Prema nalazima Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji je u 2020. zabeležen rekordno negativan prirodni priraštaj – preminulih je bilo oko 53.000 više nego rođenih. Međutim, da i od lošeg ima gore pokazuju podaci od ove godine: u periodu januar – avgust negativan prirodni priraštaj je za 35 odsto veći nego lani, pa će 2021. u Srbiji biti zabeleženi rekordno mali broj rađanja i rekordno velika smrtnost. Naš sagovornik Petar Vasić, docent na Katedri za demografiju Geografskog fakulteta u Beogradu, procenjuje da je višak smrtnosti iznosio čak 18.000 stanovnika. Sa smanjenjem nataliteta i migracijama, popis stanovništva sledeće godine Srbija će dočekati sa svega oko 6,5 miliona građana. Novi Vladin paket populacionih mera koji ima za cilj smanjenje ovih krajnje nepovoljnih trendova sastoji se u izdvajanju 300.000 dinara za prvo dete u porodici i počeće da se primenjuje od 1. januara. Takođe, najavljena je podrška mladim parovima u iznosu od 20.000 evra za kupovinu prvog stana.

Čini se da je trebala pandemija da se dogodi da bi kreatori javnih politika počeli da slušaju nešto od vaših poruka?

Nažalost, često se dešava da kreatori javnih politika, čak i kada čuju preporuke akademske zajednice, te preporuke ne materijalizuju kroz mere i instrumente. Najnoviji paket mera usmerenih na podsticanje rađanja u Srbiji nije rezultat preporuka demografa, već rezultat političke volje da se na tome radi i preslikavanja modela koje neke druge države već sprovode. Dakle, gotovo sam siguran da nijedan demograf u Srbiji ne bi predložio ovako dizajnirane mere. Bojim se da ne samo da će efekat ovakvih mera biti nepotpun, već i da će negativne posledice neoprezno dizajniranih mera biti daleko veće nego sama korist od njih. Dva su moguća objašnjenja: ili demografi nisu konsultovani ili njihove preporuke nisu uzete u obzir.

Ističete da populaciona politika ima tri stuba: rađanje, zdravstvenu politiku i migracije. Više puta ste govorili i pisali kako poboljšanje samo ekonomskih faktora nije dovoljno za bolju populacionu politiku.

Dva osnovna razloga zbog kojih se dosadašnja populaciona politika u Srbiji pokazala neefikasnom jesu da se ne obraća adekvatnoj ciljnoj grupi i da ne poseduje nikakav kapacitet da utiče na promenu nepovoljnog reproduktivnog modela. Ovakav, tradicionalan pristup populacionoj politici jedino podupire status kvo, a time se ništa neće postići. Što se tiče migracija, treba reći da postoje neki deklarativni napori u sferi spoljnih migracija, dok se unutrašnje migracije još uvek odvijaju potpuno stihijski. Ne postoji zvanično strateško opredeljenje na polju unutrašnjih migracija, koje postojeće demografske probleme dodatno produbljuju. Na kraju, rezultati zdravstvene politike u Srbiji su takvi da je očekivani životni vek u njoj za 8 do 10 godina kraći nego u nekim razvijenim državama, a da se u srednjim godinama života od dominantnih uzroka smrtnosti 4 do 8 puta češće umire nego u zapadnoj Evropi. Zdravstvena politika bi trebalo da se zasniva na preventivi, koja je u Srbiji na jako niskom nivou. Dodatni problem jeste jako loše stanje reproduktivnog zdravlja stanovništva koje se javlja kao još jedan katalizator negativnih trendova u sferi rađanja. Neophodno je da država podstakne promene vrednosnih stavova u sferi braka, roditeljstva, zdravlja i, u konačnici, patriotizma, javnog dobra i opšteg interesa i na taj način utiče na zaustavljanje negativnih tendencija.

Tehnologija nam omogućava rad od kuće, pa tako rad u nekim oblastima nije više vezan za velike gradove. Mogu li ovi trendovi nastali iz promene životnih navika i upotrebom novih tehnologija da nagoveste neke promene u narednim godinama?

