Život po jevanđelju – tako bi se mogao opisati životni put vukovarskog paroha, protojereja-stavrofora Jovana Radivojevića, koji je tragično preminuo 29. maja u saobraćajnoj nesreći u Vukovaru.

Od malena je znao da želi služiti Bogu. Rođen 4. februara, 1974. godine u Borovu, gde je završio osnovnu školu. Iz srednje bogoslovske škole Svetog Arsenija Sremca u Sremskim Karlovcima je izašao sa najboljim ocenama. Ubrzo nakon toga rukopoložen je u čin đakona, a Hram Prepodobne matere Paraskeve na Dobroj vodi u Vukovaru postao je sedište njegove parohije.

– Pusti školu, naučićeš ti. Ako te Gospod zvao da budeš sveštenik, prihvati taj svoj poziv – savetovao ga je razredni starešina prota Dušan Petrović. Jovan je prihvatio sveštenički poziv, iako je želeo da se zamonaši.

– Tokom školovanja Jovan je jedne noći sanjao ženu u odeždi koja mu je kazala da se ne monaši, već da se oženi i osnuje porodicu. Rekla mu je da će služiti u hramu koji je srušen. Kada ga je vladika Lukijan pozvao da vidi crkvu u kojoj će raditi, Jovan je zaplakao. Shvatio je da mu je u san došla Sveta Petka, koju je prepoznao po boji odežde koju je nosila. Svoj san je doživeo vrlo ozbiljno i tada je odustao od ideje da se zamonaši. Tako je Sveta Petka postala njegova zaštitnica – ispričao je to za Privrednikov portal Jovanov prijatelj Dragoslav Jović.

Kada je preuzeo crkvu koja je bila devastirana, u zapuštenom stanju, zakrčenih i neprohodnih puteva, Jovan je odmah organizovao radne akcije.

–Uvek je govorio za mnom, a nikada ajte vi napred. Zajedno sa ostalima je kosio travu i raščišćavao teren. Da nije bio takav, crkva nikada ne bi bila obnovljena. Od jedne neugledne i napuštene građevine stvorio je duhovnu oazu u kojoj danas svako može da pronađe mir – priseća se đakon Vukašin Cvetojević.

Cvetojevića za protu Jovana veže neraskidivo prijateljstvo koje traje već 19 godina, a krunisano je i kumstvom.

– Jovan je bio moj veroučitelj, od njega sam dobio preporuke za upis na Bogosloviju, uz njega sam rastao. jovan radivojević (2)Više sam vremena proveo sa njim nego sa svojim roditeljima. Bio mi je duhovni otac. Imali smo gotovo bratski odnos. Pamtiću ga po požrtvovanosti, po dubokoj i iskrenoj ljubavi koju je pokazivao prema ljudima, nepokolebljivoj veri u Boga i posvećenosti službi. Od njega sam naučio da sveštenik treba da bude otvoren, pristupačan, da živi to što propoveda, da je spreman da se žrtvuje za vernike, da pokaže ljubav o kojoj govori. Vreme provedeno sa njim bilo je nezaboravno.

Jovan je bio izuzetan čovek, svestran, zabavan, inteligentan i elokventan. Čovek se mogao sa njim i nasmejati i isplakati i ispričati – tvrdi Cvetojević i otkriva nam još nekoliko detalja vezanih za protu.

– Dok su drugi išli na utakmice, on je odlazio u biblioteke. Njegov hobi je bio čitanje. Najviše je čitao književnost, beletristiku i stručnu literaturu. Imao je lep rukopis. Bio je pravi čovek od pera, prefinjenog ukusa. Voleo je antikvitete i stilski nameštaj. Ranoranilac, po prirodi veseljak koji nije izlazio u kafiće i diskoteke, čak ni kao momak.

Ističe da je Jovan bio pedantan do savršenstva i veliki perfekcionista, a govorio je da ga je tome naučila baka Jelena koja je imala presudan uticaj na njegov razvoj.

– Kada počne liturgija, on ne zna ni za šta drugo. Da se ruši crkva, on drži službu. Voleo je poredak na bogosluženjima, da sve bude lepo i dostojanstveno. Bio je skroman privatno, ali raskošan na liturgijama. Uvek se brinuo da odežde koje nosi budu lepe i uredne jer je liturgija ikona Carstva Nebeskog. Dok se u privatnim stvarima mogao kolebati, u duhovnim pitanjima je bio odlučan i siguran. Vernici su ga doživljavali kao svog vodiča, duhovnika, svetionika. Imali su poverenje u njega i poštivali ga. I inače je uživao veliki ugled među sveštenstvom. Sa samo 37 godina postao je protojerej-stavrofor i dobio naprsni krst – najviše odlikovanje za jednog sveštenika. Osim toga, obavljao je i dužnost zamenika arhijerejskog namesnika vukovarskog – nastavlja Cvetojević.

Jovan je bio besednik bez izuzetka koji nije unapred pripremio nijednu svoju besedu. Imao je smisla za pojanje. Na Radio Dunavu je godinama vodio i uređivao emisiju „Reč pravoslavlja“ i tu se moglo primetiti da ima i odličnu dikciju.

