Početkom godine, na pravoslavni Božić, navršilo se tačno 77 godina od smrti Nikole Tesle. Veliki naučnik otišao je u večnost onako kako je i živeo – skromno, na svoj način! Umro je u sobi hotela “Njujorker” gde je godinama usamljenički živeo i stvarao.

Iako se i oko njegove smrti i zaostavštine već decenijama “pletu” različite priče, razvijaju teorije zavera i prepričavaju poluistine, mnogo više strasti (posebno u poslednje tri decenije) izaziva njegovo rođenje, tačnije mesto gde je rođen, a ponajviše poreklo i porodica iz koje je potekao.

Nikola se pre 164 godina rodio u malom ličkom selu. Smiljan, čije ime oni koji su se rodili u Lici akcentuju drugačije od svih ostalih, tada je bio u sastavu Austro-Ugarske, a danas je deo Hrvatske.

Ipak, do devedesetih godina prošlog veka, u njemu je bilo i Srba, a upravo Nikola potiče iz takve porodice.

To što mu je otac bio pravoslavni sveštenik, verovatno je presudno uticalo da ne ostane nepismeni seljak ili postane vojnik-graničar, kao većina njegovih vršnjaka, ali je bilo i povod za brojne rasprave, svađe i srpsko-hrvatska prepucavanja koja su usledila decenijama posle njegove smrti.

Zahvaljujući tome što sam se, doduše u drugom veku i drugoj državi, rodila samo nekoliko kilometara dalje od Smiljana (u Gospiću), verujem da imam bar malo prava da pišem o Nikoli. Kao i većina Ličana ponosna sam na činjenicu da smo zemljaci pa, baš kao i oni, ponekad umem da se hvalim kako smo “mi iz tih krajeva svi pametni kao Tesla”.

To je, naravno preterivanje koje, bar u mom slučaju, može da se shvati i kao šala na sopstveni račun pošto mi je fizika bila prava noćna mora tokom čitavog školovanja.

Ipak, ne želim ni da umanjim uticaj genetike, tačnije snalažljivosti, životne snage i izdržljivosti koje su morale da razviju generacije Teslinih predaka, u neprekidnoj borbi za život na surovoj i škrtoj zemlji kakva je bila lička.

Nije ovo ipak priča o njegovom genijalnom umu i pronalascima koji su promenili svet jer o tome, jednostavno, znam samo osnovne stvari, već o Tesli “iz mog ugla”, o tome kako nas je spajao i razdvajao i koliko su se za poslednjih tridesetak godina menjali naši stavovi o njemu.

Prva saznanja o slavnom naučniku povezujem sa početkom osnovne škole. Poseta njegovoj rodnoj kući u Smiljanu bila je naš prvi školski izlet.

Sećam se neopisivog uzbuđenja koje je u meni izazvala vožnja autobusom od samo nekoliko kilometara, a onda i obilazak skromne kućice u kojoj je Nikola prvi put ugledao svet koji će godinama kasnije zauvek promeniti.

Nisu naše radoznale dečje glavice shvatale o kakvom je geniju reč, nisu to verovatno najbolje znale ni učiteljice koje su nam knjiški saopštavale najvažnije činjenice iz njegovog života, ali magična kutija je otvorena.

Saznali smo za jednog od nas, najboljeg među nama, za čoveka koji je “obasjao svet”! U godinama koje su usledile, za moju generaciju “zlatnim osamdesetim”, rasli smo, učili i živeli s Teslom.

Kako to obično biva, neko je bio fasciniran genijalnim otkrićima, a nekoga su mnogo više interesovali neobični detalji iz njegovog života, od našeg Smiljana i prvih iskustava sa prirodnim silama, preko školovanja po evropskim metropolama do najzanimljivijeg dela-odlaska u Ameriku, sukoba s Edisonom, specifičnog odnosa prema ženama…

Rasli smo u gradiću koji je imao Ulicu Nikole Tesle, trg i fabriku baterija koji su nosili njegovo ime, a s nestrpljenjem, ali i strahom čekali smo da jednog dana postanemo učenici Gimnazije koja se, naravno, zvala po našem Nikoli!!!

Tesla je bio tu, među nama, ali nekako nenametljivo i skromno, baš onako kako se i živelo u to vreme.

U njegov rodni Smiljan su povremeno dolazile školske ekskurzije, a svi koji su slučajno ili namerno svraćali u naš grad odlazili su iz njega sa fotografijom na kojoj nasmejani sede u Teslinoj knjizi.

