Poslednjih nedelja svedoci smo najnovijeg medijskog hajpa (eng. media-hype) u vezi sa megapopularnom igricom Pokémon Go i navodno, po ljude negativnim pa i opasnim pojavama koje nastaju kao posledica igranja ove igre. Da je reč o jednoj vrsti preterivanja, pa čak i histerije a ne o objektivnom izveštavanju svetskih i domaćih medija svedoči moralizatorsko apokaliptični ton koji dominira u tumačenju popularnosti ove igre.
Uz razumljiva pojednostavljenja, medijski hajp se može razumeti kao prenaglašeno, površno i senzacionalističko izveštavanje o određenoj pojavi koja ni izbliza nema tako veliki značaj. Čest pratilac ovakvog pristupa izveštavanju je i moralana panika, odnosno prenaglašavanje društvene štetnosti određenih pojava iako za to nema nikakvih naučnih dokaza. Drugim rečima, kod medijskog hajpa nije najvažniji događaj nego njegova medijska konstrukcija, što za rezultat ima veliku disproprociju između realnosti i medijski predstavljene stvarnosti. Recimo u Srbiji mnogi su čuli za ovu igru, ali mnogi i lamentiraju nad njenim pogubnim posledicama iako ne poznaju nikoga ko je njome „zaražen”, a kamoli da je zbog nje nastradao.
Da ne bude zabune, nije sporno da je Pokémon Go stekao ogromnu popularnost za kratko vreme, već je sporno tumačenje ove pojave. U društvu koje ne toleriše staloženost, analitičnost i odmerenost sve je teže naći vest koja ima takve karakteristike. Umesto da argumentovano diskutujemo o tome da li će igre ovog tipa u budućnosti vratiti decu na ulice ili se pak radi o vešto smišljenoj zabavi gde je ultimativni cilj prikupljanje podataka o njenim korisnicima, mi se bavimo tabloidnim temama čiji je jedini smisao da obezbede što veću čitanost i gledanost. Tako u izveštavanju najvećeg broja medija dominira paradigma moralne panike gde se eksplicitno ili implicitno nagoveštava da igranje ove igre proizvodi masovnu histeriju koja nagoni ljude da se okupljaju i poput hipnotisane i unezverene gomile jure nekakva virtuelna stvorenja, padajući u provalije, podlećući pod automobile ili ginući na minskim poljima. Da je reč o medijskom preterivanju, a ne o objektivnom izveštavanju svedoči i to što se jedni te isti slučajevi nezgoda koji su povezani sa igranjem ove igre prenose u svim delovima sveta, čime se stiče utisak da se nezgode dešavaju mnogo češće nego što je to slučaj dok se potvrda ozbiljnosti problema u kome se svet našao traži u zvanično izdatim saopštenjima. U skladu s tim čini se da ne postoji medij koji nije preneo da je izvesna humanitarna organizacija iz Brčkog („Posavina bez mina”) zamolila građane da poštuju postavljene znakove minske opasnosti zato što su navodno čuli da neki igrači ne poštuju ovu zabranu. U nedostatku neke relevantnije institucije za medije žudne potvrde masovne histerije, dobra je i anonimna organizacija iz Bosne.
Šta doprinosi medijskom hajpu sasvim je druga i podjednako važna tema na koju bi se odgovori morali potražiti u različitim finansijskim interesima onih koji stoje iza ovakvih vesti, ali i u transformaciji i tabloidizaciji savremenih medija. Neko bi dodao i da sve dok se ljudi bave efemernim temama manje će se zanimati za suštinske probleme koji nas okružuju, što bi značilo da je svojevrsno skretanje pažnje na nebitno jedna od važnih funkcija medijskog preterivanja.
Mi odavno jurimo virtuelne pokemone, a da je malo ko svestan toga. Doduše, na ekranu naših mobilnih telefona ne nalazi se mapa kao u pravoj igrici, već neki tabloid koji iznova ponavlja matricu: „šokiraćete se kada ovo vidite”. Naravno, mnogi konzumenti nisu dovoljno naivni da poveruju baš u sve što vide ili pročitaju, ali tabloidni način izveštavanja koji sve češće prodire i u mejnstrim medije za posledicu ima afirmisanje jedne opšte slike o intelektualnoj i moralnoj propasti društva u kome živimo. A kada većina nas počne zaista da veruje da je došlo doba intelektualne i moralne propasti, tu nastaje plodno tlo za različite pseudonaučne, fundamentalističke i ekstremističke vidove isceljenja posrnulog društva 21. veka.
Autor: Dalibor Petrović, sociolog, docent na Univerzitetu u Beogradu
Izvor: Politika
