Za jedan kvadratni metar mozaika od kamena potrebno je ugraditi oko deset hiljada kvadratnih kamenčića. Takve umjetničke mozaike, sakralne i svjetovne, posvećeno i ustrajno već dvadesetak godina izrađuje likovna umjetnica iz Beograda Ljiljana Rivić. Oslikala je mnoge fasade i pročelja pravoslavnih crkava i izradila svjetovne mozaike na kojima izranjaju neki čudesni ljudi i na kojima dominira plavetnilo mora i beskonačnost nebeskog prostranstva. S ovom umjetnicom razgovaramo o tome koliko je u svemu što radimo važna ljubav i kako osim ovog bučnog i tužnog svijeta u kojem živimo postoji još jedan na čija bismo se vrata možda trebali odvažiti da pokucamo.

Izrađujete mozaike od kamena. Odakle potreba da stvarate u tom materijalu?

Detinjstvo sam provela na planini Rajac u zapadnoj Srbiji i to je bila potpuna divljina. Imala sam dva druga, a ta priroda je bila naša igračka. I danas odlazim u prirodu i jako mi je bitno da sam povezana sa njom. U njoj dobivam energiju, ideje i inspiraciju da stvaram. Tu gde sam odrasla, na toj planini, postoji kamenolom preko puta naše kuće, i to je bio početak moje poetske inspiracije. Danas kada uzmem kamen u ruku, to je za mene savršenstvo, nešto što gledate kao jednu formu, a onda je pretvarate u drugu i taj kamen nastavlja i dalje da živi. Suština je u emociji koju ugrađujete u svoj rad, prenosite je publici i tako se rađa umetnost. Ako je slika savršena a nema duše, to nije dobro.

Na planini Rajac, gde sam odrasla, postoji kamenolom preko puta naše kuće, i to je bio početak moje poetske inspiracije. I danas odlazim u prirodu i jako mi je bitno da sam povezana sa njom

Pogled prema gore

Zašto ste se odlučili za rad u kamenu, a ne, na primjer, za slikarstvo?

Mozaik, kamenu skulpturu mogu da dodirnem, da mi ona nešto poruči, a sliku mogu samo da gledam. Kada padnem energetski i kada uzmem kamen, sve je drugačije. To je moj senzibilitet. U Crnoj Gori, u mestu Rafailovići postoji plava stena, koja ko zna koliko godina tu stoji i koju neprestano zapljuskuje more. Tamo dolaze umetnici, uzimaju otpale komade te stene i ugrađuju ih u svoje mozaike. Onda možete zamisliti kakva je to energija kojoj vi dajete novi oblik. U tom procesu pronalaženja kamena, u pripremi kamena, kada na mašini prvo pravite tanke štanglice pa onda i kockice za mozaik, za što je potrebno vreme i trud – vi se saživite sa tim kamenom i njegovom energijom. Ono što se događa jeste transformacija i mene i kamena i ja se obrađujem obrađujući kamen. Kroz svaki taj mozaik koji nastaje i ja se u sebi klešem.

Trenutno radite seriju mozaika anđela na fasadi crkve Vaznesenja Gospodnjeg u Kamenici kod Kragujevca. Kakav je osjećaj izrađivati anđele?

Tih mozaika ima sedam, za svaki dan po jedan anđeo u sedmici, i ostalo mi je da uradim još dva. Mozaik anđela radim nekoliko meseci i kako da se ne menjam ako se svakodnevno družim sa anđelom. Vi znate da će taj anđeo doći u neku crkvu, a crkva je sveto mesto i onda ste odgovorni prema tome šta radite. Moram da dam sve od sebe i u tom davanju za mene je ljubav na prvom mestu. Ljubav je za mene vodilja u svemu što radim i bez ljubavi ne mogu da stvaram. Teško mi je da prihvatim da je neko nešto tek “odradio”. Ja ne mogu nešto da odradim, ja to živim i kroz rad se pročišćavam i dolazim do novih spoznaja. Mnogo mi je bitan mir koji mi je potreban dok radim. Ali ja ga i radeći dobivam. I u svojim odnosima sa porodicom i prijateljima pokušavam da ljudi razmenjuju tu ljubav i da u tom procesu budem što čišća. Čemu sve drugo ako vam duša nije čista. Ljubav, radost, mir i čistota su moje vrednosti i u njima nema mesta za bilo kakvu težinu.

U čemu je sadržana stanovita metafizička vertikala u vašim sakralnim mozaicima?