Spomenik, istovetan onome koji danas stoji ispred Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, bio je zaštitni znak “ličke metropole”, a na jedini gradski trg postavljen je početkom osamdesetih. Kraj tih istih osamdesetih promenio je zauvek naše živote, ali i Teslinu “sudbinu”.

Od početnog buđenja demokratije i svesti o nacionalnoj pripadnosti, brzo smo stigli do distance, “prebrojavanja” krvnih zrnaca, mržnje i na kraju, krvavog rata koji nas je zauvek razdvojio i promenio.

Većina nas, Teslinih sunarodnika, “iščupana” je iz korena i silom prilika rasejana po svetu. Oni koji su ostali, naše dojučerašnje komšije i prijatelji, počeli su da grade novo društvo, novu državu, u kojoj nije bilo mesta za nas, ali ni za Nikolu Teslu.

Rušenje spomenika na trgu svakako nije bila najgora posledica rata, ali sećam se dobro koliko nas je pogodila ta vest.

U trenutku kada smo pokušavali da nekako sastavimo pokidane deliće svojih života, miniranje Teslinog spomenika simbolično je označilo kraj jedne ere.

Shvatili smo da nema povratka, da nikada više nećemo nasmejani sedeti u njegovoj knjizi i bezbrižno šetati našim ulicama, okruženi poznatim licima i ušuškani mirom jednog običnog gradića u jednoj običnoj, ali srećnoj zemlji.

Ponor koji se otvorio pred nama, gutao je sve dobro što smo gradili i u šta smo verovali. Tesla više nije bio slavni naučnik. Bio je Srbin, sin pravoslavnog sveštenika i to je odjedanput bilo jedino važno, i Srbima i Hrvatima.

U Gospiću i njegovom Smiljanu ponovo su, kao i 1941. godine, ljudi stradali samo zato što su Srbi, njegova rodna kuća je uništena, a ime uklonjeno sa ulica, trgova, škola…

Neko je rešio da izbriše Tesline tragove i dobro mu je išlo. S druge strane, izbegli Srbi kao da su tek tad shvatili da je Nikola bio jedan od njih. Decenijama pomalo prećutkivanu činjenicu da mu je otac bio sveštenik, počeli su da ističu kao najvažniji deo njegove biografije.

Skoro da nije bilo zavičajnog udruženja, kulturno umetničkog društva ili neke slične izbegličke “priče” koja nije ponela Teslino ime. Svi su sve znali o njemu, svi su imali zajedničke pretke, svi su bili spremni da “ruku u vatru” stave zbog njega.

Naravno, retko ko je išta znao o njegovom radu, pronalascima ili životnim stavovima kojima je odavno pokazao da je iznad naših podela, mržnje i učmalosti.

Da je Nikola nekako mogao da nas vidi, verovatno bismo mu bili smešni i žalosni, a mnogo bolji utisak ne bi imao ni danas, gotovo trideset godina kasnije.

Hrvati su u međuvremenu shvatili da je Tesla preveliko ime da bi ostao samo Srbin iz Smiljana. Uvideli su da je korist od isticanja mesta gde je rođen mnogo veća od priznanja da baš i nije hrvatskog roda. Doduše, to sad često i “zaboravljaju” pa ga svetu predstavljaju kao hrvatskog naučnika.

Ipak, uprkos zvaničnim stavovima, u Gospiću i dalje nema Teslinog spomenika. Već godinama spreman, u jednoj livnici u Zagrebu, čeka zeleno svetlo lokalnih vlasti da bude postavljen na neku, “odgovarajuću lokaciju” u gradu. Na glavnom trgu koji sad nosi ime Stjepana Radića, za Teslu ipak više nema mesta.

Mi, Srbi, i dalje uporno pokušavamo da dokažemo da je Tesla samo naš, proklinjući činjenicu da je Smiljan 1856. godine ipak bio u Austro-Ugarskoj. Preterujući, kao i obično, često preuveličavamo njegov (a samim tim i naš) doprinos nauci, svetu, budućnosti, a i dalje mnogi od nas nisu nikada posetili njegov muzej u Beogradu.

Srpsko-hrvatsko nadmudrivanje kad je Tesla u pitanju verovatno nikada neće prestati, ali nadam se da će bar buduće generacije, koje ne pamte ni rat ni srećna vremena pre njega, biti objektivnije.

Nadam se da će u njemu prepoznavati samo ono što je zaista i bio – genijalni naučnik do kraja posvećen samo svom radu!

 

Izvor: RTS, autor: Đurđica Dragaš

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email