Popisi istine

Piše: Olivera Radović

Uskoro ćemo imati detaljne podatke o tome koliko nas je i ko smo, i u Srbiji i u Hrvatskoj. A ono možda i najbitnije – kakvi smo, za to nema pouzdanih upitnika, ali ćemo poslovično svi biti uvereni da znamo odgovor.
popis
Naslovna fotografija: Jovica Drobnjak

Popis stanovništva, domaćinstava i stanova, koji je Hrvatska “prebrinula” prošle godine (barem onaj operativno najteži deo), u Srbiji će se održati na jesen ove godine. Zbog pandemije je odlagan nekoliko puta, ali su iz Republičkog zavoda za statistiku, koji popis i sprovodi, konačno saopštili tačne i definitivne datume – od 1. do 31. oktobra ove godine.

Popis treba da dâ odgovore na pitanja – koliko nas je i ko smo – u osnovnim geografskim, demografskim, socioekonomskim, etno-kulturalnim i drugim karakteristikama. Preliminarni rezultati biće poznati već do kraja novembra, a uvedena je i novina, pa će ove godine biti korišćeni elektronski upitnici. Prikupljeni podaci o starosnoj, polnoj, obrazovnoj i bračnoj strukturi, o ekonomskoj aktivnosti, strukturi domaćinstava i porodica i o stambenom fondu od izuzetnog su značaja za ocenu trenutnog stanja, ali još više za buduće planiranje i donošenje različitih strategija, nacionalnih i lokalnih.

Iz Republičkog zavoda za statistiku uveravaju građane da je metodologija usaglašena sa međunarodnim standardima i da će se svi podaci iz popisa koristiti samo u statističke svrhe. Saopštili su i to da ukupni troškovi popisa iznose oko pet evra po stanovniku. Popisom će biti obuhvaćeni i strani državljani koji žive i rade u Srbiji duže od godinu dana ili nameravaju da ostanu duže od godinu dana, kao i migranti smešteni u prihvatnim centrima, a popis će obuhvatiti i pitanja važna za ostvarivanje prava nacionalnih manjina, i smanjenje socijalne isključenosti.

Tradicija popisivanja na prostoru Srbije počela je 1834. godine, kada je na prostoru tadašnje Srbije izvršen prvi popis u savremenom smislu te reči. Od tog “popisa ljudstva”, kako se zvao, pa do Prvog svetskog rata popisi su, u proseku, sprovođeni na svakih pet godina. U periodu između dva svetska rata izvršena su samo dva jugoslovenska popisa stanovništva – 1921. i 1931. godine, a popis planiran za 1941. godinu nije sproveden zbog izbijanja Drugog svetskog rata. Podaci govore da je 1948. godine izvršen tzv. skraćeni popis, a već 1953. i prvi kompletan posleratni popis stanovništva. Počevši od popisa 1961, u skladu sa preporukama Ujedinjenih nacija, popisi se sprovode na svakih deset godina.

Prema podacima koje je objavio Republički zavod za statistiku, procenjeni podaci o broju stanovnika u Srbiji 1. januara 2022. godine ukazivali su na brojku od 6.797.105 stanovnika bez Kosova i Metohije. To je, bez obzira ne neke pouzdane faktore, ipak samo procena, a rezultati će već krajem ove godine pokazati precizniji broj. Ipak, sve prognoze ukazuju na to da će taj broj biti manji u odnosu na onaj iz prethodnog popisa.

I prema poslednjem popisu stanovništva u Hrvatskoj, broj stanovnika se značajno smanjio u odnosu na prethodni popis. Smanjen je i broj Srba koji žive u Hrvatskoj, u nekim mestima i za 30 odsto. Iako još uvek nisu objavljeni detaljni rezultati, Državni zavod za statistiku trebalo bi tek da objavi rezultate popisa stanovništva koji se odnose na nacionalnu i versku strukturu, ipak je dovoljno podataka koji ukazuju na to. Pored svih onih uzroka ovakve slike koji su Srbima u Hrvatskoj zajednički sa većinskim stanovništvom, onaj glavni uzrok ovakvog stanja uskoro će biti svečano “proslavljen” od strane zvanične Hrvatske. Posledice egzodusa u zapadnoj Slavoniji i u krajevima kroz koje je protutnjila vojna akcija “Oluja” osećaju se i danas. Rezultati brojnih istraživanja pokazali su da su na putu masovnijeg povratka izbeglih Srba stajale mnoge prepreke. Ako se čak i ne bavimo time kako su te prepreke nastale, da ne kažemo – ko ih je postavio, a onda je svakako jasno ko ih nije otklonio.

Činilo se da će Hrvatska, dok su demografi saopštavali katastrofalne podatke i upozoravali na još katastrofalnije posledice koje slede, prvi put zažaliti za prognanim Srbima. No samo se učinilo. Mnogo više saosećanja Hrvatska je kroz sve ove godine pokazala prema izbeglicama iz Sirije, Avganistana, Iraka, afričkih zemalja, a pogotovo iz Ukrajine, nego prema onima koji su taj status stekli “odlaskom” iz Hrvatske, koju su zajedno sa ostalima gradili. O njima se, osim retkih izuzetaka, nije govorilo ni dok su demografske teme bile u fokusu javnosti. Poražavajuće veliki broj tih ljudi još uvek, već treću deceniju, i dalje ima izbeglički status u Srbiji. Taj je broj bio zastrašujuće veliki u prvim poratnim godinama. Smanjio se tako što se jedan broj ljudi vratio u zemlju porekla, jedan otišao još dalje, a najveći broj se “integrisao” u društvo u Srbiji. I Srbija je time, bez obzira na to što dugo toga nije bila svesna i čak se ponašala kao da nije tako, bila na dobitku.

Uskoro ćemo, dakle, imati detaljne podatke o tome koliko nas je i ko smo, i u Srbiji i u Hrvatskoj. A ono možda i najbitnije – kakvi smo, za to nema pouzdanih upitnika, ali ćemo poslovično svi biti uvereni da znamo odgovor.

 

 


Ako imate prijedlog teme za nas, javite se na portal@privrednik.net

Pratite P-portal i na društvenim mrežama: