Mitropolit zagrebačko-ljubljanski gospodin Porfirije Perić je van sumnje jedan od najuglednijih duhovnika SPC novije generacije, sveštenik koji je jednako blizu Bogu i vernicima, duhovnik koji ne propušta priliku da druguje sa pastvom, ali i čovek koji jednako vešto posluje sa IT tehnologijom gde god da službuje u božjoj kući.
[pullquote]Nisam političar, nego sveštenik. Mi sveštenici, književnici, istoričari, filozofi rasuđujemo na osnovu iskustva, istorije, predanja, zaveta i emocija. Političari rasuđuju na osnovu egzaktnih pokazatelja, privrednih, statističkih podataka, diplomatije, onog što se zove Intelligent Service. Mi sveštenici o tome često ne znamo dovoljno. Valjda zato i postoje država, izbori i demokratski poredak da rešavaju krupna pitanja kao je Kosovo, koje ne sme da nas deli[/pullquote]
Ovaj intervju je kovan dugo iako je Njegovo preosveštenstvo s ozbiljnom radoznalošću u prvom našem razgovoru prihvatilo da govori za „Ekspres“. Razapet je između silnih obaveza u mitropoliji od Ljubljane do Krke, predavanja na Bogoslovskom fakultetu te obaveza u Sinodu i Saboru SPC… O svemu pomenutom razgovaramo s mitropolitom Porfirijem.
– Pre svega zahvaljujem na prilici da se još jedanput družim s Vašim čitaocima, Vama lično i redakcijom „Ekspresa“, koji je u relativno kratkom roku postao relevantan, ozbiljan i citiran nedeljnik. Ocena koju ste mi pripisali svakako mi ne pripada. Bilo kakvu pohvalu upućenu meni treba adresirati na one s kojima živim i radim. To su braća sveštenici i monasi u mojoj eparhiji, a pre svih ono malo hrabro stado, vernici u Zagrebu i okolni, naravno i u Sloveniji. U Hrvatskoj su, Bogu hvala, pored mene još četiri vredna i bogoljubiva arhijereja. Sa zadovoljstvom ću podsetiti čitaoce na njihova imena preporučujući i njih i njihove sveštenike i vernike ljubavi molitvama: vladike gornjokarlovački Gerasim, slavonski Jovan, dalmatinski Nikodim i osečkopoljski i baranjski Heruvim. Mi svi zajedno činimo duhovno vođstvo pravoslavnih Srba u Republici Hrvatskoj. Dakle mi zajedno, u duhu sabornosti, koja je imanentna pravoslavnoj crkvi, treba da pronalazimo i nudimo odgovore na sva važna pitanja i probleme koje na planu identiteta i duhovnog života imaju naši vernici.
Moja uloga koju ex officio imam kao mitropolit zagrebačko-ljubljanski jeste da osnažim saborno sagledavanje pitanja koja se odnose na položaj i mesto Crkve u državi i društvu na ovom prostoru, s obzirom na to da delujemo u jednoj državi, jedinstvenom ustavno-pravnom prostoru u kojem naš narod živi u istim ili sličnim socijalnim okolnostima.
Kada sam se zamonašio, a 1990. i rukopoložio u sveštenomonaški čin, opredelio sam se za ono najvažnije: da služim božansku službu, Svetu liturgiju. To je ono najbitnije što sam radio pre dolaska u Hrvatsku i Sloveniju, a i potom. Uz to da krštavam, venčavam kao prvosveštenik Crkve, da sabiram stado Hristovo i nastojim da ga vodim putem spasenja. U tom smislu isto je bilo i pre četiri godine, a isto će biti i nadalje. Što se tiče odnosa Hrvata prema Srbima i obratno, mogu da posvedočim da mnogi hrišćani, pravoslavni i katolici, zatim agnostici i drugi, nastoje da primerom i životom utiču na to da se ti odnosi poprave, a time i da našem narodu život bude lakši, jednostavniji, s manje teskobe. Ali kao da svi zajedno igramo nekakav monoton, a istovremeno opasan ples čiji su koraci dva napred, tri nazad. I tako unedogled. Naravno, mi nećemo odustati.
Objavili ste knjigu „Zagreb i ja volimo se javno“. Vi ste čovek veoma širokog duhovnog i obrazovnog rakusa, ali pitam da li je ta „ljubav“ obostrana?
– Ljubav nema navodnike. Kad ih ima, nije ljubav. Odgovor je jednostavan. Ljubavi ima i obostrana je. Naslov pomenute knjige, za ponekog nejasan ili možda provokativan, deo je moje pristupne besede i parafraza je Arsenovih stihova „Zagreb i ja se volimo tajno jer smo iz zavađenih porodica“. Primer iskazivanja poštovanja, uvažavanja, a zašto ne i ljubavi, može biti i predstavljanje hrvatskog izdanja pomenute knjige u Novinarskom domu u Zagrebu. Dvorana prepuna prijatelja, znanih i neznanih. To je bilo pre godinu dana. Pre toga, svečana akademija povodom dvestote godišnjice od osnivanja prve srpske škole u Zagrebu i desete godišnjice rada Gimnazije „Katarina Kantakuzina“ u Hrvatskom narodnom kazalištu. Prvi put, a čini mi se i jedini, došla su tri predsednika Hrvatske, gospođa Grabar Kitarović i gospoda Josipović i Mesić.
Žargonski rečeno, ceo Zagreb je bio s nama, pravoslavnim Srbima toga dana. Primeri iskazivanja poštovanja prema meni samo kao duhovnom vođi naše zajednice na ulici, u dućanu, kafiću su svakodnevni. Naravno, poznato je, ima i ljudi koji drugačije misle i naročito u poslednje vreme drugačije postupaju. Ne prećutkujući loše i ružne, volim da istaknem dobre primere i dobre ljude. U vrlo korektnim sam odnosima s predsednicom Republike, predsednicima Sabora i Vlade, posebno sa zagrebačkim gradonačelnikom, zatim bratom u episkopatu kardinalom Josipom Bozanićem…
Da Vas pitam direktnije, kako je danas biti Srbin u Hrvatskoj?
– Kako gde. Znate, pre nekoliko dana bila je vest u medijima da je stigla struja u neka lička sela, a u neka još uvek ne. I to je dobra slika – slika koja pokazuje kako se živi u pojedinim delovima Hrvatske. To su sela u kojima žive pravoslavni ljudi. Pre nekoliko meseci bio nam je u gostima, Srpskoj crkvi i našem patrijarhu, patrijarh aleksandrijski i sve Afrike Teodor. Razgovarali smo na različite teme. Između ostalog, upoznao nas je s tim kako se živi u nekim delovima Centralne Afrike. Bez struje, više gladni nego siti. Dok sam ga slušao, misli su mi letele u neka sela, ne tako daleko od Zagreba, ali i na Kordun, Baniju i drugde, gde sam tek par nedelja ranije sa sveštenicima nosio skromnu pomoć našem narodu. Na umu su mi bile te naše sirote porodice. Žive u neomalterisanim kućama, pojedini su preko prozorskih otvora zalepili najlonsku foliju. Dečica sirotinjski odevena. Tuga… U gradovima su problemi drugačiji.
Da se ponovo vratimo ohrabrujućim primerima. Navešću gradonačelnika Knina, Marka Jelića, koji je pozvao Srbe da se vrate i koji kaže da mi kao narod nismo poraženi.
– Sa suštinskim problemom skrivanja identiteta zbog straha za decu, gubitka posla ili radi boljeg i istaknutijeg položaja u društvu susreli smo se ovih dana na primeru pojedinih istaknutih sportista. Kada neko skriva ili napušta svoj sopstveni identitet, zapravo napušta sopstveno bogomdano, neprikosnoveno ljudsko dostojanstvo. To neumitno rađa unutrašnje sukobe. To je šizofrena situacija po definiciji. Ni novac ni slava tu na duže staze ne mogu pomoći. Tu sreće nema! Isto tako, zna se da mnogo ljudi ima dvojni identitet. Nekome su roditelji ili bliski preci, babe i dede, Srbi ili Hrvati. To ne treba da bude prepreka i da pojedincima pravi problem. Pogotovo što smo hrišćani. Ako smo hrišćani.
