Barake nekadašnjeg giganta za izgradnju vodenih puteva, preduzeća „Ivan Milutinović PIM” u Krnjači, ovih dana su gotovo puste. Kroz odškrinute prozore i širom otvorena vrata vide se sobičci u kojima su godinama živele izbeglice iz Hrvatske, Bosne, sa Kosova i Metohije… Najviše njih je, posle dvadesetak godina provedenih u barakama konačno dobilo smeštaj u socijalnim stanovima u Kamendinu i Velikom Mokrom Lugu koji im je obezbedio Komesarijat za izbeglice i migracije.

U jednoj baraci, u sobicama dva sa dva, ostalo je još 18 duša. Za nešto više od mesec dana i oni će konačno dobiti mesto dostojnije života – za neke će to biti dom za stare, a za neke seoska domaćinstava u Srbiji. I njima će smeštaj obezbediti Komesarijat.

Osamdesetogodišnja baka Mara je više od 19 godina u ovom izbegličkom kampu.

– Ovde sam sa majkom došla iz Knina. Ostavile smo tamo sve kada je počeo rat i pobegle glavom bez obzira. U međuvremenu majka je umrla, a ja ostala sama. Nekako sam se snalazila, sve do pre nekoliko godina kada je na mene naleteo dečak s biciklom. Polomila sam nogu i od tada se jedva krećem uz pomoć hodalice. Da mi nije komšija, ne znam kako bi. Oni mi donesu da jedem iz zajedničke kuhinje, brinu o meni jer iz sobe ne izlazim – priča setno baka Mara, dok spuštenog pogleda gleda u sto na kome je parče hleba, čaj i pribor za jelo. Baka Mara će od prvog septembra život nastaviti u nekom od staračkih domova. Biće uslovnije sigurno, ali pomalo žali za mestom gde je provela gotovo dve decenije.

– Živela sam ovde lepo sa komšijama. Uglavnom su me pazili dobro. I sada se čujem sa ponekim od njih što su dobili stanove i odselili se. Eto uskoro ću i ja odavde… Ne znam tačno gde, ali valjda će biti dobro – kaže baka Mara.

Novi krov nad glavom dobiće i Branislavka Brkljač, izbeglica iz Sarajeva, ali ona se polako pakuje za odlazak u kućici u Beškoj.

– Nadam se da će to biti kraj lutanjima jer ovih dvadeset godina prošlo je kao ružan san. Znate, kad iz jednog normalnog života upadnete u nešto za šta niste ni slutili da može da vam se desi, vrlo je teško snaći se. Ja sam u Sarajevu radila, imala svoj stan, roditelje, dete… A onda kada je krenuo sav haos, bukvalno mi se izmaklo tlo pod nogama. Došla sam u nešto o čemu sam možda samo čitala, u kolektivni centar. U baraci broj 8 provela sam 20 godina – priča Branislavka. A stanovati u centru u Krnjači nije bilo baš lako.

Bilo je tu ljudi sa raznih strana, iz Hrvatske, Bosne, sa Kosova, u jednom trenutku i iz Obrenovca kada su bile poplave, a sada su tu i migranti. Bilo je tu različitih životnih priča, ljudskih karaktera. Trebalo je sve to uklopiti, usaglasiti…

– Godinama sam prodavala robu na Bulevaru, pa sam u sobicu dolazila samo da prespavam. Srećna sam bila kada prekoračim prag kampa i izađem. Sada sam najviše vremena u sobi, pomažem baka-Mari kad mogu, a imam čak i kucu koja se ne odvaja od mene. Nju ću da vodim sa sobom kad krenem odavde – kaže Branislavka koja je svoju sobicu, uprkos svim životnim nedaćama, uredila kao „apoteku”.

Kroz kolektivni centar u Krnjači prošle su ovih godina hiljade i hiljade izbeglih i raseljenih.

– Kada je Kolektivni centar u Krnjači otvoren 1993. godine u njemu je bilo više od 500 izbeglica. Posle pogroma na Kosovu i dolaska interno raseljenih ovde se smestilo više od 600 korisnika. Od 2008. godine počelo je iseljavanje korisnika iz Krnjače. Broj se postepeno smanjivao, pa je u junu 2015. godine bilo 86 interno raseljenih i 89 izbeglica – kaže Ivan Mišković, pi-ar Komesarijata za izbeglice i migracije.

Svi izbegli i raseljeni dobili su ili će dobiti adekvatna stambena rešenja posle iseljenja iz kolektivnog centra.

– To može biti socijalno stanovanje u zaštićenim uslovima, otkup seoskog domaćinstva, paket građevinskog materijala, montažna kuća ili smeštaj u domove za stare. Za interno raseljena lica predviđena su seoska domaćinstva i socijalno stanovanje u zaštićenim uslovima – objašnjava Mišković.

Ali vrata ovog centra posle odlaska 18 poslednjih „izbegličkih Mohikanaca” neće biti zatvorena. Već su ga „okupirali” majstori koji sređuju barake, postavljaju izolaciju, menjaju prozore, vrata, mokre čvorove… jer će ovo mesto postati Centar za smeštaj tražilaca azila.

– Trenutno kod nas boravi 137 tražilaca azila. Uglavnom je reč o Avganistancima, mada ima nešto malo ljudi iz Sirije. Najveći broj njih su maloletnici, odnosno u centru je 40 maloletnika bez pratnje – napominje Rade Ćirić, upravnik Centra.

Autor: Branka Vasiljević, foto: Rade Krstinić, izvor: Politika