Prvog novembarskog četvrtka Privrednikov klub je ugostio dvojicu mladih pjesnika iz Leskovca, Stefana Mitića i Vladislava Stojičića. Uz moderaciju Olivere Radović dvojica pjesnika s juga Srbije predstavili su svoj pjesnički, ali i aktivistički opus opredmećen kroz Omladinski klub “Ančiki” (OKAN) čiji je Mitić predsjednik.
Mitić, inače apsolvent na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Nišu koji se pjesništvom bavi od malih nogu, nedavno je objavio i svoju prvu knjigu poezije U’vatile me lutke što u leskovačkom žargonu označava neko pozitivno, konstruktivno ludilo. Ta se knjiga nalazi na policama knjižara širom Srbije, a pratila ju je multimedijalna promocija.
– Od četvrtog, petog razreda kad sam počeo da pišem, jedino što je konstatno u mom životu je poezija, koliko god se moj život menjao. Tu su roditelji, prijatelji ili školovanje, ali roditelji mogu da se razvedu i da odu; sve može da se menja u mom životu, i devojke i bilo šta, ali ono što uvek ostaje je poezija – rekao je Mitić. Govoreći o promociji poezije, rekao je da je sad 21. vijek koji nije ze veče poezije.
– Nikog više ne zanima da sluša pesme koje čitam i da pričam o svojim pesmama. Na mojoj promociji bilo je 90 ljudi, jer je tu bilo i prevoda na jezik znakova, video spotovi s mojim pesmama, razni gosti iz Niša i Leskovca uz 15 ljudi koji su se menjali u programu, tako da tih sat vremena nije bilo monotono i privuklo je ljude – kaže Stefan.
On je inače prvi u Srbiji koji je preveo poeziju na znakovni jezik, prilagođen gluhim i nagluhim osobama. Organizirao je ulični performans u Nišu kao početak kulturnih manifestacija za osobe s oštećenim sluhom. Ostvario je i dobru suradnju s Lutkarskim pozorištem u Nišu, gdje je uz pomoć prijatelja i članova Udruženja gluvih Niša snimio spot za pjesmu Drame imaju prednost u kome stihove čita Zrinko Kapetanović, pjesnik policajac porijeklom iz Hrvatske, koji zvuči kao “pljunuti” Rade Šerbedžija.
Vladislav Stojičić ističe da su u Zagreb došli na poziv Olivere Radović koja je upoznata sa scenom poezije u Srbiji.
– Stefan i ja smo prijatelji od detinjstva, zajedno radimo i tu ima i poezije i muzike i društvenog aktivizma na relaciji Leskovac – Beograd. On ima sklonost da improvizuje i spaja najrazličitije i najnespojivije, od poezije, narodnjaka, pozorišta, ili hip-hopa, repa, a stilovi snimanja spotova sa njegovim pesmama su od komedije do tragedije.
– Nažalost, poezija kod nas može da bude hobi – kaže Vladislav koji je stekao zvanje diplomiranog inženjera industrijskog menadžmenta, od koga, kao i većina mladih ljudi u okruženju nema mnogo koristi, pa živi od honorarnih poslova kao dopisnik web portala i radio stanica.
– Stalni posao u Srbiji je misaona imenica jer ako neko ima sreće da nađe posao, to je na ugovor ili na određeno – ističe Vladislav koji je dio muzičke grupe L2K i također OKAN-ovac.
– Dobili smo na korišćenje jednu baraku kod deponije, sredili je, svako je doneo neki komad inventara, pa je sada omladinski klub uz koji deluje i biblioteka s 5.000 naslova koje zainteresovani mogu besplatno da pozajme, a ako treba donosimo im na kućni prag. Zbog tog smo projekta postali poznati u Srbiji – kaže Vladislav.
Večer projekcije praćenu prikazivanjem brojnih video spotova pratilo je velik broj ljudi, i starih i mladih, a među njima i predstavnici ambasade Srbije u Zagrebu.
Autor: Nenad Jovanović
