fbpx

Da li je operi mesto na pijaci, pitanje je koje je prethodnih mesec dana uzdrmalo kulturne delatnike i jedan deo beogradske javnosti. Građani koji su na tek otvorenu Palilusku pijacu jednog jutra uoči ukidanja vanrednog stanja došli da pazare namirnice svedočili su nesvakidašnjem prizoru – nastupu solista opere Narodnog pozorišta. “Sad pijmo, nek’ čaša se blista u ruci…”, orilo se među tezgama sa sezonskim voćem i povrćem i pred začuđenim pogledima preprodavača, proizvođača i onih koji su tog dana došli sa cegerom da se opskrbe za trpezu.

Iako tradicija uličnih nastupa seže daleko u prošlost, a i danas je to uobičajena forma u različitim varijacijama, i kako je pogotovo u vreme vanrednog stanja usled pandemije korona virusa iskoračenje iz institucionalnih okvira postala ustaljena pa čak i nužna praksa, odabir pijace da posluži kao scena operskim prvacima u najmanju ruku je provokativna i zajedljiva. Želja da se izazove senzacija, šok, distinkcijom “visoke” i “niske” kulture, sučeljavanjem “uzvišene umetnosti” i valjda neukog, musavog plebsa. Čak i da rukovodstvo Opere i Gradski sekretarijat za kulturu kao organizatori ove neuobičajene predstave nisu imali nameru da ikoga omalovažavaju, postarale su se za to njihove kolege, operski prvaci i prvakinje, ali i drugi umetnici. Oni su pevanje na pijaci ocenili “ponižavanjem” po umetnike i skrenuli pažnju da se pojedini od njih “nisu školovali na kraljevskim akademijama da bi pevali na pijacama”. I tako je zapravo publika ovog čudnog igrokaza, koja nije ovakvo gostovanje na koncu ni tražila, ostala jedina ponižena i obeležena kao – nedostojna. Ista ta publika koja ne hrani prestoničke nedodirljive umetnike samo paradajzom i paprikom, već i plaćanjem poreza omogućava funkcionisanje kulturnih institucija, čije sadržaje vrlo često onda ne može sebi ni da priušti.

Ovaj snobovski i arogantan odnos prema seljacima i trgovcima neodoljivo podseća na jednu marketinšku kampanju koju je 2011. godine sprovela Beogradska filharmonija, tada na čelu sa kasnijim ministrom kulture Ivanom Tasovcem. Naime, duvački kvintet Beogradske filharmonije došetao je jednog predvečerja do beogradske Ulice Strahinjića bana, u žargonu zvane Silikonska dolina, zbog profila gostiju koji ovde zalaze, i postavio stalke s notama nasred ulice. Muzičari u svečanim odelima izveli su kratku kompoziciju, pred prepunim baštama kafića i začuđenim, ali i razgaljenim prolaznicima koji su ih na kraju nagradili glasnim aplauzom. A onda su muzičari razvili transparent na kom je pisalo “Hvala što ne dolazite”. Kako su kasnije marketinški idejni tvorci kampanje ovo nespretno objasnili, izabrali su ovu lokaciju jer je poznato da okuplja nešto drugačiji svet od onoga koji dolazi na nastupe filharmonije, želeći da “usmere pažnju ka klasičnoj muzici”. Ipak, čini se da su svojim upiranjem prsta i etiketiranjem nepoželjne publike samo usmerili pažnju na svoje malograđanske metode.

Nekoliko godina kasnije Filharmonija je ponovila sličan “aristokratski” slogan. Na reklamnom plakatu nove sezone na slici je bila partitura sa notama, a umesto dirigentskog štapića na njoj je stajao – praziluk, a u dnu natpis “Nije za svakoga”. Naglašavajući tako da je umetnost koju stvara Filharmonija rezervisana samo za odabrane.

Diskriminatorski i elitistički potez gde se prazilukom ilustruju svi oni koji nemaju istančano čulo sluha kao da je anticipirao pijačni performans nedavno uprizoren na beogradskoj tržnici. Doslovno su se uzvišeni umetnici spustili među tezge s prazilukom i sve ono što bi on trebalo da simbolizuje. Iako operski pevači i režiseri tog famoznog nastupa nisu poručili seljacima da im ne dolaze, uspeli su da prodube jaz i da demotivišu i one koji su možda i imali želju da ih “čuju”.

U doba kada kultura zaista pati, kada institucije rade u teškim finansijskim uslovima i kada je medijski i javni prostor zagađen i preplavljen svakakvim sadržajima, ne samo da je nepromišljeno već i kontraproduktivno rugati se svima onima koji umetnost sebi iz različitih razloga ne mogu da priušte ili su prosto izabrali da ne žele.

Velika je razlika između popularizacije umetnosti i podcrtavanja razlika samoreklamiranjem. Nekada je bila ustaljena praksa da pisci i različiti umetnički ansambli posećuju škole i razgovaraju sa decom, da umetnici nastupaju po javnim prostorima s prilagođenim repertoarom. Enes Kišević kazivao je stihove radničkoj klasi, u autobusima, tramvajima, pred hiljadama radnika u fabrikama, pa i u zatvorima. I ljudi su ga voleli, a po njegovom svedočenju – javljali mu se raspitujući se za određena dela i tražeći preporuke. Jer iako su umetnici delikatna, osetljiva, nekada i sujetna bića (a to im se često prećutno i prašta i razume), biti umetnikom ipak mora da podrazumeva i određeno dostojanstvo, pristojnost. Nije kulturno biti samodopadan i arogantan, uostalom.

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email