Nedavno je bilo obeležavanje „Oluje“…
– Moleći se za braću i sestre naše koji su postradali u „Oluji“ i poslednjem ratu na ovim prostorima i drugde, molili smo se i za sve druge nevine žrtve, bez obzira na to kojem narodu i kojoj crkvi pripadaju, pokušavajući da nadiđemo svaku našu ograničenost i budemo u Hristu slobodni ljudi koji mogu ne samo reći nego i istinski doživeti svakog čoveka kao bližnjeg, kao brata. Molili smo se da se zlo zaustavi i da ne idemo neprestano unazad. Ako se izuzmu zlonamerni revizionisti istorije, činjenica je da većina običnih, dobronamernih i Srba i Hrvata različito gleda na iste događaje iz prošlosti. Potreban nam je razgovor bez oštrih tonova, potrebno je da u razgovoru slušamo jedni druge. Jednostrano traganje za uzrokom nesporazuma, za onim ko je prvi počeo i ko je kriv, ili ko je više kriv preti da nas kao sužnje drži u okovima minulih vremena, i da produbi spiralu nesporazuma, sukoba i zla, a tragičnu prošlost učini jedinom realnošću u sadašnjosti i budućnosti. Istina je da smo se svi, neko prvi, neko drugi, neko manje, neko više, ali ipak svi ogrešili jedni o druge. Zato je ključno pitanje hoćemo li i naročito žele li naše crkvene i političke i kulturne elite iskreni dijalog i pomirenje. Ako hoće, sigurno možemo, a kao hrišćani nemamo drugog izbora, a nemamo ni izgovora.
Gde se završavaju Vaše ingerencije i gde Vam je potrebna pomoć da bi Srbi iz Hrvatske Hrvatsku opet osećali kao svoju domovinu?
– Oprostićete, možda će zvučati pretenciozno, ali za episkopa, naslednika apostola, nema granica u ingerencijama. Ja sam pozvan da učestvujem u rešavanju svih problema vernog naroda koji mi je Crkva poverila. Naravno, ne na nivou stranačke politike. Evo, i sa stranica Vašeg lista ja pozivam sve saborske zastupnike, ministre u Vladi Hrvatske i druge nosioce javnih funkcija i odgovornosti da se više angažuju na jednakopravnosti svih građana Hrvatske i da lično intervenišu ako je zakonom garantovana jednakost narušena. Isto važi i za Srbiju, Republiku Srpsku, Bosnu i Hercegovinu i tako dalje. S druge strane, često ponavljam da je za pravoslavne Srbe koji ovde žive Hrvatska legitimna i jedina pravna država u kojoj živimo; za mnoge je to otadžbina, za neke druge domovina. Nema druge mogućnosti nego da poštujući pravni poredak Hrvatske činimo sve da možemo da budemo njeni dostojni građani.
Naravno, pomoć nam je preko potrebna. Više od druge pomoći suštinski je važan dalji napredak u istinskom bratskom dijalogu i međusobnom razumevanju s Katoličkom crkvom. Sarađujemo i međusobno se pomažemo na različitim planovima sa organizacijama civilnog društva, sa Srpskim narodnim većem, Prosvjetom, Privrednikom i drugima.
Pomoć je nama pravoslavnim Srbima u Hrvatskoj potrebna, zaista nužna. U nekoliko crta sam rekao kako naš narod živi u pojedinim krajevima. Naša eparhija i druge eparhije nastoje da pomognu koliko god mogu. Na primer, u neka domaćinstva odneli smo veš-mašine znajući da ih te porodice s malom decom nemaju. Kad ono ta domaćinstva nemaju ni tekuću vodu. Nosili smo stolariju: vrata, prozore, novac… Ali to je malo. Potrebna je pomoć preduzeća, fondacija, države…
Hrvatska i srpska državna politika su u predratnom stanju. Srbi, i to ne samo u Hrvatskoj, strahuju pred ružnom i bestidnom revizijom istorije, Srbi u Hrvatskoj imaju sva manjinska prava na papiru, a iz vrha države je bilo ponuđeno da se opet osnuje Srpska pravoslavna crkva u Hrvatskoj.
