sa oko šest milijardi, sada nas je oko osam milijardi. Broj ljudi rapidno raste, a broj radnih mesta se sve više smanjuje. Kako taj problem može da se reši? Ima više odgovora, ali svi oni podrazumevaju da se poslodavci pomire sa tim da sav ekstraprofit ne ide više njima. Može i da se skrati radno vreme, ali ključno je da poslodavci ne mogu da šire posao u beskraj, jer ne znam ko će moći da apsorbuje sve te robe i usluge koje će u budućnosti da se nude.

Zašto je populacijski rast tako velik problem?

Postoji tzv. Kalhunov (Džon B. Kalhun) eksperiment koji je izveden na četiri para miševa u jednom staklenom bazenu stranica od 2,7 metara, sa konstantnim obiljem hrane i vode i materijala za izradu gnezda. Miševi su se u tom bazenu u početku brzo razmnožavali, posle 560 dana bilo ih je oko 2.200 i tada je krenulo njihovo izumiranje. Ženke su odbijale da se pare i brinu o mladima, a mužjaci su postajali agresivni. Prestali su da jedu i da se razmnožavaju ili da se povlače u osamu, javilo se asocijalno ponašanje, izolacija, nasilje, pa čak i kanibalizam. Nakon 1.588 dana populacija miševa je potpuno izumrla. Taj eksperiment, koji je više puta ponavljan sa uvek istim rezultatima, ako bismo razmišljali o ljudima, pokazuje da svet, kada su prostor i resursi u pitanju, samo do određenog momenta može da funkcioniše normalno. Kroz čitavu istoriju imamo osvajanja za teritorij ili za resurse, danas imamo već prilično opasnu borbu recimo za gas. Voda će u budućnosti postati veliki problem, zagađenje je sve veće… Drastično smanjen natalitet u Evropi može govoriti i o problemu sve većeg širenja ljudi na ograničenom prostoru. Kalhunovi miševi su došli u situaciju da izumru, dok ljudi verovatno neće izumreti, ali se ljudska vrsta zbog svih ovih problema nalazi u opasnosti. Naravno, još uvek ima na planeti nenaseljenog prostora i obradive zemlje, ali kako ćete preseljavati stanovništvo iz države u drugu državu? Ljudi će se buniti da bi to mogao biti uvoz “štetne” ideologije, druge kulture, vere ili naprosto drugačijih ljudi… Radi se o onome što sam već spomenuo, a to je da moramo znati da je svet danas podeljen po raznim osnovama i to je veliki problem.

Postoji li neki herojski moment za koji se u budućnosti možemo uhvatiti?

Mogućnosti za ljudske podvige uvek postoje i tu su karte u budućnosti otvorene. Nakon Drugog svetskog rata su ljudi izvukli mnoge pouke i napravili su puno na planu razvoja demokratije i kvaliteta života uopšte. Danas imamo društvo sa mnogo sloboda, ali imamo i nove kapitaliste… Svet bi morao da se ujednači u svojim ciljevima, u kontroli tehnologije, u brizi za ljude, zaposlene i penzionere, a ekstremno bogata manjina bi za početak morala, kao što rekoh, da podeli svoje bogatstvo sa drugima.


Ako imate prijedlog teme za nas, javite se na portal@privrednik.net

Pratite P-portal i na društvenim mrežama: