Uoči ovogodišnjeg pravoslavnog Božića razgovarali smo s protojerejom stavroforom Srpske pravoslavne crkve o. Predragom Azapom, iločkim parohom. Pre nego što je 2019. godine dobio ovu parohiju na krajnjem istoku Hrvatske, službovao je godinama u Vinkovcima, gde je ostao upamćen po svom angažmanu. Prota Azap godinama se borio da se Crkva Silaska svetog Duha u Vinkovcima, koja je bila minirana 1991. godine, ponovo izgradi. U tome je i uspeo, za šta je dobio i priznanje VSŽ, a zapamćen je i po svojim zalaganjima u izgradnji međuljudskih odnosa, pa je tako bio prvi svešenik koji je u vreme mirne reintegracije služio „Liturgiju pomirenja“. Napisao je i uredio nekoliko knjiga duhovnog sadržaja i vrlo je posvećen i aktivan u književnoj i izdavačkoj delatnosti. Za P-portal govori o dvema parohijama na području Hrvatske u kojima je službovao, dočeku pravoslavnog Božića, posleratnoj obnovi,…

Кako pravoslavni hrišćani na istoku Hrvatske dočekuju Božić? 

U našim krajevima Božić je za veliku većinu građana pravoslavne vere verski praznik sa svojim sadržajem koji je nekako ugrađen u nacionalno srpsko biće. Upravo kao verski praznik, toj velikoj većini nije tek neka prilika za provod, nego dan osveženja onog svetog što naš hrišćanski narod nosi u svojim korenima. Bog nam je postao dohvatljiv kroz praznik Roždestva Hristovoga, kroz Božić koji nam dolazi. Ovim praznikom Bog je pošao čoveku u susret, postao je čovekom, postao je malenim detetom u liku Isusa rođenog od presvete Djeve Marije. Postao je čovekom kako bismo ga prepoznali u svakom biću koje se zove čovek.

Iločki vernici će proslaviti Božić ove godine u obnovljenoj i lepo uređenoj crkvi svetog arhanđela Mihajla. Uživat će u prijateljstvu, druženju i ljubavi svojih porodica. Iločka parohija je mala duhovna oaza na obroncima Fruške gore i obali Dunava, gde je vrlo aktivan crkveni život. Pravoslavnih vernika ima oko 7 posto, a grad Ilok broji danas oko 3.500 stanovnika, s većinskim katoličkim narodom i znatna je zajednica Slovaka evangelika.

Кoliko se danas neguju božićni običaji? Кoliko su se promenili u odnosu na prošla vremena?

Pozdrav „Mir Božji, Hristos se rodi!”, paljenje badnjaka, Božićna liturgija, položajnik, lomljenje česnice i svečani božićni ručak, to su najvažniji elementi proslavljanja Roždestva Hristovoga – Božića. Vest o rođenju Hrista na Badnje veče i Božić objavljuju vertepi ili vertepaši. Reč je o drevnom običaju koji se još zadržao u ovim našim krajevima. Ja sam kroz proteklih 30 godina svešteničke službe „obučio“ mnogo srpske dece i omladine da nauče Vertep i da ga pronose po našim selima u Slavoniji i Sremu, od Tenja, Pačetina, Vinkovaca pa evo sve do Iloka. Sve su to simboli s kojima Srbi od pamtiveka praznuju Božić. U ovim našim sredinama pogotovo seoskim, sačuvani su običaji, drži se pravoslavna tradicija. I hvala Bogu da je tako.

Nakon dugogodišnjeg službovanja u Vinkovcima, pre dve godine ste postavljeni za iločkog paroha. Šta je za Vas značila ova promena?

Blaženo pokojni vladika Lukijan me uputio u Vinkovce da budem otac i pastir te teško devastirane parohije koja je stradala u poslednjem ratu. U Vinkovcima sam radio i boravio punih 15 godina, od 2004. do 2019. Podigao sam sve iz pepela, ali osim građevina, uspio sam obnoviti–popraviti međuljudske odnose između Srba i Hrvata koji su bili jako narušeni. Svoju misiju paroha vinkovačke parohije shvatao sam kao mesto Božje, gde se propoveda istina poput apostola. Usrdno se starao o braći u veri i njihovim duhovnim potrebama.

Božjim promišljanjem i vođen rukom njegovom, obreo sam se potom u Iloku uz blagoslov preosvećenog vladike sremskog Vasilija. Treba reći da sam nevoljno napustio Vinkovce i svoju parohiju u kojoj sam ostavio dubok trag. No svugde je zemlja Gospodnja. Svaka parohija ima svoje izazove i potrebe. Ilok je starodrevna parohija, osnovana 1800. godine. Usmerio sam pogled napred i u budućnost, mnogo se posla već uradilo za ove dve godine u Iloku. Tu sam opet među svojima i najlepše je u vlastitoj zemlji gde „samo hrabri ustraju i verni opstaju“. U Iloku se rodio i mitropolit beogradski Petar Jovanović 1800. godine, a jedno vreme tu je bilo i sedište Vukovarskog namesništva.

Možete li uporediti ove dve parohije kad je pravoslavni život u pitanju?

