Share on facebook
Share on twitter
Share on email
Share on print

Oglašavanje iz uspeha ili sa ruba

Mihajlo Pantić piše za Arhipelag magazin: Posle sukoba sa ideologijom, koji je u neku ruku bio čistiji, sa jasno definisanim stranama u sporu, umetnost danas ulazi u paradoksalni sukob sa tržištem, istovremeno mu se nudeći i istovremeno ga poričući.

Dok sa jedne strane ne prestaje da oglašava pravo da govori šta joj se hoće i kad joj se hoće, sa druge se umetnost potčinjava zahtevima masovne potrošnje; knjige se danas, možda više nego ikada, pišu prema narudžbi ove ili one vrste ili makar sa rezervisanom svešću da moraju zadovoljiti zahteve pretpostavljene ciljne grupe. Time se, posredno, ali lako i nedvosmisleno objašnjava status onih oblika književnog izražavanja koji po prirodi stvari stoje nasuprot tržištu.

Na benzinskoj pumpi, recimo, možete, u onom nepreglednom šarenišu kupiti i roman nekog klasika, pa i dobitnika Nobelove ili Ninove nagrade, ali nikada, ultimativno nikada, knjigu pesama ili eseja. Ukoliko to kojim slučajem i zatražite, trgovac čije znanje ne treba potcenjivati, jer je vrlo moguće da ima kakav doktorat makar na privatnom ako ne i na državnom univerzitetu, pogledaće vas sa podozrenjem, proveravajući da možda niste sišli s pameti, a poneko uljudniji i uviđavniji reći će vam da tako nešto niti naručuju niti dobijaju jer, eto neumoljivog tržišnog izgovora, „to niko ne traži”.

Da, tržište. To je tema o koju se nijedan umetnik danas ne može oglušiti. Uprkos činjenici da zemlje Jugoistočne Evrope prolaze kroz proces glavobolne, traumatične višedecenijske tranzicije, odnosno traumatične promene društvenog modela, od ideološki zadatog, regulisanog i nadgledanog sistema, prema tržišno uslovljenim socijalnim mehanizmima, gde svaka apstraktna, spekulativna vrednost (znanje, obrazovanje, umetnost, iskustvo) automatski dobija svoj izmerljivi, ekonomski, novčani ekvivalent, iz nekog iracionalnog razloga, možda i zbog kulture sećanja na njenu nekadašnju važnost, donekle je očuvan autoritet same književnosti.

Pripadnici gotovo svih profesija, lekari, advokati, novinari, ljudi sa estrade i starlete, slikari, filmski reditelji, muzičari, glumci, sportisti, političari svakako, iz pobuda koje se ne mogu generalizovati, žele da budu pisci, i njihove se knjige, zahvaljujući javnoj oglašenosti imena prodaju mnogo bolje od knjiga koje pišu pisci po primarnoj vokaciji, pesnici, prozaisti, dramaturzi, o kritičarima i tumačima književnosti ne treba ovde trošiti reči.

Govor o književnosti postao je javnosti zanimljiv i prihvatljiv tek ukoliko je ili marketinški motivisan ili incidentalan. U ranijem režimu je ideološko proskribovanje knjige donosilo piscu ozbiljne nevolje, javnu osudu, sudsku kaznu, stavljanje na index prohibitorum, ali mu je pribavljalo značaj, danas je podsmeh ili nipodaštavanje, medijsko upiranje prstom možda i najbolji način privlačenja pažnje, ne uvek i izdašnije čitanosti. Tako književnost, s jedne strane, čuva nešto od uzvišenosti u odnosu na trivijum svakodnevice, a ujedno se neprestano trivijalizuje, svodi na profanizovan pojam, široko i izobilno dostupan na svim javnim mestima.

Ako je lako dokazati da se dramatično menja način postojanja umetnosti, teško je dokazati da li se, i u kojoj meri, ta promena odnosi na samu suštinu umetnosti, na čovekovu potrebu da opisuje i izražava svoj stvarni ili imaginarni doživljaj sveta.

Nije nikakva mudrost zapaziti kako današnji svet favorizuje tekući trenutak. Svakog dana igra se neka utakmica veka, svakog sekunda odvija se nešto presudno važno što je navodno već istorija, da bismo tu „istoriju” suočeni sa novim spektaklom ili katastrofom namah zaboravili. Traje, pritom, i neprestana kompetitivnost u svim vidovima života, u politici, sportu, umetnosti, masovnoj kulturi.

Ko je najbolji, ko je prvi, kako se taj i taj kotira u kladionicama, stalno zapitkujemo, i to nas nazovi saznanje drži samo do sutra, kada prvog treba skinuti sa tog kratkoročnog trona i na njega postaviti dojučerašnjeg pretendenta na presto, po mogućnosti anonimusa ili autsajdera, jer svet voli takve priče, o osvajaču sa margine ili iz senke, voli uspeh i uspešne, a bazična situacija pisca i pisanja nije oglašavanje iz uspeha i središta, nego sa ruba, smislotvornog ruba.

 

Autor je pripovedač, kritičar i esejista čija se knjiga kritičke proze Solvitur scribendo nedavno pojavila u izdanju Arhipelaga.

Izvor: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email