Naravno, trendovi koje ste naveli predstavljaće značajan pokretač promena u individualnoj percepciji međuzavisnosti privatne i profesionalne sfere. Nove tehnologije su učinile da je granica između privatnog i profesionalnog života danas mnogo manje jasna, ali ovu novu realnost moguće je posmatrati i iskoristiti kao prednost, a ne kao nedostatak. Upravo će to dovesti do neophodne fleksibilizacije radnih aranžmana koji se ističu kao jedan od ključeva uspešnih pronatalitetnih politika. Sa druge strane, to što fizičko prisustvo zaposlenog u određenim delatnostima nije neophodno može pružiti veliki izbor mlađim zaposlenima samo ako se život u manjoj sredini učini podjednako ili više privlačnim kao i život u velikim gradovima. Manje sredine, suočene sa funkcionalnim opadanjem, potrebno je osnažiti sadržajima koji su mladim porodicama važni. Struktura potreba i potrošnje mlađih kategorija stanovništva je veoma specifična, a svako ignorisanje te činjenice osudiće pokušaje promene smera unutrašnjih migracija na propast.

Pre par godina Katedra za demografiju Geografskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i Ekonomski fakultet Sveučilišta u Zagrebu učestvovali su na bilateralnom projektu “Nizak fertilitet u Hrvatskoj i Srbiji iz periodske i kohortne perspektive – bolje razumevanje za bolje projekcije“. Da li su nam problemi i izazovi slični i kakva iskustva nosite iz te saradnje?

Demografski problemi i izazovi svih zemalja Balkana su gotovo isti, pa tako i problemi Srbije i Hrvatske. Iskustva iz ovog višegodišnjeg projekta su veoma pozitivna, a saradnja sa kolegama iz Zagreba traje i danas. Osim toga, međunarodni naučni skup koji organizuje Društvo demografa Srbije sada već tradicionalno okuplja većinu istraživača sa prostora bivše Jugoslavije, a razmena iskustava i saradnja gotovo da nisu prestajali čak ni kriznih 1990-ih. U šali sam jednom predložio da Srbija i Hrvatska osnuju zajednički fond za populacionu politiku, gde bi sva godišnja sredstva išla onoj državi koja postigne bolji demografski rezultat. Možda bi istorijski rivalitet u tom slučaju doneo dobro obema državama.

Demografija je sve češće u medijima. Šta se obično ne govori kada je ova izuzetno bitna društvena nauka u pitanju?

Prva i osnovna stvar koja se u medijima ne govori jeste da demografska kretanja dotiču svakog od nas, iako nam se ne čini da je tako. Javnosti nije jasna veza između miliona individualnih životnih odluka i onoga što se na kraju prikazuje kao agregatni demografski pokazatelj. Takođe, intervencije države na polju demografskog razvitka se neopravdano doživljavaju kao nedopustivo zadiranje u privatnu sferu, a jedna od osnovnih odgovornosti države jeste da obezbedi kontinuitet društvenog trajanja, čiji je nosilac upravo stanovništvo. Dakle, dužnost i odgovornost države je da sprovodi populacionu politiku, što je potvrđeno još na Međunarodnoj konferenciji o stanovništvu u Kairu 1994. godine. Na kraju, čini se da bi populaciona edukacija, kao sastavni deo školskih kurikuluma, mogla biti dobitna strategija u ublažavanju negativnih demografskih tendencija. Deca u Srbiji, i Hrvatskoj, uče o sastavu ćelije, reljefu, sastavu atoma… Naravno, zato što je to važno, ali ne uče zašto je važno imati sestru ili brata, zašto je važno da se mama i tata vole i poštuju, zašto je važno da brinemo o našim bakama i dekama, zašto je važno sprečiti neželjenu trudnoću. Ova pitanja su pitanja života, sa njima se tokom života susrećemo svi, pa je iz tog razloga važno da mladi o njima dobiju relevantna znanja koja su, zapravo, temelj dugog, zdravog i srećnog života kao ultimativnog cilja svakog od nas.