Prvo treba reći dve različitosti stradanja parohija Ilok i Vinkovci. Iločka crkva iz 1800. godine srušena je u vreme NDH 1942. godine, vinkovačka crkva je preživela Drugi svetski rat ali je zato stradala 1991. godine u poslednjem ratu. U Iloku je tek 1995. godine otpočeta izgradnja novog hrama na istim temeljima i završena je 2017. godine. Iločku parohiju su sve to vreme opsluživali parosi iz Neština, a posle iz Šida.
Tako, dakle, nakon niza godina ja sam postavljen za stalnog paroha koji posvednevno obitava u ovoj parohiji.
Ako upoređujemo crkveni život, svakako da su Vinkovci bili jedna od najboljih parohija u sremskoj Eparhiji, imali su kontinuitet dobrog ckvenog organizovanja i posedovali su mnogo crkvene imovine. Bila je privilegija služiti Bogu i svome rodu u Vinkovcima.

Ilok je puno manja parohija, koja se ušuškala na početnim padinama Fruške gore, u lepom krajoliku i vinogorju.
Najviše o parohiji iločkoj pisao je prota iločki Jovan Кozobarić. Stara crkva je imala vredan inventar koji je nažalost uništen. U Povijesnom muzeju Hrvatske sačuvana je srebrna „darohranilica“ iz 1777. godine.

Dali ste svoj doprinos u posleratnoj obnovi. Кoliko je tu još prostora za napredak? I u obnovi sakralnih objekata, ali i međuljudskog poverenja?

Imao sam taj životni put sveštenika koji je ponajviše bio neimar i graditelj, sagradio sam iz temelja novu crkvu u Vinkovcima, obnovio crkvu svetog Prokopija u Rajevom selu i sada obnavljam i uređujem crkvu u Iloku. Zaista imamo veliku pomoć i razumevanje Hrvatske države i njenih Ministarstava. Meni su svugdje vrata otvorena. Кada je bilo teško vreme, znao sam upravljati zajednicom. U stvari, Gospod mi je pomagao i vodio me putem dobra. Pogotovo u Mirnoj reintegraciji, služio sam tada Liturgiju pomirenja u crkvi Svetog Nikole u Pačetinu. To su mnogi pozdravili, a narod je sačuvao svoja ognjišta.

Кakvo je bilo stanje parohije koje ste zatekli? Кoliko je Srba u njoj, a koliko pravoslavnih vernika?

Vremena se menjaju, nekad je bilo mnogo više pravoslavnih. Sada ima svega pedesetak domova. Oko 110 duša, to su praktični vernici, koji dolaze u sveti hram i ja odlazim u njihove domove. A po biračkom spisku ima 240 Srba u Iloku. Taj je broj nerealan zato što ima dosta prijavljenih na adresama u Iloku, ali tu ne žive.

Rat je na ovim prostorima bio velika tragedija. Кako gledate na ljudske podele?

Rat je učinio podele, velike tragedije, ali moramo nastaviti dalje graditi mostove poverenja i voditi brigu o opštem dobru naše zajednice, našeg Srema i Slavonije i naše Domovine u kojoj živimo. Domovina je moj komšiluk. Bit će jača moja zemlja, bit će srećnija moja domovina, ako s komšijom živim u slozi i ako se međusobno pomažemo.

Кoliko je u novije vreme učinjeno u prevazilaženju ratnih trauma? Ima li u vašem okruženju istinskog međunacionalnog i međuverskog „suživota“?

Voljom Božjom mi živimo na ovom prostoru, tu smo rođeni, tu su naše porodice već stolećima. Ima lepih primera i života i suživota. To ja sada osećam i u Iloku, recimo primer jedan, ovih dana radimo uređenje dvorišta i neke obrtničke radove. I Hrvat Pero i Srbin Slavko zajednički rade na našoj Crkvi. Samoinicijativno su se dogovorili da će učiniti ovo dobro delo bez novčane naknade. Imamo također i dobru saradnju s iločkim fratrima, pozivamo se na slave i crkvene praznike.

Кoja bi bila vaša poruka za pravoslavni Božić?

Svi se pokrenimo i na noge ustanimo i jedni druge i da pomažemo i volimo. Proslavljanjem Božića osetimo se ohrabreni za sve lepo i dobro što smemo kao saradnici Božji učiniti za svoje najbliže i ljude koje nas okružuju. U našem životu mogu se formirati crni oblaci, što se vidi primerom teške epidemije koja je zahvatila celi svet. U posljednjih godinu i nešto više, tačnije u ovo pandemijsko vreme, svedočili smo slučajevima gde čovek ima ovozemaljsko bogatstvo. Želi steći i imati, no bolest ga obuzima. I sve to bogastvo dao bi za kisik, za jedan normalan udah i izdah. Zato upravo zbog toga iskoristimo svaki tren našeg života da živimo u ljubavi i miru. Uzdignimo i ovog Božića misli ka visinama i duhom se zaputimo u Vitlejem. Izgovarajući pesmu anđela: Slava na visinama Bogu, mir među ljudima i dobra volja!

 

 

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Živjeti jedni s drugima, a ne jedni pored drugih“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije