Književniku Borislavu Pekiću juče je otkriven spomenik na Cvetnom trgu u Beogradu, u prisustvu njegove supruge Ljiljane i poštovalaca, i uz poruku premijera Srbije da nas je veliki pisac naučio ljubavi prema svojoj zemlji, “voleći je mnogo više od onoga koliko je ona njega mučila”.

Pekić nam je ostavio proganjajući osećaj duga prema sopstvenoj zemlji, dodao je Vučić i ocenio da je nevažno ko mu podiže spomenik, već da “mu pokažemo šta smo i koliko smo od njega naučili”.

Vučić je posebno zahvalio supruzi pisca Ljiljani Pekić na hrabrosti i istrajnosti, istakavši da je lično ponosan što prisustvuje otkrivanju spomenika, kao i da je to za njega velika čast.

Čast, jer, dodao je, poštuje Pekića i njegovo delo, a ponosan je, kako je naveo, jer je predsednik vlade u trenutku kada se Beograd bar malo odužio Pekiću za sve što je uradio za Srbiju, Beograd i kulturu.

Vučić je rekao da je Pekić Srbiju zadužio svojim impresivnim umetničkim opusom, bez kojeg bi i srpska i evropska kultura bile siromašnije.

“Ako kazem da danas ovaj grad i zemlja vracaju dug jednom od svojih najvećih pisaca i jednom od sinova kojima su uzeli gotovo sve, bio bih u pravu, ali bih se istovremeno ogrešio o Pekića, onog koji nije mislio da mu je neko nešto dužan i koji se za demokratsku Srbiju borio baš kao da on njoj lično vraća neki svoj dug”, rekao je Vučić.

Ljiljana Pekić: Zaslužen šamar demokratama
To što je spomenik Borislavu Pekiću danas otkrio lider SNS Aleksandar Vučić sam pisac bi smatrao “zasluženim šamarom demokratama”, uverena je Pekićeva supruga Ljiljana. Na sajtu borislavpekic.com, naime, jedan od posetilaca postavio je pitanje Ljiljani Pekić šta bi pisac mislio o tome što mu spomenik otkriva Aleksandar Vučić. “Mislim da bi rekao da je šamar koji je ovim gestom dodeljen demokratima zaslužen”, odgovorila je Ljiljana Pekić. Ona je podsetila da je DS na vlasti na Vračaru 22 godine, praktično od smrti Pekića, a da su u Srbiji bili na vlasti 12 godina, te da je bilo dovoljno vremena da se neko priseti da oda počast. “On nije bio osoba koja je to očekivala, ali ja jesam”, napisala je Ljiljana Pekić. Odgovarajući na ocenu posetioca da ona danas učestvuje u promociji vlasti koja je srozala kulturu na najniži nivo i da bi pre trebalo da se ogradi, kao i pisac Filip David, Ljiljana Pekić je napisala da danas učestvuje u odavanju počasti Pekiću. “To je početak i kraj priče”, kaže gospođa Pekić. “Ovaj spomenik će biti tu kroz sto godina kada ni Vi ni ja nećemo biti tu”, poručila je ona. “To što ga se demokrati nisu setili 24 godine je na njihovoj savesti, a ne na mojoj. Ja sa svojih 84 godina sam posvetila svoj život Pekiću i posle njegove smrti njegovom radu, i Vi nemate pravo da me sudite. Moj uzor je Pekić koji u najgore vreme komunizma nije vratio ni jednu nagradu, Vaš može slobodno da bude Filip David i njegovo ograđivanje, čije bi bolje mesto bilo u nekoj njegovoj pisanoj reči”, navela je Pekić.

To osećanje duga prema sopstvenoj zemlji i potrebu da dokažes da si je dostojan ostavio je Pekić u amanet, kao i stalnu obavezu da ne mislimo da država nešto treba da uradi za nas, nego mi za nju, rekao je Vučić.

“Čak i onda kad je država prema njemu bila nepravedna, a prema Bori svakako jeste bila, on je smatrao da je to jasan poziv da zemlju voliš toliko da si u stanju da je promenis. Za njega nije bila kriva Srbija, već bili i ostali mi, svako onaj ko nije spreman da za nju radi i da je menja”, rekao je Vucić.

Ako postoji spomenik s namenom, onda je to spomenik Bori Pekiću, pred koji bi svako ko želi da se bavi politikom ili javnim poslom trebalo da stane i da kao mantru ponavlja Pekićeve stavove:

“Da politika nije u teškim rečima, niti u rečima uopšte, nego u mudrim rešenjima; da mitologija jeste duša svakog naroda, pa i našeg, ali da se od mitologije ne živi; da je naša obaveza da menjamo Srbiju, a ne propagandu; da granice menjamo i pomeramo mi, a da ne ostavljamo taj posao svojoj deci; da nismo rođeni sa očima na potiljku i da je prirodno da gledamo napred, a ne nazad”, rekao je Vučić.

Vučić je podsetio na Pekićeve reči da treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih, jer naša čast ne zavisi od toga odakle dolazimo, nego kuda idemo.