– Zaista nisam čuo da je neko iz vrha hrvatske države tako nešto predložio. Vreme je složeno i bez glasina i poluistina koje mogu doneti samo veću nesigurnost i traume onima koji su u manjini. Isto tako, ne mislim da se radi o nekom predratnom stanju. Verujem da će odgovorne ličnosti dve države učiniti ono što je potrebno da se postojeći problemi prevaziđu. Uostalom, predsednik Srbije je pre nekoliko dana izjavio da su predsednica Hrvatske i drugi zvaničnici uvek dobrodošli u Srbiju. Moramo se svi truditi da se odnosi popravljaju. I mediji. Rane iz prošlosti treba zaceljivati. Naravno da nas boli naopaka interpretacija istorije, ali nas isto toliko raduju i ohrabruju Hrvati koji se veoma glasno i otvoreno tome protive.
Vi i dalje verujete da duhovna i verska saradnja i tolerancija mogu pomiriti Srbe i Hrvate?
– Vi me zapravo pitate da li verujem u Boga ili ne. Pre svega, po mom iskustvu, a ono nije malo, danas je mnogo više i Srba i Hrvata koji žele da žive normalno, ljudski i prijateljski, bez tenzija u svakodnevnom životu sa svojim susedima, a i sa susednom državom. S druge strane, pitanjem ste pogodili suštinu. Jer zbog primera koji dajemo mi sveštenici dve crkve, naši vernici će drugog doživljavati kao brata ili sestru, a ne kao neprijatelja, bez obzira na to kojoj crkvi pripada.
Ukoliko mi životom svedočimo ljubav, praštanje, pomirenje, spremnost za dijalog, što je suština Hristovog učenja i naše vere, slediće nas i naši vernici.
Srbi, na veliku žalost i sramotu, malo znaju o pravoslavnim vernicima u Sloveniji. Tamo je većina njih početkom 1990. izgubila građanska prava, nisu bili u javnom registru građana. Koliko ih ima i gde idu na službu božiju?
– Bez obzira na nesrećna dešavanja devedesetih godina prošloga veka, koja nisu mimoišla ni pravoslavce u Sloveniji, s radošću mogu da posvedočim da je Pravoslavna crkva u Sloveniji u poletu. Iako je pravoslavlje na njenim prostorima prisutno relativno kratko, veliki broj naših sunarodnika koji su se u Sloveniji obreli trbuhom za kruhom otvorila je neke nove perspektive i postavila pred sve nas nove izazove. Mi danas na području Slovenije imamo petnaest parohija, i svaka od njih ima svoje bogoslužbeno mesto. Divni Hram Sv. Kirila i Metodija jedan je od ukrasa Ljubljane. Postoje ideje, ali i konkretni potezi da se otpočne sa izgradnjom novih hramova u Mariboru, Celju i Kopru. Sve u svemu, pravoslavlje u Sloveniji ima svoje mesto. Ne mogu a da ne pomenem izuzetno dobru saradnju, mogu slobodno reći bratsku s tamošnjom Rimokatoličkom crkvom, ali isto tako i više nego dobru saradnju s političkim vođstvom države. O tome bi se moglo naširoko i nadugačko govoriti, odnosno ceo jedan razgovor bi se mogao posvetiti Crkvi u Sloveniji.
Pripala Vam je dužnost da unapredite rad Pravoslavne gimnazije u Zagrebu. Ta ustanova baštini fenomenalnu biografiju. Po Aristotelovom modelu jednom nedeljno imate otvorenu debatu gimnazijalaca, intelektualaca iz Hrvatske i drugih koje put i izazov tu dovedu?
