Namera Ujedinjenog Kraljevstva da, po preuzimanju turnusa predsedavajućeg Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, redovne sednice o Kosovu zatvori za javnost, otkriva jedan novi trend – bitku za “otvorena” i “zatvorena” pitanja u svetskoj politici. Posebno zaoštreno se taj trend pojavljuje u svojoj istorijskoj dimenziji, kad 21. vek otvara zatvorene tematske celine 20. veka.

Međunarodno pravo, pravna država, redefinicija dihotomije prijatelj/neprijatelj, pivotalna 1945. godina, Holokaust, čak i izboreni i stečeni status žena – sva ta pitanja čija je interpretacija izgledala “rešena” u prošlom veku, zauvek fiksirana u vezanom paketu, sad odjednom počinju da kruže u javnosti kao “otvorena”.

Najpre, treba biti pošten pa reći da London nigde nije službeno rekao da će “zatvoriti” sednice Saveta bezbednosti o Kosovu, te na taj način zatvoriti i tu temu, skloniti je od javnosti po sistemu daleko od očiju, daleko od pameti.

Ako se, međutim, pogleda energični akcionizam s kojim Ujedinjeno Kraljevstvo zagovara, promoviše i forsira samostalnost Kosova, takav razvoj izgleda verovatan. U situaciji kad London koristi političke platforme puno nižeg ranga za svoju “kosovsku bitku”, ne bi bilo logično da propusti šansu koju mu nudi najmoćnija svetska bina, što Savet bezbednosti i pored svih ograničenja jeste.

Da li će se kosovsko pitanje držati “otvorenim”, kako insistira Srbija uz podršku pet zemalja EU (Španije, Grčke, Kipra, Rumunije, Slovačke), dve stalne članice Saveta bezbednosti (Rusije i Kine), šiitskog islama (Irana, Iraka, uslovno Sirije), pa i Ukrajine, koja ne može drugačije iako bi htela ili “zatvorenim” kako insistiraju SAD i ostatak EU, nema mnogo veze sa samim Kosovom.

Za Srbiju je Kosovo teritorija i kulturna memorija. Za sve ostale je ono simbol i pravni presedan kojim se otključava čitav ideološki zapečaćen 20. vek – jednima na užas, drugima na zadovoljstvo.

Smrt konačnim rešenjima!

Dvadeseti vek je bio vek “konačnih rešenja”, od onih najstrašnijih, kao što je Holokaust, do onih najplemenitijih “nikad više rata”.

Pouke Holokausta kao singularno najmonstruoznijeg genocidalnog sistema utkane su u same temelje posleratnog međunarodnog poretka. To je univerzalno pravilo svuda gde preovladavaju bele hrišćanske kulture.

U islamskom svetu to pravilo ima ograničenu upotrebnu vrednost. Ali tu gde “mi” – Evropa, Amerika, Rusija živimo, čitamo novine, gledamo televiziju i idemo u izborne kampanje, poricanje Holokausta je krivično delo.

Dvadeseti vek je konzervirao stav o Holokaustu, ideološki ga zapečatio kao apsolutno zlo, kao broj Zveri i takvog ga pospremio na policu zatvorenih tema. Istina, tu i tamo bi neko zucnuo protiv, ali to su bile stranke i ličnosti s krajnje desnog spektra, vanparlamentarne snage irelevantne za glavni tok, uz to često kriminalizovane, društveno prezrene.

Sada odjednom to više nije tako sigurno. Dvadeset prvi vek počinje da lomi pečat diskurzivnog konsenzusa o Holokaustu.

Ako gledamo ovaj vek, počelo je u Francuskoj, koja je zbog svoje kolonijalne prošlosti u startu imala veliki broj muslimanskih građana. Na to je u čitavoj Evropi usledio proces masovne islamske migracije, koji je 2015/16. kulminirao čak i u suspenziji državnog prava.

Humanistička inteligencija je bila zgrožena direktnim dovođenjem u vezu migracije i antisemitizma, ali incident po incident, realnost je gazila po plemenitim idealima otvorenog društva.

