fbpx

Prošlonedeljna vest da je Hrvatsko nacionalno vijeće u Srbiji dobilo na korišćenje prostorije u samom centru Beograda, bez ikakve naknade i na neodređeno vreme, nije izazvala mnogo pažnje u javnosti. Lepe vesti obično imaju kraći domet, u prirodi prosečnih savremenih konzumenata medijskih sadržaja je da ih uzbuđuju sukobi, a ne dobre vesti. A ono na šta je retko ko u široj javnosti obratio pažnju, u hrvatskoj zajednici u Srbiji ocenili su “povijesnim trenutkom”. Iako su njihovi pripadnici uglavnom koncentrisani u severnijim krajevima, u prestonici je ipak najveća vidljivost, a oduvek je u njoj vladalo i veliko interesovanje za hrvatsku kulturu, pa su ovim useljenjem više nego zadovoljni. Jer prvenstveno na kulturne sadržaje će novootvoreni prostor na Studentskom trgu biti orijentisan. Na kulturu koja “prevazilazi granice i različitosti” i koja dokazano, za razliku od fudbalskih stadiona i političkih govornica, zaista povezuje i podstiče saradnju. U Beogradu, uostalom, živi i radi oko 7.750 Hrvata kojima je i ranije trebalo da bude obezbeđen centralni prostor, iz kog će prezentovati i deliti svoju kulturu i tradiciju.

Uz sve pohvale za konačnu realizaciju ovog, kako u samom HNV-u kažu, izuzetno značajnog događaja, teško je ne upasti u zamku usiljenog povlačenja paralela. Jedan od najglasnijih predstavnika hrvatske zajednice u Srbiji sklon je tome da često u javnosti istupa sa poređenjem položaja dve manjine u susednim zemljama, Hrvatskoj i Srbiji, i pritom odlučno zastupa stav da su “prozivke o lošem položaju srpske manjinske zajednice u Hrvatskoj neutemeljene, pogotovo ako povučemo paralelu s trenutačnim položajem hrvatske manjinske zajednice u Srbiji kojoj su u mnogočemu prava ograničena ili ih se krše”. Pritom kao gorući problem, na koji godinama opetovano ukazuje, ističe “zajamčeni mandat u parlamentima i državnim tijelima”. Ovaj zahtev je svakako legitiman, ali nedovoljan da se dve tako različite manjinske zajednice koje su prošle potpuno drugačije istorijsko iskustvo i koje danas opstaju u potpuno drugačijim okruženjima uopšte dovode u komparativni odnos. Dakle, uz sav rizik da zvučimo površno i da poput gospodina Žigmanova poredimo neuporedivo, teško je odupreti se porivu pa ne spomenuti u ovom kontekstu Srpsko privredno društvo Privrednik iz Zagreba, pogotovo u ovim danima kada društvo obeležava 123. godišnjicu od osnivanja i kada su raspisani konkursi za stipendiranje nove generacije učenika i studenata. Bez namere da ocenjujemo položaj jednih u odnosu na druge, u našem slučaju bi se pre moglo reći da ističemo primer dobre prakse, u nadi da će se i hrvatsko većinsko društvo ugledati na ovaj nedavni hvalevredan potez Srbije.

Tim pre što Privrednik ne traži i ne očekuje poklon ili ustupak, već prosto svoju vlastitu imovinu koju su zadužbinari ostavili i namenili za školovanje siromašne, a vredne dece. Imovinu u čijem jednom manjem delu Privrednik danas i deluje, ali kao podstanar, plaćajući najam za ono što bi trebalo da isplaćuje stipendije učenicima i studentima širom Hrvatske. Ove godine se očekuje rekordan broj prijava na konkurse za stipendije, jer se novonastala situacija sa pandemijom odrazila i na kućne budžete brojnih porodica koje školuju studente i srednjoškolce. Privrednik je to predvideo i preduzeo ono što je, na neki način i vezanih ruku, mogao. Redizajnirana je internetska stranica portala tako da su sada dostupne sve mogućnosti za uplate donacija, na različite načine, u par klikova, i za različite budžete. Koliko je ko u mogućnosti, jer svaka kuna je dragocena. I svaka valuta, bez razlike. Dobrotvorne aktivnosti koje donose prihode za Privrednikove fondove, poput likovnih kolonija, prilagođene su novim okolnostima, ali i dalje traju i sprovode se. U pripremi je i javna kampanja u kojoj će Privrednikovu misiju pomaganja omladine podržati brojni istaknuti pojedinci iz javnog života, od glumaca, preko muzičara, do sportista. I tu bi simboličke geste trebalo da budu zaključene, onda se nadamo konkretnim delima. Privrednik je i druge svoje važne aktivnosti, prvenstveno kad je informisanje u pitanju, bilo preko medija, bilo putem tribina, prilagodio situaciji i osavremenio načine dopiranja do publike. Međutim, ono sa čim se krajem svakog septembra svake godine iznova suočava, ove godine je još izazovnije i teže – prikupiti novac za stipendije. Potreba je veća nego ikad, a solidarnost je na probi.

Stoga je valjda jasan i primer koji smo naveli na početku – ništa nije teško i neizvedivo kada postoji volja. Privrednik ne doprinosi samo srpskoj zajednici u Hrvatskoj, što se toga tiče, pre bi se moglo reći da usporava njeno osipanje nego što je značajnije osnažuje. Ali svojim radom Privrednik doprinosi čitavom savremenom hrvatskom društvu već godinama unazad. Stipendirajući 50 do 60 učenika i studenata godišnje, mladih i talentovanih ljudi koji bez te podrške možda ne bi ni uspeli da završe školovanje. Pomažući tako da mladi naraštaju stasaju u obrazovane ljude koji će unapređivati svoju zemlju. Verujemo da smo u tom nimalo lakom zadatku zaslužili podršku, ne verbalnu, ne simboličku, već vrlo konkretnu. U onoj meri u kojoj većinski narod brine o manjinama i koliko se one osećaju prihvaćeno i slobodno, toliko je i društvo zdravo. Malo podrške i solidarnosti potrebno je i nama da bismo i mi, što kažu iz hrvatske zajednice sa beogradske adrese, mogli da budemo “na ponos i jedne i druge države”.

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email