Dečiji smeh i graja, vešte nožice koje skakuću po kršu i kamenu na putu do škole, šale i brojalice koje se uglas izgovaraju, mladost i selo puno života drage su slike u sećanju najstarije rođene Oćestovljanke, devedesetjednogodišnje Mileve Vukojević. Dosta drugačiju stvarnost zateći ćete danas ako vas put nanese na glavnu cestu od Knina prema Kistanjama gde se, na oko šest kilometara od Knina, nalazi malo selo Oćestovo u dalmatinskom zaleđu.

Prema rečima meštana, selo itekako pamti bolje dane kada je u njemu živelo oko 300 ljudi, a stara seoska škola radila je u dve smene. Danas, poput mnogih drugih, ono broji sedamdesetak stanovnika od kojih je velika većina starije životne dobi. Zbog starosti i zdravstvenog stanja mnogi od njih vrlo retko napuštaju svoje kuće i dvorišta, pa im je jedina prilika za druženje i kontakt gerontodomaćica Crvenog križa koja ih redovno obilazi. „Trenutno na programu imam pet korisnika kod kojih odlazim svakodnevno. Pomognem im oko kućnih poslova koje ne mogu sami da obave, skuvam im ručak, nabavim namirnice i plaćam račune. U kućama je uglavnom jedno ili dvoje starih, deca su im negde preko, pa sam im ja jedina veza sa gradom. Vodim računa o njihovom zdravlju, podižem im lekove i pratim ih na preglede. Često to radim i za ljude koji iz nekog razloga ne ispunjavaju uslove za program Crvenog križa, a stari su i sami, pomoć im je neophodna“, opisuje svoj tipičan radni dan Vinka Lošić.

Najstarija stanovnica ovog sela sa setnim osmehom govori o svome detinjstvu kada je, samo u njenom domu, bilo desetoro dece. „Mi smo bili složni i zadovoljni. Sva deca su učestvovala u poslovima oko kuće i stoke. Ujutru nas baka digne, načupamo travu da ima za svinje, nahranimo kokoši i krave, doručkujemo, pa u školu. Jedni od drugih smo nasleđivali školske knjige, a učilo se uz sveću ili petrolejku, struje tada nije bilo. Voda za piće donosila se sa seoske gusterne, a roba se nosila na pranje na Krku“, priča baka Mileva. Iako je po mnogo čemu život bio teži i zahtevao je dosta fizičkog rada, sve bi se muke zaboravile kada se naveče dođe na sijelo. „Tu bi se skupili momci i cure, pekli bi fritule, plesali i jedni druge pogledali. Bilo nas je puno, a muzika i pesma čule su se do susednog sela“, priseća se ona.

Najmlađa Oćestovljanka, malena Ejla Ličanin svoje detinjstvo na selu pamtiće dosta drugačije. Iščekujući svoj treći rođendan ona željno očekuje dolazak na svet svoje sestre, koja će joj biti najbolja prijateljica i preko potrebno društvo za igru i nestašluke, s obzirom na to da, osim nje, u selu živi još samo jedno dete. Ejlina mama Ivana (31) nakon završetka studija u Zagrebu odlučila je da se vrati u Oćestovo i tu dalje gradi svoj život. Ona naglašava da je glavni razlog za takvu odluku roditeljska kuća u kojoj danas žive. „Detinjstvo na selu definitivno ima svoje prednosti, pre svega slobodu koju deca nemaju u gradu. Na selu dete raste okruženo prirodom i životinjama i dosta više vremena provodi vani, a i roditeljima je u tom smislu lakše, jer je seosko okruženje daleko bezbednije od gradskog. Sa druge strane, veliki problem predstavlja loša povezanost sa gradom. Kako nema prevoza do Knina, svaki odlazak u vrtić ili kod drugara predstavlja dodatni trošak i u novcu i u vremenu. Pošto u selu nema trgovine, svaku kupovinu moram pažljivo planirati, jer i ona znači odlazak do grada, a ako nam nešto zafali, jedina opcija su putujući trgovci kod kojih su cene znatno veće. Sve se još i može stići dok su deca mala, ali kad narastu i povećaju se obaveze, to postaje problem“, zaključuje Ivana i dodaje da će se zbog svega navedenog u budućnosti verovatno preseliti u grad.

Najveće probleme danas predstavljaju nepostojanje vodovodne mreže, kao i javnog prevoza prema Kninu ili Kistanjama. Činjenica da stanovnici jednog sela smeštenog gotovo tik uz grad Knin u 21. veku sakupljaju kišnicu da bi imali vodu za piće i ostale potrebe zaista je neverovatna. Za vreme letnjih sušnih meseci Oćestovljani su prinuđeni da kupuju vodu koja im se iz Knina dovozi u cisternama, pri čemu svaki dovoz plaćaju sto kuna. Ovaj ozbiljan udarac na budžet ljudi koji većinom žive od skromnih penzija ili socijalne pomoći mnoge od njih onemogućava da imaju svoju baštu ili malo stoke i na taj način prekrate vreme i samoću.

Centar duštvenog života u selu predstavlja manastir posvećen Svetoj velikomučenici Nedelji u kome se meštani najčešće okupe na bogosluženjima. Ova stamena građevina napravljena od kamena pravi je simbol kamene volje pravoslavnih Dalmatinaca koji su želeli da podignu crkvu u mestu rođenja najznamenitijeg Oćestovljana, episkopa dalmatinskog Stefana Kneževića. Njena izgradnja počela je davne 1928. godine, osvećena je 1960, a 2005. proglašena je manastirom. Upravo u ovom manastiru odvija se najvažniji događaj za stanovnike ovog sela, veliki oćestovački sabor koji na praznik Svete velikomučenice Nedelje čudesno na jednom mestu sabere stotine Dalmatinaca razvejanih po svetu i barem na kratko Oćestovu vrati stari sjaj. Poput uspavane lepotice selo se probudi dolaskom kćeri i sinova, unuka i praunuka, a bake i deke koje većinu godine samuju dobiju natrag delić mladalačkog poleta. U tim letnjim danima crkva postane vremeplov koji Oćestovu vrati zvuk dečijih koraka, gromoglasne krajiške pesme i zajedničke molitve da takvih dana barem bude više, ako već ne mogu zauvek da se vrate.

*Tekst je sufinanciran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije