Naredna godina će u filmskom svetu biti u znaku Nikole Tesle, najavljeno je snimanje čak tri značajna filmska ostvarenja o geniju iz Smiljana. Tesla će biti inspiracija filmskim stvaraocima i producentima iz Amerike, iz Rusije i iz Francuske. Međutim, samo u jednom od najavljenih filmova će zaigrati poznati srpski glumac čiji koreni potiču upravo iz Tesline Like. Radi se o Radivoju Bukviću, koji je poslednjih desetak godina ostvario zavidnu filmsku i pozorišnu karijeru u Francuskoj i Americi i dobio pažnju svetske javnosti. Igrao je u filmskim hitovima „96 sati”, „Largo Vinč”, „Koko Šanel i Igor Stravinski“, „Umri muški 5“, „Transporter”, „Noćna potera”, a domaćoj publici je napoznatiji po glavnoj ulozi u seriji „Besa”. Igrao je sa zvezdama kao što su Brus Vilis, Lijam Nison, Ed Haris, Sebastjan Koh, Katrin Denev, Kjara Mastrojani, Šarlota Rempling, Kristin Skot Tomas, Rej Stivenson… Sarađivao je sa Likom Besonom, Janom Kunenom, Milošem Formanom, snimao sa Endi Mekdauel, igrao glavne uloge u čuvenom pozorištu u Montreju…

Redak talenat koji pokazuje, posvećenost pozivu, samosvesnost i disciplina nagoveštavaju da je ovo tek početak u jednoj bogatoj i uspešnoj glumačkoj karijeri. Ipak, uz sve ove profesionalne uspehe, jedna neostvarnea želja ga je pratila poslednjih deset godina, jednu ulogu je priželjkivao. Upravo da zaigra – Nikolu Teslu.

– To mi je bila davnašnja želja, svaki put kad bi me neko pitao koga bih voleo da igram, bilo me je sramota da kažem Ričard 3. ili Ivanov i slično, znajući da je postojala osoba koja se rodila u Smiljanu i koja je sama, svojim znanjem i umenjem osvetlila 20. vek i dala nam budućnost koju sada živimo. „Samo strpljenje i umenje dudov list pretvara u svilu“, glasi jedna lička izreka, a Tesla je uspeo strpljivo i sa umenjem da napravi taj svileni put. Njegova vremena tek dolaze. On se realno upokojio ’43. godine, ali on je čovek budućnosti – govori Bukvić koji trenutno intenzivno radi na pripremama za dugo željenu ulogu.

Razgovor s njim za P-portal započinjemo upravo pričom o Tesli, koji ga preokupira od kako je pre četiri godine dobio scenario i ponudu, o pripremama za ulogu, fascinaciji ovim genijem, ali i o iskustvu sa snimanja serije Besa, o umetnosti, orhidejama koje niču na đubrištu,…

– Tesla je vrlo kompleksna ličnost, kako god da ga odigram, to neće valjati, to mora svima biti jasno. Mogu da mu priđem iznutra i spolja, da pokušam da uđem u njegove pokrete i da se svedem na ono što ja mislim da je on bio, ali mislim da će to biti samo moj bledi pokušaj, to zaista nije običan čovek. Ne postoji čovek koji se u 11. godini iza svoje kuće na malom potoku, gledajući razglednicu sa Nijagarinim vodopadima koju je dobio od tetke iz Amerike, igrao i napravio tako prvu turbinu. I onda kada su mu rekli 35 godina kasnije da će on biti taj koji će elektrificirati Ameriku, on je samo taj isti projekat malo doradio i napravio hidroelektranu na Nijagarinim vodopadima koja je probudila sjaj u oku i kad sunce zađe – govori Bukvić, vidno oduševljen i likom i delom velikog genija.

Dok različitim ulogama glumci pristupaju na različite načine, pa te pripreme nekad zahtevaju i fizičku spremnost i savladavanje raznih veština, uloga Nikole Tesle je na poseban način izazovna i obavezujuća. Pored toga što proučava njegovu biografiju kako bi mogao da što bolje priđe ulozi bez straha i pokušava da kolikoje moguće upozna Tesline izume, Radivoje Bukvić nam otkriva da intenzivno radi i na – ishrani. „Jedite zdravu hranu sporo i čitajte šaljive priče“ – verovao je da je to recept za duboku starost, podseća Bukvić.

Film „Iz svetla: Luminous“ koji se priprema i u kojem Bukvić igra glavnu ulogu pratiće jedan događaj iz života Nikole Tesle, režiraće ga Boriša Simović, a trebalo bi da se snima u Srbiji, i to najverovatnije u prvoj polovini sledeće godine usled novonastale situacije sa pandemijom. Trebalo bi da se napravi svojevrsno vestern selo u ambijentu koji odgovara geografiji Kripl Krika u Kolorado Springsu, gde je radnja smeštena, zajedno sa železničkom stanicom, šerifom, prerijom, pećinom i jednom eksperimentalnom stanicom gde se Tesla trudi da korespondira sa gromovima. Autori neće imati klasičan biografski pristup jer će film po žanru biti vestern i snimaće se na engleskom jeziku.

Lepota kao zanat

Na naše pitanje da pokuša da objasni otkud odjednom toliko interesovanje u sedmoj umetnosti za Teslin lik, odlučno odgovara da ni 20 filmova o njemu ne bi bilo dovoljno.

– Tim filmovima moramo svetu pokazati postojanje jednog čoveka koji je o nama mislio i koji je za nas radio, stvarao i koji se o nama pre svega brinuo. On poslednjih 20 godina nije stavljao ništa na papir, znao je da ga prate, znao je da izum može da dođe u pogrešne ruke, a izum ima potencijal da radi i protiv čoveka, da se može okrenuti protiv čovečanstva. To je čovek koji je sigurno neko svetlo u budućnosti, a njegova ideja da se stvori besplatna električna energija – ima li lepšeg sna? – pita se Bukvić.

Ne želeći da komentariše regionalna prepiranja oko Teslinog porekla i jalove rasprave po tom pitanju, radije nam govori o svom poimanju predstojeće uloge i umetnosti uopšte. A svoj doprinos na umetnicima svojstven i najlepši način u afirmaciji ne samo Teslinih ideja, već i njegovih stremljenja i poimanja života i naše uloge u njemu, upravo ispisuje i naš sagovornik.

– Mi smo kao umetnici pozvani da ljudima damo ohrabrenje, okrepljenje i da im olakšamo život. Glumac je u pozivu da druge obavesti šta je lepo i da to lepo baštini u svom trajanju. Sve u nadi da će tako zaraziti druge lepotom i da će oni, imajući to znanje, prepoznavati dve sestre lepote: dobrotu i istinu. Čovek koji u duši ne zna šta je lepo, ne može da zna ni šta je ružno i njemu se ružnoća lako može ponuditi kao životna, estetska kategorija. Mislim da je to suština svih umetnoti zajedno. Lepota je naš zanat, ona unutrašnja koja je večna, ne fizička.

Radivoje Bukvić u seriji Besa

Još jedna poveznica dvojice „naših“ ljudi koji su otišli preko okeana jeste i sudbina porodičnog stradanja u Drugom svetskom ratu. Negde u srcu ličkog krša, u mestu Vodoteč u opštini Brinje nalazi se zaseok Bukvića, odakle je poreklom i porodica našeg sagovornika. Prilikom jedne posete Hrvatskoj, put ga je sasvim slučajno vodio kroz Liku.

– Setio sam se Vodoteča i fotografije na kojoj me otac kao bebu drži i ispod piše Vodoteč. Kad smo ušli u Liku, sve mi je bilo zanimljivo. Raspitali smo se i došli do sela. Nigde žive duše. U selu neka mučena, raspala crkva, iza crkve groblje. Moja porodica je toliko mala da je moj otac često govorio da nas može jedan lonac pasulja nahraniti. Kad sam kročio na to groblje, shvatio sam te njegove reči. Spomenik do spomenika, sve Bukvići… I onda sam uočio da je na svakom drugom grobu isti datum, 12. novembar 1944. Otac mi to nije rekao, nešto me je preseklo, poljubio sam grob nekog deteta, izašao, i nisam više bio isti.

Ipak, nevoljko o tome govori, a i kad govori, radi to obazrivo.

– Meni to niko čak nije ni rekao, ni baba ni otac, nisu mi o tome govorili, rastao sam u somborskoj multietničkoj zajednici koja ima 26 nacija, učio sam da budem ljubazan i prema jednima i prema drugima i prema 26-ima. Nekako mi je to i prirodno da živim u multietničkoj sredini, sumnjivo bi bilo da je čista multietnička sredina, posebno u 21. veku kad se ljudi lako kreću, emigriraju, idu na sve strane. Posle toga sam nastavio da živim u Parizu, takođe multietničkoj zajednici, onda i u Los Anđelesu…

Na pitanje gde je onda njegov dom, bez dileme odgovara da je – nomad.

