Godina iza nas, uprkos pandemiji i brojnim ograničenjima, bila je bogata kulturnim događajima koji su obeležili ove prostore. Dok je značaj brojnih kulturnih tendencija ograničen uglavnom na lokalni kontekst, mnoge teme su bile i regionalno primećene i propraćene na širem prostoru koji još uvek prepoznaje i deli neko zajedničko istorijsko iskustvo.
U Srbiji je godina počela uz spektakularnu ceremoniju otvaranja najvišeg spomenika na Balkanu. U centru Beograda, kod nekadašnje Železničke stanice, otkriven je spomenik Stefanu Nemanji, velikom županu i utemeljitelju srpske države, visok čak 23,5 metara (plus pet metara ispod zemlje) i težak oko 68 tona. Retko koja skulptura je toliko “bola oči” mnogima, ali ne samo zbog dimenzija, polemike su se vodile i oko troškova izrade i postavljanja spomenika, ali i same njegove estetike. Tako je u javnosti, iako uglavnom vođena pogrešnim motivima, trajala žestoka rasprava o lepoti i umetničkoj vrednosti skulpture. Iako se oko kulturne vrednosti spomenika kritike nisu ujednačile, makar su kulturu na kratko vreme postavile kao temu javnog dijaloga.
Nakon najvećeg spomenika usledio je lančani niz “manjih” intervencija u kulturi koje su takođe izazvale otpore i kontroverze. Mnoge ulice u prestonici su promenile svoje nazive, a nije bilo teško primetiti obrazac preimenovanja. Iako je isti obrazac “čišćenja” ulica u susednim državama već odavno primenjen, Beogradu se zamerao. Izgleda da se od nekadašnjeg glavnog grada zajedničke države očekuje da sećanje na tu državu jedini i čuva.
Ono što je u periodu komunizma bilo proterivano i nepoželjno, u Srbiji kao da je tek sad otkriveno. Nacionalni istorijski velikani, vlastite žrtve tragične prošlosti, simboli državnosti, tradicionalne vrednosti… I, naravno, neizostavna – ćirilica. Poslanici Skupštine Srbije jednoglasno su usvojili Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma. Ćirilica je odavno postala lakmus-papir za ideološka opredeljenja pa je, nažalost, i ovog puta poslužila tek da se istomišljenici identifikuju i prepoznaju u odnosu prema njoj.
Važan događaj koji je obeležio prethodnu godinu jeste i onaj kojem su se najviše obradovali Hrvati u Srbiji. Srbija je pomogla otkup i obnovu rodne kuće bana Josipa Jelačića u Petrovaradinu. Jedan od najlepših primera gradnje u baroknom stilu u Novom Sadu iz 18. veka, nakon 75 godina vraćen je hrvatskoj zajednici. I tako je učinjen jedan važan potez koji najavljuje još bolji položaj ove zajednice u Srbiji.
Godina iza nas obeležena je i odlascima brojnih velikana koji su za sobom ostavili neizbrisive tragove i koji su ujedinili regionalni prostor u tugovanju i sećanju. Đorđe Balašević, otkada je snimio “U razdeljak te ljubim” 1977., održao je bezbroj koncerata, otpevao mnogo pesama, rasplakao i razveselio mnoge duše, a prošle godine ispisao i taj bećarac na ćirilici u zagrebačkoj Ilici. Minju Subotu, voditelja “Muzičkog tobogana”, uz koji su generacije sticale muzičku kulturu, ispratile su valjda i poslednje od tih generacija koje su na toj kulturi stasale. Simbol nepristajanja na nacionalizam, čuvena glumica Mira Furlan, ispraćena je uz mnogo podsećanja na nepravdu koja joj je naneta. “Ovo već dugo nije moj svijet. Ali imam stalnu potrebu da se mladima ispričam za sve što su naše generacije ostavile njima: svijet dubinski zagađen i otrovan, izvana i iznutra”, govorila je. U 94. godini u Zagrebu je preminuo Pero Kvrgić, veličina svetskih razmera, upisan i u Ginisovu knjigu rekorda kao glumac najduže izvođene predstave na svetu sa istom glumačkom postavom. Mnogi su se prisetili njegovih čuvenih uloga i talenta kad su ga ispraćali. Samo se, eto, nisu svi mogli setiti naziva njegovog rodnog mesta. Milan Lane Gutović, pored brojnih uloga na filmu, pozorištu i televiziji, utelovio je još pre više decenija karikaturalni lik koji je anticipirao uobičajene pojave današnjice. Njih je sve više oko nas, nisu više fikcija.
Iako je otkazano više stotina kulturnih događaja, mnogi koncerti, predstave i razne manifestacije našli su svoj put do publike. Kako su kapaciteti publike bili smanjeni i kako je bilo manje održanih predstava, pozorišne sale i koncertne dvorane bile su uvek pune.
Kad je u pitanju filmska i televizijska produkcija, osim što su u Srbiji u toku 2021. godine emitovane rekordne 32 nove domaće serije (najmanje toliko) različitih formata, bilo je i nekoliko zapaženih naslova u regionu. Film “Toma”, sa više od milion gledalaca i pored udara pirata, oborio je sve rekorde. “Toma” je najgledaniji domaći film u Srbiji ne samo u prethodnoj, nego u poslednjih 20 godina. Film reditelja Dragana Bjelogrlića o životu Tome Zdravkovića bio je i najgledaniji srpski film u hrvatskim bioskopima u poslednjoj deceniji.
Još dva filma su se izdvojila, ako ne po umetničkim dometima, onda svakako po reakcijama publike. Tu se na prvom mestu ističe “Dara iz Jasenovca” Predraga Antonijevića, za koji je čak i filmska platforma IMDB uklonila na neko vreme mogućnost ocenjivanja. I naravno, “Kvo vadis, Aida?” Jasmile Žbanić, dobitnik tri nagrade Evropske filmske akademije. O ta dva filma je skoro sve rečeno, bukvalno, dostupan je čitav dijapazon različitih tumačenja, kritika i ocena, umetničkih i vanumetničkih. Pored toga, dokumentarni serijal Hrvoja Klasića “NDH” konačno je prikazan na HRT-u. Zanimljivo da sva tri naslova tematizuju istorijske teme i da su vrlo gledani, a pogotovo kritikovani na prostoru širem od države nastanka. Čime su opet potvrdili da postoji izvesni kulturni prostor koji prevazilazi granice.