U odnosu sa ljudima je bio otvoren i jednostavan, čovek iz naroda i za narod. Imao je dobru narav, uvek nasmejan i srdačan, nikada srdit i ljut. Umeo je sa svima. Uvek se spuštao na nivo čoveka sa kojim razgovara. Molio se za svakoga ko mu se obratio za pomoć. Naglašavao je važnost posta, kako telesnog tako i duhovnog. Pozivao je vernike da se što više pričešćuju.

Prota Jovan Radivojević je za života napisao „Spomenicu hrama Prepodobne matere Paraskeve na Dobroj vodi u Vukovaru“ i objavio zbirku duhovnih pesama „Pevaću Gospodu za života svojega“. Pokrenuo je izdavanje parohijskog biltena „Dobra voda“. Jedno vreme je bio predsednik vukovarskog srpskog pevačkog društva „Javor“. Inicirao je i izgradnju Parohijskog doma u Vukovaru jer je želeo stvoriti duhovni centar za pravoslavne hrišćane. Organizovao je brojna poklonička putovanja u crkve i manastire širom Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Ustanovio je kulturno-duhovnu manifestaciju „Brankovi dani u Vukovaru“ posvećenu pesniku Branku Radičeviću. U saradnji sa osnovnim školama iz Vukovara realizovao je terensku nastavu i jednodnevne ekskurzije za đake. Finansijski je učestvovao u troškovima organizacije tih putovanja. Obilazio je dečje vrtiće i pripremao poklone za decu. Bavio se humanitarnim radom i pomagao socijalno ugrožene. Sve što je radio, radio je ne tražeći ljudsku pohvalu, nego živeći po rečima jevanđelja „Otac tvoj koji vidi tajno, platiće ti javno.“

ANEGDOTA IZ SVATOVA

Jovan je bio gost na jednoj svadbi. Pošto je voleo da peva, neko je od familije tražio od njega da mu nešto otpeva. On je uzeo mikrofon, prepevao pola večeri i sakupio bakšiša više nego muzičari za celo veče. Kada je završio prilaze mu dvoje ljudi i kažu: „Znate, mi za nedelju dana ženimo sina, pa eto ako biste hteli da pevate kod njega u svatovima?“ Jovan će na to: „Ali ljudi ja nisam pevač, ja sam sveštenik.“ A oni mu odgovore: „Ma, nema problema platićemo mi Vama koliko god tražite.“ Ljudi mu nisu verovali da nije pevač.

 

Ovaj poseban čovek, karakteran i principijelan u svojim načelima bio je i veliki drug, prijatelj, kolega.

– Ja sam u njemu prepoznao žar prema svešteničkom pozivu. Kao đakon proveo sam sa njim skoro dve godine i za to vreme sam dobio puno saveta. Video sam u Jovanu uzor i trudio sam se da pratim njegov primer u svemu, a posebno u načinu gestikulacije. Kada sam trebao biti rukopoložen, on je za mene organizovao bogosluženje i trpezu za 150 ljudi. Sve je to platio. Nikada mu to neću zaboraviti. Ja sam nakon školovanja trebao biti raspoređen za paroha u Dalju, a Jovan me je odgovorio i rekao mi: „Brate Nenade, dođi kod mene da budeš đakon, ja ću ti pomoći, biće ti lakše kasnije, izgradićeš se u pravog sveštenika“. Prihvatio sam poziv. Bio sam njegov prvi đakon i ponosim se time – priča protonamesnik, paroh pačetinski Nenad Kesonja.

Kesonja ističe da su ljudi iz njegove parohije često odlazili kod Jovana i tražili da ih baš on krsti ili venčava. Prota Jovan je uspeo da pridobije i one ljude koji nikada nisu dolazili u crkvu. Jedan od njih je i Dragoslav Jović iz Borova, koji je pre nego što je upoznao oca Jovana bio agnostik.
jovan radivojević (1)– Nisam se čak ni venčao u crkvi, iako sam već bio u braku. Otac Jovan me je savetovao da se naknadno i crkveno venčam, jer je smatrao da je crkveni brak blagoslovljen od Boga. Tada nisam imao novca za to i on mi je platio i takse i venčanje. Prva liturgija u mom životu bila je kod njega. Posle sam redovno dolazio, on me je ispovedao i čitao mi molitve za zdravlje. Zahvaljujući njemu promenio sam mišljenje o sveštenicima. Pamtiću ga po tome što je imao dar ljubavi prema deci. Plenio je osmehom, samo loš čovek ga nije mogao voleti – zaključuje Jović.

Svoj životni ciklus prota Jovan Radivojević je zaokružio i diplomom. Nedavno je diplomirao na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu koji je vanredno studirao, jer zbog parohijskih obaveza nije bio u mogućnosti to učiniti u redovnom roku.

Iza sebe je ostavio suprugu Sanju, kćerku Jelenu, sinove Nikolaja i Lazara i unuku Kseniju.

Njegovom smrću Eparhija osječkopoljska i baranjska mnogo je izgubila.

 

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email