U društvu koje propada, umetnost, ukoliko je prava, nužno odražava propadanje. Njena najvažnija društvena uloga je da pokaže da je svet promenljiv i doprinese da se promeni.

Ernst Fišer

[pullquote class=”full”]

Moja baka je bila divna osoba, naučila me je da igram Monopol. Razumela je da je poenta igre u sticanju. Kupovala bi sve što može i ubrzo bi postala nepobediva. I uvek isto, pogledala bi me i rekla:

– Jednom ćeš da naučiš ovu igru.

Jednog leta igrao sam Monopol po ceo dan i tada sam naučio da igram. Jedini način da pobediš je da kupuješ sve što možeš. Shvatio sam da su novac i vlasništvo jedini način da sačuvaš rezultat. Krajem tog leta bio sam suroviji od bake, spreman i da zaobiđem pravila da bih pobedio. Na jesen smo seli da igramo.

Uzeo sam joj sve. Gledao sam kako gubi i poslednji dolar i predaje se. Tada me je naučila još nečemu. Rekla mi je:

– Vraćamo sve u kutiju. Kuće, hotele, železnice i komunalna preduzeća. Sva imovina i sav divni novac idu nazad u kutiju. Ništa nije bilo zaista tvoje. Prijalo ti je da ih poseduješ, ali to je postojalo i pre tebe, a postojaće i posle tebe – igrači dolaze i odlaze. Kuće i kola, titule i odeća, čak i tvoje telo.

Činjenica je da se sve što sam dobio vraća u kutiju i da ću sve to da izgubim.

Razmislite o tome kada dobijete najbolji posao, kupite najbolju stvar, najbolju kuću, kada se materijalno obezbedite i popnete na lestvici uspeha do najvišeg nivoa koji možete da dostignete. Kada oduševljenje splasne, a splasnuće, šta onda?

Koliko daleko morate da odete da biste videli gde to vodi? Sigurno razumete da nikada neće biti dosta. Zbog toga morate da se zapitate šta je zaista važno.

[/pullquote]

Kada razmatramo značaj socijalnih struktura i ideologija u društvu, često gledamo na vlade, političare i korporacije kao na vodeće organizacijske i katalitičke institucije odgovorne za kvalitet naših života. Ovo je, naravno, istina, ali samo u određenoj meri. Kako je vreme prolazilo, ljudska bića su postajala sve više svesna prirode i njenih procesa, što im je omogućilo da izvedu zaključak kako da je u potpunosti imitiraju.

Rezultat toga je tehnologija koja, barem što se tiče funkcionalnosti, odvaja ljudska bića od drugih vrsta. Imamo sposobnost da stvaramo na mnoštvo različitih načina. Ukoliko ne želimo da čistimo kanalizaciju, možemo da napravimo mašine koje će to da rade umesto nas.

Na početku Industrijskog Doba, većina ljudi je radila u fabrikama. Danas je automatizovano skoro 90% svih postrojenja. Automatizacija je zamenila ljude i podstakla stvaranje velike, veštačke “uslužne” industrije da bi oni nastavili da imaju poslove i zarađuju novac.

Ovaj primer mnogo toga pokazuje. Implikacija je da automatizacija neprestano utiče na ulogu ljudskog rada. Ovo ne znači da će ljudi prestajati da imaju “šta da rade” kako vreme bude odmicalo. Naprotiv, biće oslobođeni poslova koji im ne prijaju i samim tim imaće dovoljno vremena da rade ono što ih privlači. Pored toga, važno je istaći da savremeno društvo zauzima veoma negativan stav prema čovečanstvu. Ono propagira verovanje da će ljudska bića, ukoliko nisu “primorana” da rade, da se izležavaju, lenstvuju i da neće raditi ništa. Ova tvrdnja je apsurdna.

Pojam „dokolica“ je izmišljotina monetarnog sistema, on je nastao zbog tlačiteljskih, fašističkih osnova same prakse zapošljavanja. Lenjost je, u stvari, oblik odbijanja sistema. Ta osobina postoji samo zbog ugnjetavanja i porobljavanja.

U pravom društvu podela na “rad” i “dokolicu” ne bi postojala, ljudima bi bilo omogućeno da se bave onim što je za njih važno. Pogledajte stvari iz drugog ugla, razmislite o radoznalosti i interesovanjima deteta. Ono uopšte ne zna šta je novac. Da li ga novac motiviše da izađe napolje i da istražuje ili stvara? Ne. Dete ima svoja interesovanja i bavi se time bez ikakve nagrade. Činjenica je da su ljudi koji su najviše doprineli našem društvu, kao što su Ajnštajn, Njutn ili Galileo, radili to što su radili ne obazirući se na novac. Radili su ono što su želeli. Sam rad i njegovi rezultati bili su njihova nagrada.

Suština je u tome da novac nije stvarni pokretač ni za šta i misliti tako znači pretpostaviti da su ljudi prirodno lenji i pokvareni. Lenjost i pokvarenost su prozivod uslovljavanja koje je naš društveni sistem stvorio.

Da se vratimo sada na tehnologiju. Jasno je da se kvalitet naših života, barem što se tiče funkcionalnosti, umnogome povećao zahvaljujući prednostima tehnoloških oruđa koja smo stvorili. Od kosilice do pejsmejkera, tehnologija čuva živote i smanjuje vreme potrebno za obavljanje svakodnevnih, teških ili opasnih poslova. Ako samo malo bolje pogledamo, postaće nam jasno da je Tehnološki razvoj najvažnija institucija koju imamo i da težnja ka društveno-korisnoj tehnologiji (a ne oružju) treba da bude najveći prioritet naše kulture.

U isto vreme, tehnološki razvoj je doživeo uspeh zahvaljujući logičkom povezivanju misli i procesa, što se drugačije nazva “Naučna Metoda”. Karl Sagan (Carl Sagan) je jednom rekao: „Društvo prihvata darove nauke, ali odbija njene metode“.

Ovo naročito važi za savremeno doba, u kome društvo ne uspeva da razume da nauka nije samo alat; njena funkcionalnost je gotovo univerzalna. Ona može da se primeni na društvo na nebrojeno mnogo načina.

Ako je činjenica da tehnologija poboljšava naše živote i da u materijalnom smislu najviše oslobađa ljude, zašto se njene metode ne primjenjuju na čitavo društvo?

Očigledno je da je naučni metod konstantno korišćen u izdvojenim sistemima, ali da nikada nije razmatran na širi način. Ovo je najviše posledica vekovima starih sujeverja koja se kose sa naučnom logikom i koja doprinise opstanku dogmatskog, zastarelog i vrlo romantizovanog pogleda na svet.

Ukoliko bismo mogli ponovo da izgradimo društvo, kako bismo postigli da ono bude što efikasnije, izdržljivije i humanije? Ovo je naša perspektiva. Jasno je da ne možemo da izgradimo društvo iz početka, ali poenta je jasna. Vreme je da prestanemo da mislimo o novcu i njegovim ograničenjima i da počnemo da mislimo o najrazličitijim mogućnostima koje postoje na Zemlji.

Iz ovakvog razmišljanja proistekao je koncept “Resursno-Bazirane Ekonomije”. Venus projekat već duže vreme razvija ovaj koncept i njegove osnove su vrlo jednostavne. Najvažniji zadaci su nadgledanje, očuvanje i optimalno korišćenje resursa, informisanje i tehnološki napredak.

Na ovaj način ostaje vrlo malo prostora za subjektivnu interpretaciju, jer je to naučno izvedena strategija za konstrukciju društva. Odatle naučni parametri sami dostižu granice mogućeg.