Opštom deklaracijom o ljudskim pravima iz 1948. godine priznato je pravo na obrazovanje, a time i pravo na pismenost. Implicitno sadržana u pravu na obrazovanje, pismenost je kao ljudsko pravo prepoznata u nizu međunarodnih deklaracija te direktno uključena u tekstove međunarodnih konvencija. Dve su, međutim, deklaracije otišle još dalje – tako je u Deklaraciji iz Persepolisa (1975) rečeno: „Pismenost nije sama sebi svrha. Ona je temeljno ljudsko pravo”, a Hamburška deklaracija (1997) naglašava kako je „pismenost koja u širem smislu obuhvata veštine i znanja koja su potrebna svima u svetu brzih promena, osnovno ljudsko pravo”. Tako je pismenost prepoznata ne kao samo „pismenost po sebi” odnosno pravo po sebi, već kao mehanizam za ostvarivanje drugih ljudskih prava.

Svetski dan pismenosti

Međunarodni dan pismenosti je inicijativa koju je pokrenuo i počeo da promoviše UNESCO sa ciljem podsećanja i upozoravanja na važnost pismenosti, sa jedne, i osvešćivanja problema nepismenosti koji još uvek pogađa veliki deo stanovništva, sa druge strane.

Ideja o obeležavanju Međunarodnog dana pismenosti pojavila se septembra 1965. godine u Teheranu, na Svetskoj konferenciji ministara obrazovanja, o temi iskorenjivanja nepismenosti. Na konferenciji je predstavljena inicijativa za proglašavanjem jednog dana u godini Međunarodnim danom pismenosti, kako bi se na taj dan slavilo, ali i upozoravalo na važnost pismenosti u okviru globalne zajednice. Kao dan obeležavanja odabran je 8. septembar, a UNESCO je sa obeležavanjem Međunarodnog dana pismenosti počeo već sledeće, 1966. godine.

Elementarna i funkcionalna pismenost

Od pokretanja obeležavanja Međunarodnog dana pismenosti pa sve do danas shvatanje pojma pismenosti se razvijalo, ali i, shodno društvenim, političkim, naučnim, tehničkim okolnostima, kontinuirano menjalo. Iako se pojam pismenosti shvata kao samorazumljiv pojam, reč je o vrlo dinamičnom i kompleksnom konceptu. Teorije pismenosti kretale su se od onih baziranih samo na pojedincu (kada čovek nauči da piše, čita, a neretko i računa, on je pismen) do kompleksnijih pogleda koji zahvataju šire društvene kontekste koji potiču i omogućavaju aktivnosti i praksu pismenosti. Možemo zaključiti da definicija pismenosti nosi epitet labilne odredljivosti – od shvatanja pismenosti kao jednostavnog sticanja osnovnih kognitivnih veština, preko korišćenja ovih veština u cilju doprinosa socioekonomskom razvoju, do razvijanja kapaciteta za društvenu svest i kritičku misao koje čine podlogu za lične i društvene promene.

Jasno je da danas pojam pismenosti obuhvata mnogo više te vrlo često, uz veštine pisanja, čitanja i računanja, uključuje i osposobljenost za čitanje sa razumevanjem, veštine komuniciranja, znanja stranih jezika pa i korišćenja savremenih informatičkih znanja. Sve ove činjenice idu u prilog tome da shvatanje prismenosti nema jednu već više dimenzija (npr. čitalačka, dokumentacijska i numerička pismenost), koje ne moraju biti jednako razvijene. Isto tako, osim opšte pismenosti, govorimo i o raznim drugim vrstama pismenosti (informatička, matematička, naučna, metodološka, ekološka itd.).

Kada se ovaj, nimalo jednostavni, aparat sagrađen oko pojma pismenosti pojednostavi, dolazimo do zaključka da danas postoje četiri temenjljna shvatanja pismenosti – pismenost kao automan set veština; pismenost kao primenjena i praktikovana; pismenost kao process učenja i pismenost kao tekst.

Zanimljiv je i pristup postmoderne teorije, koja pismenost posmatra kao instrument moći i ugnjetavanja koji daje legitimitet dominantnim diskursima te ugrožava jezike, kulture i lokalno znanje, odnosno služi kao „alat kreiranja mišljenja”.

Da li su različite definicije pismenosti problematične ili ne zavisi od toga za koju se i u kom kontekstu definiciju odlučimo, s obzirom na to da se ni jedna ne smatra službenom.

Poražavajuća statistika

Što se one funkionalne pismenosti tiče, stvari su uvek jasne i prebrojive. Naime, prema poslednjim raspoloživim UNESCO-vim podacima, u svetu je bilo 757 miliona funkcionalno nepismenih osoba starih 15 i više godina, od čega je 63 posto bilo žena. Funkcionalna nepismenost je najdominantnija u južnoj i zapadnoj Aziji, gde živi 51 posto ukupnog nepismenog stanovništva.

Prema poslednjem popisu stanovništva, svaki sedmi odrasli građanin Srbije (14 odsto) nema do kraja završenu osnovnu školu, iako je ona po zakonu obavezna, dok diplomu srednje škole nema svaka peta odrasla osoba.

Hrvatska stoji nešto bolje po statistici, ali i tu su podaci poražavajući. Prema poslednjem popisu stanovništva iz 2011. godine, zabeleženo je 0,8% nepismenog stanovništva, što je negde oko trideset hiljada osoba starijih od 10 godina. To je znatan pomak u odnosu na 1953. godinu, kada je nepismenost u iznosila 16,3 %. Najviše nepismenih je u dobu iznad 60 godina, a žene čine 82% nepismenih osoba u odnosu na ukupan broj nepismenih.

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email