– Roditelji su mi u Somboru, brat u Nemačkoj, ja živim između Pariza, Beograda, a do nedavno i Los Anđelesa. I gde god se zadesim imam neki osećaj da mi fale ova druga tri dela. Nostalgija je u mom slučaju neizbežna. Znate kako kažu – Omnia mea mecum porto, imam osećaj da to i treba da bude model ponašanja. Do nedavno sam živeo sa dva kofera, jedan sa zimskim stvarima, drugi sa letnjim, gitarom i kompjuterom i to mi je bilo taman.

Ako neko poznaje dramu, mi je poznajemo

Do pre tri godine Radivoje Bukvić živeo je u Los Anđelesu, odakle se nakon rođenja deteta sa suprugom Marijom Bergam, na vrhuncu profesionalne karijere, ipak vratio u Srbiju.

– Vratio sam se zbog ideje da ću naći orhideju na đubrištu, nema ih u apoteci, gde je sve upakovano i s rokom trajanja. Dok ovde kod nas…

Ako neko poznaje dramu, mi je poznajemo. Znate li koliko treba Francuzu da mu padne nešto na pamet, pa njemu nije nesatala struja od ’45. a treba da napiše dramski tekst, kako, iz kog izvora! Fasada okrečena, stepenište podmazano, sve je perfektno servirano, plata stiže na vreme, gde je drama? Verujte da francuski scenaristi imaju problem da nađu pravu temu i kad je nađu rade na njoj po pet godina. A ovde svaka kuća, svaka prag ima svoju dramu, ma antologiju. A mi samo treba da se potrudimo kako da ta priča dosegne dalje od našeg govornog područja.

To se zove onda kulturološko oruđe, vi uzimate kulturu i projektujete je tako da pričate o lepim stvarima. To je jedini medij u kojem možemo da pričamo o lepoti – kultura i kreativnost. Pa daj da vidimo šta je to u nama lepo i razumljivo da se svi smeju i plaču van našeg jezičkog domena. Verujte, oni su žedni naših priča.

Ne kažem da se ne treba baviti i istorijskim temama, ali treba birati teme koje se obraćaju svima, i Norvežanima i Dancima i ako 10 puta za 10 godina nasmejete i zaplačete te ljude, neće biti BBC-a i CNN-a koji će nekom Norvežaninu moći da kontekstualizuje da su svi Srbi koljači, govori za P-portal Bukvić.

Suština svakog umetničkog bića je da gradi mostove

Glavna uloga u domaćoj seriji Besa, kojom se na velika vrata vratio na domaću scenu, bila je za Radivoja Bukvića specifično iskustvo. Rađena po najvišim produkcijskim standardima, serija je okupila poznate svetske i domaće scenariste kao i regionalnu glumačku postavu.

– Mi smo kao umetnici pozvani da gradimo mostove, to je suština svakog umetničkog bića. A mi smo i tržišno osuđeni jedni na druge, makar se nekima to ne sviđalo. Hrvatski film koji se ne obraća srpskoj publici je sebi odsekao jedno krilo. I obrnuto. Film ne bi trebalo da se obraća mikrotržištima, ne bi trebalo da bude okrenut nacionalnom gledalištu, to je umetnost koja se obraća onom arhetipskom, govori Bukvić i podseća da dramsko delo mora da prođe određene faze da bi zaista bilo spremno za ekranizaciju.

– Ovde se zaista nije omanulo ni u jednom koraku. U Besi je obrađena univerzalna tema koja je tretirana na pravi način: ugrožena porodica, čovek pokušava da je zaštiti. To je ključ dobre serije, kad u jednoj rečenici možete da objasnite Eskimima, Rusima i Nemcima o čemu se radi.

Zanimljivo je da je u seriji „Genije“, prvoj igranoj seriji na kanalu National Geographic koja prati neke crtice iz života Alberta Ajnaštajna, Radivoje Bukvić igrao još jednog znamenitog Srbina poreklom iz Hrvatske – čuvenog profesora matematike i fizike Vladimira Varićaka. Trenutno i sam piše jedan scenario, ne želi da otkriva detalje, ali kaže da mu je i taj deo stvaralačkog procesa uzbudljiv i izazovan. U najavi je i druga sezona serije Besa, a dok se situacija sa pandemijom ne umiri, sa nestrpljenjem ćemo očekivati novi čitanje (i igranje) Nikole Tesle.

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email