Pre mesec dana je čak i nemačka kancelarka Angela Merkel javno priznala da je sa muslimanskom migracijom u zemlju uvezen i virulentni bliskoistočni antisemitizam. Naravno, ona je to odmah relativizovala izjavom da u Nemačkoj preživljava i stari, arijevski antisemitizam.

Ali stari nemački antisemitizam je kao ugašeni kreč. On je tu, ali tematski zatvoren, sad se naprotiv uvozi otvoren, što nije isto. Da li se antisemitizmi različitog ideološkog tipa sabiraju ili množe? Da li su arijevski antisemiti time razvodnili motive koji su ih nosili u prvoj polovini 20. veka ili su, naprotiv, dobili pojačanje?

Aktuelni lideri EU se ne mogu praviti da ne razumeju takva pitanja. Njihovo ignorisanje ih dovodi u ulogu perfidno zakamuflirane negacije Holokausta.

Da se Evropom ne širi opšta atmsfera ponovnog pregovaranja o svim zatvorenim pitanjima dvadesetog veka, ne bi se Poljska usudila da krivično goni svakog ko Aušvic ili Treblinku nazove “poljskim logorima smrti”. Ne bi Hrvatski sabor tako tvrdoglavo insistirao nad državnim pokroviteljstvom komemoracije u Blajburgu. Ne bi Austrija tako tvrdoglavo tvrdila da joj zakon sprečava da zabrani tuđe nacističke simbole, na primer “Za dom spremni”.

Palestinski predsednik Mahmud Abas je prošlog ponedeljka javno izjavio da je Holokaust bio izazvan “socijalnim ponašanjem evropskih Jevreja”. Pre dva dana se izvinio, ali uzalud, izraelska vlada ne prihvata izvinjenje, zato što Abas to nije ni rekao ni napisao prvi put.

Iako EU participira sa gotovo jednom trećinom u godišnjem budžetu UNRWA (agencije UN za palestinske izbeglice) od 1,2 milijarde dolara, iako je Unija sa dve milijarde evra u poslednjih deset godina najveći finansijer Palestinske autonomne oblasti//države Palestine, niko se u Evropi nije previše uzbuđivao zbog takve izjave.

Evropu ne zanima bliskoistočni antisemitizam, zato što nije njen. A kad dođe kod nje, onda je zanima samo kao folija na kojoj će se tim lakše apostrofirati postojanje starog antisemitizma, kao, imamo i mi taj politički folklor, i nas boli glava od istorije!

Bolje rat nego pakt, opet?

Mislilo se i da je Drugi svetski rat završen, kad ono nije. Ne samo u odnosu prema Holokaustu, čitav politički paket svezan 1945. biva raspakovan i po ostalim kriterijumima.

Pre šest godina je nemački predsednik Joahim Gauk izazvao svetsku pažnju kad je najavio promenu nacionalne vojne doktrine. Nemačka će iskoristiti moralnu sigurnost do koje je došla u sporadičnim i uglavnom stidljivim mirovnim intervencijama (na primer, bombardovanje Srbije 1999) tako što će internacionalno proširiti svoj vojni agažman. Na strani dobra, razume se.

Samo što se međunarodni šok nad okretanjem posleratne nemačke paradigme utišao, ministarka odbrane Ursula fon der Lajen je pre tri dana najavila novo okretanje jednom okrenutog: internacionalne mirovne akcije više neće biti prioritet Berlina. Štaviše, Berlin ubuduće neće uopšte imati vojnih prioriteta. Neće zanemariti svoje internacionalne obaveze unutar NATO saveza, ali će se paralelno pripremati za odbranu od Rusa kao “istočne opasnosti”.

Ubuduće će nemačku vojnu paradigmu karakterisati simetrični ciljevi.

Svi mediji nemačkog govornog područja se pri tome pozivaju na dokument koji je u odlomcima i konceptu pre tri dana objavio SDZ (Süddeutsche Zeitung).

