Književnik Radoslav Petković zanimljiv je sugovornik. U razgovoru on se lako kreće između historijskih fenomena, ljudskih sudbina, dramatičnih epoha i ličnosti koje su utjecale na svoje vrijeme, ne zaboravljajući da podvuče kako vječne ljudske istine malo vrijede,  jer se neprestano mijenjaju promjenom povijesnih okolnosti, ljudskih uvjerenja i političkih interesa. Takvom kompleksnom slikom čovjeka i svijeta Petković se bavi u svojoj zadnjoj knjizi eseja “Kolumbovo jaje” (Akademska knjiga, Novi Sad), ali i u glasovitim romanima “Savršeno sećanje na smrt”, “Sudbina i komentari” (za koji je dobio NIN-ovu nagradu i nagradu “Meša Selimović”) ili u staroj priči o Istri, “Put u Dvigrad”, koju ovaj pisac, ponikao u Beogradu, smatra nekom vrstom abecede Mediterana ili srednjom Evropom na Jadranu. S Radoslavom Petkovićem razgovaramo u Budvi, na festivalu Grad teatra Budva, neposredno nakon predstavljanja njegove knjige “Kolumbovo jaje”.

U ovoj vašoj knjizi eseja bavite se mnogim ljudima i događajima iz prošlosti, jednako kao i u vašim ranijim djelima. Što vama kao piscu znači historija?

Istorija meni u prvom redu znači izbor teme, koje nisam uvek svestan onda kada ju biram. Nekad mogu naknadno da ustanovim te razloge, ali oni se obično ne nalaze u osnovi motivacije sa kojom počinjem da pišem. Na primer, kada sam počeo pisati “Savršeno sećanje na smrt”, tada me je u tom osmanskom osvajanju Konstantinopolisa privukao kraj jednog sveta, ali, naknadno rečeno, u tom kraju postoje i neke paralele koje ga vezuju sa našim vremenom. Mi ne znamo da li je ta velika promena koja se događa danas, kao i ona nakon pada Vizantije, na dobro ili na zlo i čime će ona rezultirati: to znaju proroci ili futuristi, ali nalazimo se na kraju sveta kakvog smo do sada poznavali. Znamo samo da će posledice promene koje se sada dešavaju biti ogromne.

Što vas je zanimalo vezano za sam trenutak propasti Bizanta?

Mene je prosto fascinirao trenutak ne samo propasti jedne velike države nego i propast jedne velike kulture. O kojoj svi mi, uključujući i one koji se busaju da su njeni naslednici, znamo jako malo. Od Vizantije je malo toga sačuvano. Na primer, Vizantija nikada nije prekidala, a to ljudi slabo znaju, sa svojim antičkim nasleđem. Vizantijski pisci su citirali stare Grke: Homera, Platona, Tukidida i druge i ugledali su se na njih. Vizantiju ne karakterišu samo freske i ikone; one su bile samo jedna dimenzija te kulture. Vizantija je bila vrlo hrišćanska, pravoslavna zemlja, s tim što je to hrišćanstvo predstavljalo i važnu političku komponentu vizantijskih careva, da bi sebi približili varvarske narode, kako je već Vizantija gledala na narode nad kojima je vladala.

Krvava parada

U kakvom su položaju sistemi vrijednosti, kada je riječ o onome što zovemo “veliki kotač historije”?

Što se tiče sistema vrednosti, gledano očima filozofije istorije, oni se jako brzo menjaju. Neke civilizacije umiru, a neke se rađaju, što opet ne uključuje nužno optimizam u gledanju na takve promene. Ima u mojoj knjizi “Kolumbovo jaje” mesto gde ruski revolucionar Aleksandar Hercen još u XIX veku predviđa velike i nesagledive promene i primećuje da on spada u zadnje mastodonte jedne klasne kulture: kultura masa, veruje, biće u budućnosti sasvim drukčija. Velike promene zaista su se i dogodile u kulturi: možete smatrati da se ona demokratizovala ili da se ona vulgarizovala. Ljudi koji su slušali operu uvek su bili malobrojni, ali su nekada bili puno uticajniji nego danas. Na primer, historičar Eric Hobsbawm kaže da je, kada je pravljena, koncertna dvorana u Beču bila zamišljena za relativno mali broj ljudi u odnosu na broj stanovnika, premda u svesti svih nas Beč jeste grad ozbiljne muzike. Ili, kada sam ja prvi puta došao u Beč zamišljao sam da ću videti Dunav, ali sam shvatio da treba puno da se hoda od centra grada da bi se došlo do “lepog plavog Dunava”… Naše slike stvarnosti i stvarnost sama vrlo često se razlikuju.

