Kamarades je fotokolektiv iz Srbije koji čine mladi fotografi. Iako su pažnju javnosti u poslednje vreme privukli izložbom „Dirty Season – necenzurisano“, koja je prvo bila cenzurisana, a zatim i povučena iz galerije Kulturnog centra Beograda, naš povod da malo bolje upoznamo ovaj kolektiv su bile teme koje ovi mladi ljudi obrađujuju i ono što oni vide.

Izložba „Dirty Season – Necenzurisano“, predstavlja neprestanu manipulaciju masom, borbu za glasove onih kojima već dugo nije stalo, pokušaje animacije ili reanimacije naroda, masovno zasipanje posterima, bilbordima, reklamama koje obećavaju bolje sutra, grafitima, sloganima, audio i video nastupima, kreirajući „cirkusku predstavu pod nazivom: Predizborna kampanja“.

Za P-portal razgovaramo sa Markom Risovićem, članom ovog kolektiva.

Kako biste opisali vreme u kojem živite?

Ovo je vreme permanentnih promena, koje odlikuje neizvesnost okruženja – kako životnog, tako i poslovnog, koje samim tim zahteva od pojedinaca i organizacija da budu veoma fleksibilni i spremni na kontinuirano ulaganje u svoj razvoj i permanentno prilagođavanje uslovima sredine. Sa druge strane, ovo je i vreme koje odlikuju veliki tehnološki izumi i značajan napredak u mnogim oblastima ljudskog interesovanja, čime je, između ostalog, omogućena intenzivna komunikacija i edukacija ljudi, unapređen kvalitet i produžena prosečna dužina života.

Kako se nezavisnost i sloboda u radu može uklopiti u sistem tržišne ekonomije? Odnosno, kako živite od svog rada i može li se samo od njega živeti?

Tržišna ekonomija ima određena pravila koja se mogu primeniti na razne oblasti. Dobra roba uvek nađe svoga kupca. To bi se pravilo moglo donekle primeniti i na discipline koje su tu negde, između umetnosti i komunikacije. Dokumentarna fotografija je vrlo specifična. Ona je po svojoj formi usluga sa primesama umetnosti. Usluga je zbog toga što joj je prvobitna namena ta da posreduje u komunikaciji i edukaciji ljudi, jer se kroz njenu formu i suštinu preispituju značajna društvena pitanja, dokumentuje se neizmenjena realnost i faktografski beleži realno stanje stvari. Sve to može biti značajno za obaveštavanje šire javnosti o nekim značajnim društvenim pitanjima. Ukoliko se na sve to doda stav autora, koji je konstanta u radu kolektiva Kamerades, onda sve to poprima oblik društvene kritike. Naravno, tu dolazimo do problema koji je dvostruk. Na našem podneblju postoji generalno malo platformi koji imaju potrebu za ovakvom vrstom proizvoda, a i one koje potencijalno spadaju u tu grupu žele da zadrže visok stepen kontrole u svojim rukama i da utiču na finalni izgled, upotrebu i smisao upotrebljenog rada. Društvena kritika nije preterano dobrodošla kao finalni paket. Pošto težimo nezavisnosti i pošto nam je pravo na slobodu mišljenja i izražavanja jedan od osnovnih postulata na kojem baziramo svoj rad, očigledno je da na strani realizacije imamo određenih problema.

Rekao bih zapravo da smo kao kolektiv neprofitabilni. Sredstva tražimo na slobodnom tržištu, kroz razne projekte i druge vrste kreativnih rešenja, koja nam pomažu da realizujemo svoje ideje. Van kolektiva, svi imamo paralelne živote i egzistenciju obezbeđujemo uglavnom od klasične prodaje fotografskog rada klijentima, koji variraju od medijskih kuća i poslovnih subjekata do pojedinaca koji žele kvalitetne fotografije svoje svadbe. Jedan od nas trenutno živi od ugradnje prozora.

Putujete često po regionu. Koliko smo različiti po načinu života u odnosu na naše komšije i zašto nismo?

Čak i na ovako malom podneblju postoje sićušne, simpatične razlike između ljudi koji pripadaju različitim nacionalnostima. Nešto poput jezika – svi se manje više razumemo, a opet, ne pričamo jezikom koji se isto zove niti ima ista gramatička pravila. Tako je i u kulturološkom i svakom drugom smislu, postoje varijacije na temu i specifične interpretacije nekih običaja, vrednosti, navika, način života se pomalo razlikuje, što je određeno i nasleđem i aktuelnim faktorima. Međutim, kada se stvari ogole do kraja i svedu na prostu formu, mislimo da smo svi zapravo isti, ljudi sa svojim željama, nadama, strahovima, malim i velikim životnim radostima, nevezano za naciju ili religiju. Iskreno govoreći, gde god da smo išli naišli smo na jednaku gostoljubivost ljudi u čije živote smo slučajno ili namerno ušli – od prostih seljaka sa Karpata sa kojima smo ispijali ljutu palinku i sporazumevali se gestovima i osmesima, do ponosnih građana Evropske Unije iz Zagreba ili Ljubljane koji su nam naručivali pravu srpsku šljivovicu.
Ovo je region dobrih ljudi i prava je šteta što su nas brojne gluposti iz bliske i dalje prošlosti dovele u neku vrstu nametnute zavade. Ukoliko bi se ekonomski podigli, svi zajedno (pošto to drugačije nije ni moguće), verovatno bi i te trzavice i ostaci nekih nazadnih struja i načina razmišljanja nestali.

Čini nam se da fotografija pokazuje koliko je život svih vaših aktera, ma koliko različit bio, zapravo sličan. I onih u selu i onih u gradu, bogatih i siromašnih, poniženih i povlašćenih… Sa sličnim zabludama, radostima, nezadovoljstvima, manipulacijama….

Da, upravo tako, mi se kao kolektiv bavimo običnim, malim čovekom, koji za nas predstavlja osnovnu jedinku. Svu pažnju posvećujemo lepoti i teskobi života na ovim prostorima, kroz posvećenost različitim akterima koji čine jedinstveni mikrokosmos društva. Bavimo se običnim ljudima i običnim, životnim pitanjima, ponekad na neobičan način ili iz nekog novog ugla, često kritikujući, i nikako ne isključujući sebe iz te kritike. Mi smo ljudi koji vole ljude, čak i onda kada smo ironični u svojoj interpretaciji stvarnosti. Svoju energiju i umetnost crpimo iz tih malih različitosti koje su zanemraljive i koje sve nas zapravo čine istim i ravnopravnim u svakom pogledu.

Šta vas čini srećnim?

Sreća je izrazito lična stvar, pa je teško odgovoriti u ime šestoro različitih ljudi. Mene lično srećnim čini osećaj slobode, koji tražim u različitim oblicima i na različitim mestima i koji volim da delim sa dragim ljudima, a tu svakako ubrajam i članove kolektiva Kamerades koji su godinama unazad prava mala porodica.