Više od 150 ljudi poginulo je prošle subote u glavnom gradu Južne Koreje usled tzv. stampeda tokom proslave festivala Noć veštica. Do tragedije je, kako prenose mediji, došlo kada se u jednom trenutku nekoliko stotina ljudi našlo u tesnoj uličici širokoj svega četiri metra, odakle ljudi nisu mogli da se sklone, pa su počeli da padaju i da se usled gužve gomilaju jedni preko drugih i da se guše zbog nedostatka vazduha. Neko bi pomislio da su ovakve nesreće vezane najviše uz pomamu obeležavanja nekih popularnih datuma zapadne tradicije koji su dobrano komercijalizovani i iskorišćeni u marketinške svrhe, međutim, do sličnih tragedija dolazilo je u različitim prilikama širom sveta. Više puta se događalo da stampedo za vreme hadžiluka odnese stotine života, bilo je mnogo žrtava usled stampeda i na muzičkim festivalima, fudbalskim stadionima i na brojnim drugim velikim skupovima.
Iako je Južna Koreja neupredivo mnogoljudnija zemlja od ovih naših, a i gustina naseljenosti je daleko veća, ni ovi naši krajevi nisu imuni na pojave u kojima instinktivni nagoni često podstiču delovanje, a ne svesne ili promišljene odluke. I to masovno. Za ovdašnjeg čoveka je prvenstveno podela na „nas“ i „njih“ postala instinkt koji je gotovo na nivou onog životinjskog za spašavanjem vlastitog života. Prepoznati pripadnike svoje vrste (nacionalne, političke, ideološke…) i možda još bitnije – prepoznati one druge, jer bez njih ni mi ne bismo postojali kao takvi. Psihologija mase, krda, životinjskog nagona bez imalo empatije i duboko podeljeno društvo na naše i njihove, među kojima nema istinskog dijaloga ni pokušaja razumevanja ili makar prihvatanja onog drugog, stampedo je u kojem se bez glave i smisla trči ovdašnjim putevima na duge staze.
Doduše, naš čovek ne trči bez utvrđenog pravca i cilja, kao što se masa u stampedu po definiciji kreće, on ide tačno prema prodavnici ili tržnom centru na rasprodaju po nešto u šta su ga bez previše truda ubedili da mu je neophodno da bi srećnije živeo, da bi bio prihvaćen i voljen. Nije uzalud među našim svetom prva asocijacija i prvo pitanje kad se ugleda gomila ljudi koja se negde okupila: Je l’ se deli nešto džabe. Setimo se samo otvaranja raznih megamarketa i dućana, redova i grabljenja, guranja, otimanja… Tu su na startnim linijama i oni koji se inače zgražavaju nad zapadnim pomodnim običajima koji su se nadvili nad „našom tradicijom i pravim vrednostima“ i prete da ih „zatru“. Pored ove uvežbane discipline trčanja potrošačkih sprintova, druga vrlo razvijena disciplina ovdašnje mase ili rulje je – bacanje kamena. Nema mnogo razlika u odnosu na obezličenu masu neobuzdanih potrošača koja se kreće kao jedan, samo što je ovo prvenstveno verbalna disciplina. Ogleda se u tome da se iz pozicije moralne uzvišenosti kamenuju oni koji su počinili grešku ili greh. Ili navodno to uradili, svejedno. Bitno je samo da se onaj koji baca kamen na taj način deklariše kao pravdoljubiv, pošten, ispravan. Tako smo mogli nedavno da vidimo stampedo najpre u ismejavanju mladića koji je tražio posao na benzinskoj pumpi i čiji video je bez njegovog znanja postavljen na društvene mreže, a onda (tek nakon mladićevog samoubistva) stampedo u osuđivanju onog koji je video postavio na društvene mreže i onih koji su se izrugivali mladiću.
U Seulu je u tragičnoj noći, po svedočenju očevidaca, bilo policajaca koji su pokušavali da intervenišu ali ih niko nije doživljavao jer su svi mislili da su policijske uniforme samo maske za Noć veštica. Kod nas svi očekuju da neki „sistem“ nametne obavezu civilizovanog, kulturnog ponašanja, nekih pravila, sankcija, a kad isti to pokuša, niko mu ne veruje.
Možda bi neko pomislio da ovo i nisu najsrećnije paralele, ali mehanizmi koji pokreću čopor u borbi za preživljavanjem jednako su snažni, siloviti i razorni. A žrtve? Ako se držimo samo onih merljivih, brojčanih, iako nisu jedine, dovoljno je da pogledamo rezultate popisa stanovništva. Svi oni koji nisu umrli od starosti ili prirodnom smrću, a fale na spisku, možemo ih slobodno pisati u posredne ili neposredne žrtve.