Konvencionalna istorija zatvorenog 20. veka nas uči da je Nemačka 1941. napala Rusiju i 1945. bila poražena; rat gotov. Sad se vidi da je to bila pogrešna procena, jer resorni ministri u četvrtom kabinetu kancelarke Merkel polaze od toga da će Rusija napasti Nemačku; rat se nastavlja.

Zašto Fon der Lajenova misli da Rusija predstavlja realnu vojnu opasnost po Nemačku? SDZ: “Zbog aneksije Krima i rata u istočnoj Ukrajini, Rusija se progurala bliže granicama NATO pakta.”

Prevedeno: Integracijom Ukrajine, NATO je imao nameru da se “progura bliže” ruskoj granici, ali to nikako nije bilo marcijalno ponašanje, već investicija u svetski mir. Sad kad se umesto toga Rusija “progurala bliže” granicama NATO pakta, to je objava rata.

Kog rata – starog ili novog? Nemačka ratna profilaksa već počinje da liči na neuspelu homeopatiju “rat se ratom izbija”.

Što isteramo kroz vrata, vraća nam se kroz prozor

Zapečaćena premisa 20. veka je bila da nema promene granica, sad se vidi da ima.

Žene su, barem u zakonima, propisima i po generalnom društvenom shvatanju, izjednačene s muškarcima. To je jasno nasleđe 20. veka, premisa za koju se početkom 21. verovalo da je fiksna, dogovorena za sva vremena. Sad se vidi da nije, i ona je ponovo otvorena.

U anegdotalnom smislu može se spomenuti hrvatski i poljski primer, zemlje koje se razvijaju u sve većem neprijateljstvu prema jednakosti polova.

Ali i više od toga, čitava atmosfera u civilizovanim evropskim i američkim društvima se menja na štetu žena. Neposredan povod dolazi od rastuće muslimanske migracije. Mogli bi se ređati sudski procesi bez kraja i konca, dobrim delom u Nemačkoj, gde se nasilje nad ženama, uključujući i bigamiju, sankcioniše blaže ako počinioci dolaze “iz kulturnih sredina u kojima je to tradicija”.

Kao i u slučaju Holokausta, ono što se tehnički zbiva je sabiranje polemičkih glasova, tako da se čitavo to poglavlje iz 20. veka odjednom otvora sa više krajeva – oni koji na ženu gledaju kao na intelektualno inferiorno biće, oni koji je vrednuju prema tome “koliko si dece iz nje izvadio” (bukvalni prevod albanske jezičke formulacije); oni koji beže od “prljavog” dodira sa ženom, kao i oni kojima žena nikad nije dovoljno.

Kada se Alek Minasjan pre dve nedelje u Torontu zaleteo u masu i u deset pobijenih zabeležio osam žena, u javni fokus su dospela solidarna društva koja se okupljaju oko “incels”, društvenih mreža “celibata bez vlastite volje”, involuntary celibates. Minasjan je bio aktivan član jedne takve platforme.

Koja god ti ne da, zatuci je!

SAD: “Otvoriti dogovor s Iranom”

Simbolički ključ za paranje svega ispletenog u dvadesetom veku, za otvaranje svih bitnih poglavlja društvenog ugovora koji je Evropljane uveo u 21. vek je Kosovo, odnosno intervencija zbog Kosova 1999.

Zato je britanska igra reči sa “otvaranjem” i “zatvaranjem” kosovskog pitanja politička paradigma momenta.

Čitav niz događaja proteklih meseci, od afere Skripalj, preko američke, britanske i francuske intervencije u Siriji, do precizne definicije Rusije kao neprijatelja Evrope, samo su demonstracije povratka Ujedinjenog Kraljevstva na pozicije s početka dvadesetog veka.

Tada je britanska imperija još bila velika, a zajednički evropski paket vrednosti, kao antifašizam, mir, kooperacija, poštovanje međunarodnog prava, liberalna demokratija, još nije postojao ni u tragovima.

Bregzit dobija duplu autodestruktivnu i destruktivnu formu – uništava vlastitu naciju, sužava perspektive evropskih društava.

 

Izvor: RTS, autor: Vesna Knežević