Nedavni incident u Tehničkoj školi u Trsteniku doveo je ovu malu opštinu u centralnoj Srbiji, po mnogo čemu neupadljivu i prosečnu, u centar pažnje javnosti. Na internetu se pojavio video snimak na kojem se vidi kako učenici maltretiraju profesorku, izmiču joj stolicu dok sedi za katedrom i nakon što ona pada – tome se smeju. Slučaj je okarakterizovan kao psihičko, fizičko i digitalno nasilje nad profesorkom i ujedinio je u osudama i meštane Trstenika i nastavnički kolektiv, ali i čitavu javnost sve do ministra obrazovanja koji je tražio najstrožu vaspitno-disciplinsku meru za trojicu učenika.

Da obrazovanje ne funkcioniše kako bi moglo i trebalo, da ima ozbiljnih problema u sistemu, odavno je jasno. I to nije samo subjektivni osećaj, već činjenično stanje potkrepljeno brojnim pokazateljima. Na stranu to što je u Srbiji i dalje veliki broj ljudi bez ikakvog ili samo sa osnovnim obrazovanjem, ako pogledamo mlade koji su završili obavezno osnovno obrazovanje i upisali srednje škole, rezultati relevantnih testiranja pokazali su da je više od trećine petnaestogodišnjaka – funkcionalno nepismeno. Nije, međutim, jednostavno odrediti šta je u obrazovnom sistemu najproblematičnije, možda zato što zahvata mnogo više aktera nego što se to na prvi pogled čini. Zato jer je direktno povezan sa mnogim faktorima izvan same učionice. I da li je problem u samom sistemu, njegovoj primeni ili onima koji ga primenjuju…

Nezadovoljni su svi. Nastavnici najviše zbog ponižavajuće niskih primanja, doduše, ne samo zbog primanja, ali to je jedino zbog čega su se do sada organizovali u štrajkove, roditelji jer su im deca preopterećena nepotrebnom reprodukcijom znanja koja ih ne osposobljava za surovi teren savremenog tržišta rada, zbog socijalno nepravednog sistema koji favorizuje bogate, javnost zbog lažnih doktorata i diploma koje ukazuju na sasvim drugu dimenziju manjkavosti sistema. Nezadovoljni su i sami đaci, ali oni svoje nezadovoljstvo najčešće osveste i ispolje tek kad podignu diplomu i shvate da tu nije kraj, već da je moraju i nostrifikovati da bi im poslužila.

Za to nezadovoljstvo nisu krivi napadni roditelji koji svojoj deci dopuštaju previše, koji su frustrirani svojim neostvarenim ambicijama i promašenim životima, pa daju sebi slobodu tamo gde jedino uspevaju da je dobiju – u (ne)vaspitavanju svoje dece i prebacivanju odgovornosti na nastavnike. Nisu krivi ni nastavnici čija je motivacija za rad najčešće srazmerna plati koju dobijaju. A nisu krivi ni nevaspitani, bahati učenici. Konkretno, trojica srednjoškolaca iz Tehničke škole u Trsteniku pokušala su da privuku pažnju svojih vršnjaka na način koji im je poznat i blizak, koji su od nekog usvojili, za koji znaju da provereno funkcioniše. Zato je incident tako brzo izašao iz okvira ovog malog mesta u dolini Zapadne Morave. Za njega su čuli svi, jer su svi osetili da ih se tiče.

Dok je trajala neizvesnost oko toga hoće li učenici biti adekvatno kažnjeni, interesovanje medija i javnosti bilo je na vrhuncu. Mnogo puta iznevereno poverenje u nadležne, mnogo nakupljenog nezadovoljstva i besa dovelo je do ujedinjenog stava – kazna mora biti najstroža. U onom trenutku kad su mediji objavili da je roditelj jednog od učenika podneo medicinsku dokumentaciju od nadležne zdravstvene ustanove da je dete u trenutku incidenta bilo neuračunljivo, pažnja koja se kao svetlo na kraju nekog pozorišnog komada lagano gasila na trenutak je kao pištolj-svetlo ponovo uperena u aktere nemilog događaja. Nastavničko veće je donelo odluku o isključenju dvojice učenika iz škole, treći se sam ispisao. Nije bila reč o roditelju koji je tipični lokalni moćnik iz ovako malih sredina koji je potkupio ili ucenio lekara, kako se na trenutak učinilo, pa priča više nije bila zanimljiva. I ostala je iza nas. Reč je bila ipak o dečacima koje smo svi mi pomalo stvorili i koji su slika našeg zajedničkog doprinosa stanju u učionicama kakvo smo mogli da vidimo na snimku. I u školskim hodnicima, i na ulicama ispred škole, i u kućama, i na svakom koraku koje mladi čovek na početku svog životnog puta napravi. Svi smo pomalo krivi, stolicu smo izmakli svi.