Govoreći o osnivanju Srpske pravoslavne gimnazije „Katarina Kantakuzina Branković“, vladika bački Irinej uporedio je njenog osnivača i utemeljitelja, blaženog spomena mitropolita Jovana Pavlovića, sa Aristotelom. Otprilike je rekao da se mitropolit Jovan pri kraju životnog puta, poput Aristotela, koji se vratio u Stagiru i osnovao Licej, vratio u svoj Zagreb i osnovao Pravoslavnu gimnaziju. Mitropolit Jovan je imao viziju. To je grandiozno delo. Važno ne samo za Srbe u Hrvatskoj nego i za srpski narod u celini, rekao bih i za Zagreb i Hrvatsku. Trudimo se da gimnaziju održimo i unapredimo. Naši učenici koji su završili četvrti razred među najbolje su rangiranima kada upisuju različite fakultete Zagrebačkog sveučilišta. Dobro ste obavešteni. Zaista, nešto duže od godinu dana okuplja se u gimnazijskoj sali grupa uglednih intelektualaca svih profila. Ima nas vernika različitih konfesija, a ima među diskutantima i nevernika, bilo da su agnostici ili ateisti. Diskutuje se, uz međusobno poštovanje i uvažavanje, veoma živo na različite odabrane teme. Imamo moderatora, uvodničare, neko zaključuje raspravu, pa se i družimo. Dogovorili smo se da ne govorimo ko dolazi na te susrete, niti da iznosimo šta je ko govorio. Na taj način stvaramo atmosferu poverenja i slobode. Predloženo je da na jesen održimo susret sa učenicima četvrtog razreda, možda i sa ovima koji su sada maturirali, pa da vidimo kako mi gledamo na mlade i, što je još važnije, kako mladi gledaju na nas starije, šta ih muči, šta žele od društva, kakvu viziju sveta imaju… Naposletku da kažem i ovo. Troškove gimanzije, koja radi u zaista ultramodernoj zgradi, pokriva naša eparhija uz pomoć države Hrvatske. Hvala Vladi Hrvatske i nadležnom ministarstvu. Čine više nego što sam očekivao. Ali i tu je pomoć nužna, neophodna. Iskreno, više mislim o tome kako da sastavimo kraj s krajem i popunimo rupe u budžetu nego kako da unapredimo nastavu, osmislimo vannastavne aktivnosti i slično. Učenici su, takođe, jasno je, slabijeg imovinskog stanja.
[pullquote class=”full”]
Pitanje Kosova je toliko bolno i istovremeno važno da ne smemo dozvoliti da bude zloupotrebljeno za postizanje bilo čijih ličnih ili partijskih politikantskih interesa, rekao je mitropolit Porfirije i istaknuo da se moli da politički lideri budu kadri da pronađu rešenje u kojem će nezadovoljstvo obe strane biti svedeno na minimum. Kosovski čvor, kaže vladika, mrsili su decenijama mnogi kojima Kosovo nije bila “najskuplja srpska reč” i ostavili ga da ga drugi odreše.
Kako i može li bezbolno, pita se vladika i dodaje da on sam ne zna.
Navodeći da je pitanje Kosova toliko bolno i istovremeno važno da ne smemo dozvoliti da bude zloupotrebljeno za postizanje bilo čijih ličnih ili partijskih politikantskih interesa, on naglašava da ono ne sme da produbi postojeće i stvori nove podele među nama.
– Naprotiv, normalno bi bilo da nas približi jedne drugima, da objedini naše snage, da nas pokrene na saradnju, da nam pomogne da oštre emocije i reči, kao i međusobna optuživanja ostavimo po strani i počnemo da sarađujemo tragajući za rešenjem – rekao je on.
Mitropolit zagrebačko-ljubljanski je rekao da se moli za pomirenje srpskog i albanskog naroda, kao i za vladiku Teodosija, njegovo sveštenstvo i verni narod, da mu, kako je kazao, Gospod da mudrosti i snage.
– Molim se za pomirenje srpskog i albanskog naroda. Molim se Bogu da, uzimajući u obzir sve izrečene stavove i mišljenja, naši politički lideri u dijalogu sa albanskim i međunarodnim faktorima, što je neminovno, budu kadri da pronađu rešenje u kojem će stepen nezadovoljstva obe strane biti sveden na minimum. Bojim se da idealnog nema – zaključio je mitropolit Porfirije.
[/pullquote]
Izvor: Ekspres, autor: Đoko Kesić
Kompletan intervju možete pročitati u novom broju nedeljnika Ekspres od 31.8.2018.