Mora postojati duhovno uzdizanje. Ako niste usmereni na vertikalu, džaba vam ova horizontala u kojoj živite. Ja ne mogu sve sebi do kraja da objasnim, ali meni je mnogo bitan taj pogled prema gore. Bilo je teških trenutaka u mom životu i velikih borbi, kada je ta vertikala za mene bila jako bitna. U toj borbi sam otišla u hram Svetog Save u Beogradu, uspravila sam svoj pogled u visinu i rekla da ako sve ovo prođem, ja ću ukrasiti njegov dom, hram Svetog Save. Pobedila sam u borbi i to sam učinila. Vertikala je u zahvalnosti. Često ne znam zašto su ljudi toliko okupirani onim šta je oko njih na toj horizontalnoj crti, što sve mene zbunjuje i želim da pobegnem od te buke. Ja živim u ovom svetu, ali meni uvek ostaje moj ćošak ateljea u kojem sam zaštićena, u kojem mogu da gledam u nebo, u kojem mogu da pređem u taj drugi duhovni svet i gde za sve to mogu da budem zahvalna. Ljudi me često pitaju kada ću konačno da odrastem, a ja kažem – nikada.

Što vam znače ljudi koji gledaju vaše mozaike?

Možda bih na to pitanje mogla odgovoriti preko svojih radionica mozaika koje vodim već više godina. Tu se opet radi o ljubavi. Ono što pokušavam da prenesem ljudima je moja ljubav prema mozaiku koja je ogromna. I kada putujem, nosim mozaik sa sobom. Ne mogu bez njega i ja sam duhovni ovisnik prema toj vrsti stvaranja. Radost svih tih ljudi koji su prošli kroz moje radionice izrade mozaika jeste nešto što me hrani. Ja sam u te mozaike uložila puno posvećenosti još kao student na akademiji, stekla sam znanja i iskustva i to znanje i posvećenost želim da prenesem na druge ljude. Na primer, nedavno smo u galeriji Singidunum u Beogradu izložili radove dvadesetčetvero mojih učenika i to je bilo fantastično. Galeristkinja je rekla da nije videla toliko energije na jednom mestu: “Ovo je čudo. Šta si im uradila?” Ja sam joj odgovorila da sam ih samo naučila da vole. To je ta hrana. Da čovek kada gleda mozaik nešto oseti, a ne da samo gleda poređane kamenčiće.

Lepota beskonačnosti

U čemu je zapravo ljepota sakralnih mozaika?

Pa možda ja ljudima dajem mogućnost da u jednom trenutku vremena dožive večnost. Lepotu beskonačnosti. Možda im dajem priliku da razmisle kako može i drugačije da se živi. U moje radionice dolaze ljudi iz stvarnog sveta: ekonomisti, doktori, mašinski inženjeri, profesori i u toku rada na mozaicima oni se izmeštaju iz svojih razmišljanja o razmerama svog života i počinju da razmišljaju vanvremenski. Za te ljude koji ovde dolaze i prave mozaike to je trenutak večnosti, pa i trenutak svetosti. Ja ne idem tako često u crkvu, nekad sam išla, ali sam ono što u crkvi zovemo liturgijom u ovim vremenima oblikovala na neki svoj način.

Što bi to značilo?

Pre dvanaestak godina po proceni lekara dobila sam još sedam dana života. Tada sam sebi rekla: ja ne mogu u tih sedam dana da proživim sve što bih želela, ali daj da proživim tih sedam dana koliko god mogu. Ta moja golgota očeličila me je za borbu i ona me naučila da cenim svaki momenat i svaki dan koji mi je dat. Naučila me je da treba da puno dajem, ali i da ću puno dobiti. Posvećenost jednom danu je dobitak. Moja ruka sa kojom sam radila bila je nepokretna, ali ja sam strašno želela da radim i pokrenula sam je. Mislim da je to želja za životom. Uz sva iskušenja, ja volim život i svaki dan mu se radujem.

Što znači stvaranje mozaika “prema kanonu“ i što znači, u odnosu na taj kanon, vaš individualni kreativni dodatak?

Kanoni su pravila koja u ikonografiji treba poštovati. Na ikoni se iz tame ide u svetlo, neizostavno je zlato, pa onda gde koji svetac mora da stoji i kako da izgleda. Ja sve to poštujem, ali dajem si i malo slobode… Nešto može da bude kanonski i tehnički savršeno, ali taj mali detalj je u tome da mi tome što slikamo moramo dati malo od naše duše. Postoji neki dečiji momenat u meni koji mi kaže da nešto ne treba baš do kraja da bude striktno i da u svakom pravilu postoji možda i mali prostor za igru.

Koji su vaši uzori u sakralnom mozaiku?

Dok sam bila na studiju volela sam da putujem i da vidim sve što je vezano uz mozaik. Tako sam u Carigradu u crkvi Hora otkrila najveću lepotu mozaika i to su najvelelepniji mozaici koje sam mogla da vidim, a dosta sam ih videla. Ti mozaici i njihovi kolori, koje sam gledala satima i danima, imali su nešto toliko lagano u sebi i ti portreti izgledali su kao da lebde. Bila sam zaista fascinirana i te figure su bile moji vodiči u pronalaženju mog načina rada u sakralnoj umetnosti. Divila sam se tim ljudima koji su na tako čaroban način uspeli da ukrote kamen. Nešto što je tako stenovito i snažno pretvorili su u nežnost.