U knjizi “Kolumbovo jaje” bavite se i Prvim svetskim ratom, za koji mnogi kažu da je ostavio posledice do današnjih dana.

Prvi svetski rat, u civilizacijskom smislu, ne predstavlja toliko promenu sam po sebi, osim naravno za pojedince koji su tim ratom bili neposredno zahvaćeni, jer mnoge promene, na primer u tehnologiji, kulturi i umetnosti, dogodile su se i pre nego što je on počeo. Može se reći da je uznapredovala tehnologija početkom veka omogućila sve te užase koji su se u njemu dogodili. U stvari, ljudi su tada naivno verovali da će taj rat biti kratak (“do Božića”), jer sa tako snažnom i ubitačnom vojnom tehnologijom on i ne može trajati dugo… Prvi  svetski rat je, čini mi se, pre svega bio krvava parada promena i on je naterao ljude da shvate da ne žive u nekom lepom i skladnom svetu u kojeg su, makar neki, upravo poverovali.

Bez obzira na to da li se u svojim romanima i esejima bavite Bizantom, revolucijom u Mađarskoj iz 50-ih godina prošlog vijeka ili Napoleonovim ratovima, između čitaoca i vas kao da leluja jedna prozirna zavjesa, koja nam govori da stvari nisu sasvim jasne. Odakle kod vas ta poetska skepsa?

Ja mislim da je takva književnost, koja ima svoje tajne, puno zanimljivija nego ona koja ima oblik propovedi. Umetnost puno više postavlja pitanja nego šta može da odgovori na njih, mada pristalice tvrdih političkih stavova tvrde da umetnost treba da afirmiše, klasu ili naciju, svejedno. Ja opet smatram da književnost i umetnost uopšte treba da podstiču čitaoca ili onog koji je u susretu sa njom. Svaka velika umetnost, uključujući i hrišćansku srednjovekovnu umetnost, treba da motiviše emocije i razmišljanja, a ne samo da objašnjava. Ikone ili katedrale trebalo je da animiraju čoveka da se pita i razmišlja o svom položaju u svetu i o smislu života. Umetnost je pokušaj da čovek zauzme aktivniji stav prema sebi, ljudima i stvarnosti i zato nisam siguran da je najbolji način ubeđivati čoveka u ove ili one dogme.

Junaci koji ne odlučuju

Što se tiče dogmi, u Srbiji danas na primjer postoji dosta oštra podjela na ljevicu i desnicu. Kako kao pisac na to gledate?

Mene političke i svetonazorske podele manje plaše od vatrenog insistiranja na jedinstvu. Ja sam i u “Kolumbovom jajetu” pisao, u povodu tog kratkog medenog meseca ruske avangarde i sovjetske revolucije, da kada je ta avangarda odbačena kao saveznik revolucije, ona je odbačena između ostalog zato što nije mogla da zanima široke mase. Onima koji su rukovodili revolucijom bilo je potrebno neko drugo, efikasnije sredstvo za poticanje masa, ali i unifikaciju masa. Jedinstvo je ostvarivo samo na osnovu čvrste ideološke sheme i ono predstavlja, u svojoj biti, totalitarni projekt koji ne ostavlja prostor za drugo i drukčije.

Gdje se u vašem radijusu pisca nalazi ljudska odgovornost, u životu i u literaturi?

