Beograd podiže spomenik Diani Budisavljević. Nakon što je nedavno najavljeno da će jedna novosadska ulica poneti ime ove humanitarke, pre desetak dana je i Komisija za spomenike i nazive trgova i ulica Skupštine Grada Beograda odlučila da joj na obali Save podigne spomenik. Zašto baš sad ili zašto tek sad možda nije toliko upitno, jer se do pre desetak godina za ovu humanitarku nije mnogo ni znalo, a nagrađivani igrano-dokumentarni film koji je Dana Budisavljević snimila o ovoj heroini, pored ostalog je doprineo da se glas o njenom podvigu spašavanja dece iz ustaških logora pročuje. Mesto na kom će spomenik biti podignut, međutim, obiluje simboličkim potencijalom. Spomenik Diani Budisavljević nalaziće se na rekonstruisanom Savskom keju, uz Karađorđevu ulicu, na potezu od Brankovog mosta prema Beton hali, odlučili su beogradski odbornici. U obrazloženju odabira ove lokacije naglašeno je da su na obalu Save dolazila tela ubijenih Srba iz tzv. NDH… S tog mesta se pruža i pogled na drugu obalu Save i neke od objekata logora na Sajmištu, gde su bili zatočeni i gde su stradali mnogi očevi i braća dece koju su spašavali Diana Budisavljević i njeni saradnici.
Bez obzira na to što je neupitno da spomenik ovoj hrabroj i plemenitoj ženi treba da krasi prestonicu Srbije, mesto gde će biti postavljen, činjenica da će na njemu stajati i da će s njega posmatrati drugu obalu Save na kojoj su se dešavali strašni zločini, izaziva pomešana osećanja. Razumljivo je, dirljivo, potresno, jezivo, ali i – licemerno. To mesto je u kolektivnom pamćenju ne samo Beograđana, već svih ljudi koji dele istoriju ovih prostora – skrajnuto. Delovi ovog do danas primereno neobeleženog stratišta često su bili korišćeni u komercijalne i druge svrhe. Pa otud, pored podrške postavljanju spomenika Diani Budisavljević, teško se odupreti gorčini i nelagodi što će taj spomenik baš sad i baš tu biti.
“Trebalo bi graditi spomenike općim vrijednostima. Spomenike pameti, čestitosti i drugim vrlinama. No moja je želja (utopija) svijet bez spomenika, svijet koji neće imati razloga graditi ih”, rekao je Bogdan Bogdanović nekoliko godina pre smrti. Izvesno da čuveni arhitekta Bogdanović pod “svetom bez spomenika” nije podrazumevao njihovo sistematsko rušenje. Ali rušenja obeležja jedne epohe kako bi se vrednosti i domašaji tog doba izbrisali iz kolektivne memorije nekako su postali ljubomorno čuvano folklorno nasleđe ovih prostora. Zatiranje tekovina jednog istorijskog perioda kako bi se nametnule neke druge ideje. Trenutno je to najvidljivije po porušenim antifašističkim spomenicima (uglavnom na prostoru Hrvatske), ali su i naručitelji istih tih sada porušenih spomenika s ne mnogo manje milosti rušili obeležja svojih prethodnika. Sklonost naručitelja i graditelja spomenika nekako je uvek išla zajedno s težnjom da se izbriše ono prethodno, kao da je jedino tako moguće ispisati novo. S težnjom i realizacijom istovremenog rušenja i građenja. Manipulaciji sećanjem. Da se istorija ponovo započne. Da se jasno definiše odnos snaga moći.
Kao da svima sećanje dopire samo do onih prethodnih, po pravilu poraženih. Nije to svojstveno samo savremenom dobu, rušeno je i istorija se preispisivala i započinjala od pobednika mnogo puta kroz vreme. Mermerni i granitni vojnici na trgovima, platoima i javnim površinama tako okamenjeni borili su se neprekidno u ratu za različite verzije prošlosti. Oko njih se gradio kolektivni identitet. Menjali su se kolektivi, doduše, nekad su bili heterogeniji, danas nacionalno homogenizovani. Spomenici često i govore više o onima koji ih podižu nego o onima kojima su posvećeni. Uglavnom instrumentalizovani da uveličaju “borce za slobodu” sopstvenog kolektiva i da uveličaju sopstvene žrtve, koje su sve više rasparčane i podeljene. Ne zalazeći u njihovu estetsku vrednost, (ne)primerenost mesta na kojima se nalaze, hijerarhiju zasluga pri odabiru ličnosti čiji spomenik će biti podignut, oni najčešće odražavaju sećanje na sopstvene žrtve, negirajući, zanemarujući sopstvenu krivicu. Umesto da budu svedoci istorije, postaju svedoci samo jednog trenutka u istoriji kada je neko odlučio da su baš oni i baš tad primereni i podobni.
Malo je, međutim, mesta za one zaslužne ljude koji nisu bili suprotstavljeni nekom Drugom i drugačijem, već su se u određenim istorijskim okolnostima borili za dobrobit i napredak zajednice i koji su ipak na neki način obeležili to vreme. Malo je zahvalnosti za njihove, često veličanstvene, doprinose društvu. Tako Vladimir Matijević, humanista koji je čitav svoj radni vek posvetio drugima, mladima, zajednici, koji nije samo sav svoj rad i imovinu zaveštao za plemenite ciljeve, već je prosvećivao i motivisao i druge da krenu njegovim stopama, nema spomenik ni u Beogradu ni u Zagrebu, gde je proveo najveći deo svog života. Nije jedini, brojni su zaslužni ljudi koji su ostali okamenjeni u zaboravu umesto da su oživljeni u prostoru. Nisu imali potencijal da se njima trguje.