Knjiga koju sam čitala u detinjstvu i koja mi je ostala za ceo život je “Mali princ”, koja zapravo govori o tome da ono što je srcu vidljivo očima nije vidljivo. To je priča o duši o kojoj se neprestano radi

Koji je bio vaš put u umjetnosti, od grubosti do nježnosti?

Jednom sam ležala na livadi i gledala beli maslačak kako titra kroz vazduh i pomislila: ako uspeš da trenutak u kojem beli maslačak lebdi na vetru uradiš u mozaiku, onda si zaista ukrotila kamen. I uspela sam. Kamen je postao nežan i ukroćen. Knjiga koju sam čitala u detinjstvu i koja mi je ostala za ceo život je “Mali princ”, koja zapravo govori o tome da ono što je srcu vidljivo očima nije vidljivo. To je priča o duši o kojoj se neprestano radi. U toj razmeni duhovnih energija, kada vi od grubog predmeta pravite neku nežnost i lepotu. U svemu tome zahvalnost je jako važna. Recimo, interesantna je mozaička ikona koja se pravila u srednjem veku, na način da se svaki kamen greje na sveći i utiskuje u vosak i to je stvarno intimna i molitvena atmosfera.

Jednom sam ležala na livadi i gledala beli maslačak kako titra kroz vazduh i pomislila: ako uspeš da trenutak u kojem beli maslačak lebdi na vetru uradiš u mozaiku, onda si zaista ukrotila kamen. I uspela sam. Kamen je postao nežan i ukroćen

Izmišljena java

Tih pet mozaika anđela na fasadi crkve kod Kragujevca i još dva koja su u pripremi izradili ste u crno-bijeloj tehnici, a ne u koloru. Zašto?

Pre nego što je došlo do realizacije mozaika, ktitor koji je podigao crkvu postavio je crteže anđela koji su se tako lepo uklopili u samu crkvu i onda je pozvao mene i rekao da želi da mozaici tih anđela budu svedeni u boji, ahromatski. Ranohrišćanski mozaici su bili ograničeni na dve-tri boje i zato kada sam radila te mozaike, sve je bilo veoma svedeno: beli kamen, nešto sivih nijansi, malo blagog okera i crni granit. To je jako interesantno i tim tako jednostavnim mozaicima ništa ne nedostaje. Rekla bih, ako smem tako da kažem, da su tih sedam anđela nova era sakralnih mozaika. Čudesno je i lepo da je moj pokojni otac, koji je bio stopostotni daltonista, uživao u ovim mozaicima.

Sakralni mozaik ste napravili i za jednu crkvu u Hrvatskoj i za jednu na Kosovu i Metohiji.

Bila mi je velika čast i jako mi je bilo drago što sam uradila mozaik na crkvi u Kućancima, rodnom mestu patrijarha Pavla. Patrijarh Pavle, koji je dvadeset godina ranije blagoslovio moj mozaik u crkvi Svete Petke u Beogradu, za mene je primer kako ja zamišljam svetog čoveka. A u toj crkvi u manastiru Zočište na Kosovu, koja je bila srušena u ratu krajem 1990-ih, u trenutku kada se obnavljala napravila sam mozaik svetitelja Kozme i Damjana. Ta crkva mi je jako draga zbog posebne atmosfere u njoj. Dok sam radila mozaik, u njoj sam spavala na dušeku ispod moštiju svetih Vrača potpuno spokojna, iako su tada na Kosovu bila krajnje opasna vremena. Drag mi je i rad na mozaiku na steni u manastiru Cetinje. Svaki moj rad ima neku svoju priču i rekla bih neku svoju ispričanu lepotu.

Svoje svjetovne mozaike nazvali ste “izmišljena java“.

Ima puno duhovnog u njima, iako nisam planirala da tako bude. Naprosto puno mojih svetovnih motiva vezujem za nebo. Imam na tim mozaicima sidra koja se spuštaju sa neba ili lestve koje se penju do neba i tu postoji neka duhovna simbolika. Zatim, na mozaicima slikam more jer meni more znači sve. Kada bih mogla da biram šta da budem, ja bih najviše volela da budem jedna mala riba, da idem amo-tamo kroz tu vodu i da se sa svima družim. More je za mene sloboda. I osećaj prostranstva u kojem bih mogla da plivam i da nikada ne stanem. Kao što su i moji svetovni mozaici kružni, tako i more za mene predstavlja jedan potpuni krug u kojem se osećam celovito. U urbanom svetu ja se ne snalazim do kraja: moj prostor je priroda, planine, kamen i more. Pejzaž i poetika mora – to je moja lična potreba. Kada obavim još neke stvari ovde u Beogradu, verujem da ću jednog dana otići da živim na moru. Možda na nekom malom sunčanom ćošku Jadrana…