Moji literarni junaci baš i nisu bili u poziciji da odlučuju i takva njihova pozicija u stvari je zanimljivo pitanje. Ono što mi se čini da je važno jeste da li i koliko pojedinac odlučuje u krupnim društvenim događajima i lomovima: on naprosto upada u struju društvenih i političkih kretanja i okolnosti, kao što spominje Kristofer Klark u knjizi “Spavači koji hodaju – kako je Evropa 1914. ušla u Prvi svjetski rat”. Svi ti evropski državnici ušli su u Prvi svetski rat bez prave odluke da u njega uđu. Uzmite na primer tog famoznog Raspućina, koji je bio izraziti protivnik ulaska Rusije u rat, sa stavom da ako Rusija uđe u rat to će biti kraj za dinastiju Romanovih, dok je u isto vreme generalštab uveravao cara da mora da uđe u rat, jer je to jedini način da se sačuva ta ista dinastija. Na drugoj strani ste imali austrougarskog prestolonaslednika Ferdinanda koji je bio protiv rata sa Srbijom, i njegovom smrću opet su militantni krugovi uverili austrijski dvor da mora ući u rat. Nemačka je opet imala krajnje neurasteničnog cara Vilhelma koji je svako malo menjao mišljenje i kada je mobilizacija već daleko odmakla rekao je da Nemačka neće ući u rat, a onda se opet umešao generalštab koji je rekao caru da ako je mobilizacija toliko odmakla onda više nema nazad…

U našem domaćem dvorištu takođe se lome koplja na liniji “da li je Gavrilo Princip bio heroj ili terorist”.

Za Srbiju je avgust 1914. bio jako loš trenutak da ulazi u rat, nakon što je prošla kroz Prvi i Drugi balkanski rat. Na primer, Nikola Pašić, tadašnji predsednik vlade, bio je protiv rata sa tezom “treba nam 70 godina mira” a njegov projekt je bila država u kojoj bi živeli svi Srbi i zbog čega je pristao na Jugoslaviju kao državu. U ubistvu Ferdinanda nije učestvovao samo Princip i Mlada Bosna, nego je, da se ne lažemo, iza njega stajala jedna tajna služba na čelu sa Dragutinom Dimitrijevićem Apisom. Bio je to u stvari sudar dva politička cilja i te tenzije su bile vrlo logične: s jedne strane je stajala Srbija koja je u tom trenutku sanjala ujedinjenje svih Srba (organizacija na čelu sa Apisom zvala se Ujedinjenje ili smrt), dok su sa druge strane bili imperijalni ciljevi Austrije na Balkanu. Između je bio Ferdinand koji je želeo da reformiše carevinu i nije odgovarao ni jednima ni drugima.

Ipak, o historijskom junacima vi gledate s nešto rezerve, jer, kako kažete “oni su u životu uvek nešto manje junaci nego u pričama o njima”. Zašto tako mislite?

Pre svega, počnimo od škole i učenja na primer istorije, koja ima svoj cilj u sistemu vaspitanja građana u duhu dominantne ideologije. Ako se na obavezno školstvo gleda kao na veliko civilizacijsko dostignuće, koje u doba razvoja tehnologije želi da čoveka učini koliko-toliko pismenim, zaboravlja se na vrlo praktičnu ideološku primenu školskog sistema. Nekada su crkve kontrolisale mase i to je bila uloga sveštenika ili paroha, a u današnje vreme je to obrazovno opšte dobro preuzela država. Ekstremni primer je recimo monstruozni projekt nacističke Nemačke koja je imala u planu da zagospodari Poljskom i čitavom istočnom Evropom i da obrazuje tamošnje stanovništvo, kako bi ono bilo sposobno da razume jezik njihovih gospodara. Pismenost, dakle, nije bila samo izraz komunističke ideje sticanja znanja u cilju napretka, već je školstvo do danas važno kao sredstvo u ostvarivanju određenog uticaja na ljude, ako se na primer setite Fukoove knjige “Znanje i moć”. Kroz školu svaki građanin dobiva jednu sliku sveta koja mora biti u skladu sa dominantnom ideologijom koja je, važno je reći, često šira od ovih dnevno-političkih ili stranačkih sukoba.