“Ovde treba izgovoriti reči da smo se odlučili za mudra i teška rešenja i da idemo u Evropu sa našom dušom i korenima, da idemo u Evropu sa našom dušom i korenima i da radimo na menjanju Srbije, da nas goni dug prema njoj i da ćemo svi moći njom da se ponosimo. Gledamo pravo i idemo pravo”, rekao je Vučić.

Supruga velikog književnika, Ljiljana, zahvalila je premijeru i gradu Beogradu, jer bez njihove pomoći, kako je rekla, ovaj projekat ne bi bio ostvaren.

Životni kredo kojeg se držao, kako je kazala, bio je pre svega moral, a moralna odgovornost su bili njegov život i rad, što je značilo raditi za opšte dobro.

Supruga Ljiljana kazala je da je Pekić voleo Vračar, u kojem je živeo i stvarao.

“Kada nas ne bude više bilo, ostaće njegov spomenik za uspomenu na velikog pisca i mislioca, kao i borca za demokratiju”, konstatovala je ona.

Dobitnik NIN-ove nagrade Dragan Velikić rekao je Tanjugu da je Beograd neodvojiv od dela Pekića, kao i da ne poznaje nijednog pisca koji je imao tako kontinuirano Beograd za pozornicu većine njegovih dela.

On je istakao da nigde Beograd nije toliko prisutan kao u Pekićevim delima i niko nije poznavao ulice i trgove ovog grada kao Pekićevi junaci.

“Pekić je, kao Tesla, Milanković i drugi naši velikani, putokaz ka idealu oličenom u Evropi i zato se nadam da se ovo obeležje neće pretvoriti u oltar klanjanja i mrmljanja opštih mantri, već će služiti kao spomen nepokolebivih individualnosti i slobodne misli”, poručio je Velikić.

Gradski menadžer Goran Vesić kazao je Tanjugu da je Beograd veliko zadovoljstvo što je odužio veliki dug Pekiću.

On je podstio da je Pekiću danas 86. rođendan i konstatovao da se nažalost prošle godine niko nije setio da taj jubilej obeleži.

“Danas smo otkrili divan spomenik koji se uklopio u Cvetni trg. To je spomenik koji se nalazi na kapiji Vračara, i možemo reći da je ovo je povratak Pekića na Vračar”, kazao je Vesić, dodajući da će svi posetioci Vračara najpre da se susretnu sa Pekićem nedaleko od Treće gimnazije gde je maturirao.

Otkrivanju spomenika prisustvovao je veliki broj građana koji su položili i cveće na spomenik Pekiću.

 

Borislav Pekić bio je jedan od osnivača, potpredsednik, i član Glavnog odbora Demokratske stranke.

Uživao je ogromno poštovanje i kao političar i kao intelektualac, a pre svega kao književnik.

Njegov prvi roman, “Vreme čuda”, pojavio se 1965. godine i privukao pažnju javnosti, kao i književne kritike.

Usledili su “Hodočašće Arsenija Njegovana”, za koji je dobio Ninovu nagradu. “Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, “Kako upokojiti vampira”, “Odbrana i poslednji dani”, “Zlatno runo”, “Besnilo”, “Atlantida”…

Prevođen je na engleski, francuski, poljski, italijanski, rumunski, grčki. . .

Autor je oko 30 dramskih dela za pozorište, radio, televiziju.

Pekić je bio član Krunskog saveta, potpredsednik srpskog PEN-a, član PEN Centra u Londonu i dugogodišnji stalni saradnik Bi-Bi-Sija u Londonu.

Njegova intelektualna i politička odiseja započeta je ubrzo po okončanju beogradske Treće muške gimnazije, novembra 1948. godine, kada je uhapšen kao pripadnik ilegalne omladinske organizacije, kako je on govorio, “studentsko gimnazijske”, nazvane Savez demokratske omladine Jugoslavije.

Osuđen je maja 1949. godine, prvobitno na 10 godina, da bi mu Vrhovni sud NR Srbije juna 1949. kaznu povećao na 15 godina.

Konačno iz zatvora je pušten kada je amnestiran, poput mnogih drugih, 29. novembra 1953. godine.

Potom se posvetio studijama, na Filozofskom fakultetu u Beogradu, i to eksperimentalne psihologije.

Od 1958. do 1964. godine bavi se dramaturgijom i radi kao scenarista u filmskoj industriji.

Pošto se nekako dokopao pasoša, od 1971. Pekić je živeo u Londonu.

Aktivno je, međutim, učestvovao u formiranju višestranačke političke scene u Srbiji kao jedan od osnivača, potpredsednik, i član Glavnog odbora Demokratske stranke, a posredno i Demokratske stranke Srbije, pošto je 1992, podržao grupu koja se opredelila za podršku protestima, poznatijim kao Vidovdanski sabor, juna 1992.

Rehabilitovan je tek 2007. godine.

Njegova rukopisna zaostavština procenjena je na oko 30.000 stranica, delimično je publikovana.

Umro je 2. jula 1992. u Londonu, gde je decenijama živeo, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

 

Izvor: Tanjug