Porodica Macut iz Vukovara uzgaja domaće voće i povrće i prodaje ga na kućnom pragu

Iako se domaći proizvođači žale na prekomeran uvoz voća i povrća te na nelojalnu konkurenciju velikih trgovačkih lanaca, kvalitetan domaći prozvod uvek nađe put do kupca, saznajemo u razgovoru sa 56-godišnjim Vukovarcem Đorđem Macutom, koji sezonsko voće i povrće prodaje na kućnom pragu.

Ova porodica kordunaških korena tim poslom se ozbiljnije bavi već četvrtu godinu. Povrće gaje u četiri plastenika, na površini od oko 700 kvadratnih metara. Proizvode rasadu, paradajz i papriku, a u planu je i proizvodnja na tržištu tražene rotkvice i zelene salate, u zimskom periodu. Pored plasteničke proizvodnje povrća, koja je po rečima ovog proizvođača još u povoju, gaje dinje i lubenice. Za navodnjavanje 5 jutara zemlje koriste vodu iz obližnjeg Bobotskog kanala. «Iz Bobotskog kanala navodnjavamo lubenice i dinje. Bušenjem još jednog bunara, uz postojeći, rešili bi problem navodnjavanja plasteničke proizvodnje, po sistemu kap po kap. U planu je podizanje još jednog ili eventualno dva savremenija plastenika, u koja se može uvesti grejanje, kako bi se ovim poslom mogli baviti tokom cele godine jer mi danas imamo samo jednu berbu, a ozbiljni proizvođači koji se bave ovim poslom, imaju i do dve-tri berbe godišnje», priča Đorđe Macut.

Zahtevan posao

Pored Đorđa i njegove životne saputnice Mirjane u zajedničkom domaćinstvu žive sin, snaha i dvoje unučadi. «Ovo je dosta zahtevan posao koji se isplati ako je godina dobra i ako se sve što se proizvede i proda. Inače, u ovom poslu se ne radi samo dva meseca u godini, u novembru i decembru,  ali već krajem godine započinje se s pripremama za proizvodnju rasade. Tokom leta i jeseni ubiru se plodovi, čiste plastenici i pripremaju za iduću sezonu»,  pojašnjava ovaj povrtar.

Berba zavisi od vremena sadnje jer je cilj proizvođača da njegovi proizvodi budu među prvima na tržištu. «Ako se paradajz i paprika beru u maju, onda je to najveći ostvariv prihod, ali se plastenici tada moraju grejati. Inače, berba paradajza traje sve do kasne jeseni što zavisi od sorte. Negde od maja pa do sredine avgusta je sezona lubenica i dinja, a nakon toga nam još ostaju paprika i paradajz pa molimo Boga da ih što pre prodamo, da se malo odmorimo», iskren je naš sagovornik.

Povrće prodaju praktično na kućnom pragu, na prometnoj Trpinjskoj cesti u Vukovaru, na putu Vukovar-Osijek. Prodajom su, kako ističe, bili zadovoljniji proteklih godina. «Ne znam šta se dešava u Vukovaru, kao da je manje ljudi. Imamo redovne mušterije koje kod nas kupuju unazad nekoliko godina, turista ili slučajnih prolaznika je sve manje, ako izuzmemo praznike, kada je prodaja nešto bolja», dodaje Macut.

Pored prodaje na štandu, nešto robe plasiraju u trgovinama i po ugostiteljskim objektima. Nadaju se da će iduće godine uspostaviti saradnju s vukovarskim Veleprometom i s nekoliko jačih privrednika. S obzirom da proizvode i krompir na površini od nešto više od jednog hektara, pregovaraju i s udruženjima penzionera na vukovarskom području koja za svoje članove svake jeseni nabavljaju živežne namirnice po nešto nižim cenama i uz otplatu na rate.

Zapuštena sela

«Ovdašnja sela, poput Bobote i Trpinje, danas su zapuštena jer je veliki koncern Agrokor uništio male proizvođače. Uzgajamo i svinje za vlastite potrebe da naši unuci vide kako izgleda ta domaća životinja», priča ovaj poljoprivrednik. Smatra da će država uskoro uvideti svoju pogrešku što je svu zemlju i sve najbolje dala jednom čoveku na upravljanje. «Toga nema nigde u svetu. To je čista laž, prevara, da treba okrupnjavati poljoprivredno zemljište. Austrijanci i Slovenci žive od dva ili tri hektara. Ne znam šta će biti sutra, ako propadne Agrokor! Hoće li propasti i Hrvatska?! Ne bi želeo da se to dogodi, ali će po svemu sudeći manji proizvođači propasti. Opstaće, možda, jedino ova plastenička proizvodnja», rezigniran je Macut. 

Proizvodnja je skupa  i onaj ko nema početni kapital mogao bi, po mišljenju našeg sagovornika, tek kroz četiri ili pet godina bavljenja ovim poslom započeti ozbiljniju proizvodnju.  Pod uslovom da se sve odradi kako treba. Ako nemate dobro seme i rasadu, ako je ne zalivate i ne pazite tokom cele vegetacije, trud se neće isplatiti. «Samo onaj ko voli ovaj posao neka se njime i bavi. Ako razmišlja samo o zaradi, bolje mu je da i ne započinje», uveren je ovaj preduzetni Vukovarac.

Iako je teško reći šta je za proizvođača najisplativije, a obično je to ono što je najtraženije na tržištu i čega u datom trenutku nema, priznaje da lubenica ipak donosi najveću dobit. «Lakše je ubrati jednu veću lubenicu nego vaditi krompir. Primera radi, za 30 kuna treba izvaditi 15 kilograma krompira, koji je trenutno dve kune, a lubenice se prodaju po ceni od kunu i po po kilogramu», zaključuje ovaj Vukovarac.

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email