Nesigurni putnik

Da li je danas toliko hvaljeni internet proširio ljudske mogućnosti ili je postao novo sredstvo kontrole?

Kada se internet pojavio negde u 90-ima prošlog veka, on je doživljavan i kao prostor slobode i kao prostor utopije. Meni lično je pojava interneta ili recimo Amazona omogućila da mogu elektronski da naručim gomilu knjiga, a nekada ste morali putovati na kraj sveta da biste kupili te iste knjige. Danas sa bilo koje tačke zemljine kugle možete da čitate bilo koje novine na svetu ili da naručite literaturu koju god zaželite. Naravno, to svet čini drukčijim, ali malo mi je neobično kukanje mojih kolega pisaca protiv savremene tehnologije, jer današnji društveni značaj književnosti može biti zahvalan baš modernoj tehnologiji.

Zašto tako mislite?

U XIX veku ako niste živeli u Beču, Parizu ili u velikim centrima i ako niste mogli da idete u pozorište, na koncerte i u biblioteke, vaša jedina veza sa kulturom bila je moguća preko štampane reči ako ste kojim slučajem bili profesor u gimnaziji u nekoj provinciji. Razvojem tehnologije kultura je izgubila monopolistički položaj, ali je postala dostupnija svima. Naravno, reći ćemo i da televizija i film promoviraju šund, što nije netačno. Sa druge strane, pod književnošću mi smatramo samo ono što je štampano od Gutenberga na ovamo, ali do danas je još puno toga nastalo važno za umetnost. Internet i današnja tehnologija naravno imaju svojih negativnih osobina, ali kao i u svemu drugom: onaj ko želi da zamišlja raj na zemlji jako greši.

U životu i u literaturi vi imate svoja tajna mjesta: Konstantinopolis, Trst, Istra … U čemu je njihova tajna?

Tajna je u ličnom iskustvu. U Istri sam provodio desetine leta sa roditeljima još kao mali. Kasnije sam se u Istru i zaljubio i upoznao sam je ne samo turistički. Onda je to moje istarsko iskustvo prekinuo rat i nakon 20 godina sam sticajem okolnosti ponovo došao u Istru i bio je to, kako se kaže, “ponovni povratak”. Da, Istru osećam kao vrlo blisku. I Trst pripada tom istarskom krugu, koji se Jugoslovenima prvi put javlja onda kada su navaljivali da bi u njemu kupovali. To se dogodilo mnogo pre nego što je u upotrebu ušla reč “šoping”, o čemu takođe pišem u “Kolumbovom jajetu”. Tršćani su prezirali te Slavene koji su masovno dolazili u Trst, čak mi je jedan čovek iz Pule rekao da su prezirali i njega, iako mu je maternji jezik bio talijanski. Trst je osim toga zanimljiv i kao grad na granici. Stendal je smatrao da je to mesto gde umire civilizacija a počinje varvarstvo, dok je Meternih verovao da se granica Balkana nalazi na periferiji Beča. Interesantno je kako su se menjali svi ti gradovi koji su poput Trsta bili autentično multikulturni (Trst je danas jednonacionalni grad) i izgubili su te odlike mešovitosti nacija, kultura i religija. Sukob kultura u Trstu bila je za mene veoma zanimljiva tačka u pisanju.

Vi ste rođeni u Beogradu, živite u Novom Sadu, putovali ste posvuda. U tim sukobima kultura, kako kažete, gdje se nalazi vaš vlastiti identitet?

Iskustvo dugih boravaka u Istri odredili su i moje formiranje i to nije slučajno. Moj prvi roman “Put u Dvigrad” tiče se Istre i kasnije je štampan u Hrvatskoj. Ako pogledam sebe kroz sve ove godine onda je najbliže istini da sam ja onaj koji neprestano traga u tom panoptikumu među svim tim gradovima, ljudima, kulturama i narodima. U ovom božijem vrtu dobra i zla ja se krećem samo kao nesigurni putnik…