U Hrvatskoj se nedavno ponovo digla frka, politička i diplomatska. U pitanju je spomenik majoru Milanu Tepiću, poslednjem dobitniku Ordena narodnog heroja.

Priča je manje više poznata: Jula 1991. major JNA Tepić se našao u centralnom skladištu borbenih sredstava u selu Bedeniku, u blizini Bjelovara. Pripadnici hrvatskog Zbora narodne garde (Zenge) držali su u okruženju skladište. Major Tepić nije želeo da ga preda i odlučio se da to skladište uništi svesno žrtvujući i sopstveni život. Tom prilikom su stradali i neki pripadnici hrvatskog Zbora narodne garde.

Hrvatska strana sada na sva zvona želi da objasni kako je podizanje spomenika Milanu Tepiću u Beogradu priznanje Srbije da je nad Hrvatskom izvršila velikosrpsku agresiju, a da je sam Tepić paradigma te “agresije”.

[pullquote]Gospoda hrvatski političari očigledno ne znaju da su čak i agresori Nemci u Prvom svetskom ratu imali toliko časti u sebi da su neprijatelja koji je pokazivao izuzetnu hrabrost i do kraja pružao otpor, dostojno i uz najveće vojne počasti sahranjivali i primereni beleg ostavljali[/pullquote]

Tu su Hrvati nešto smetnuli s uma. Najpre, to da je JNA bila legitimna sila s mandatom da brani celovitost i teritorijalni integritet države koja se tada zvala SFRJ i koja je tada još uvek bila međunarodno priznata. Drugo, pripadnici JNA (vojnici i oficiri) su bili pod zakletvom. Za zakletvu običnih vojnika (regruta) ne možemo tvrditi da je uvek bila dobrovoljna, međutim, kada je reč o oficirima zakletva je dobrovoljni čin i čast, što podrazumeva i spremnost da se za odbranu države položi i sopstveni život.

Prema tome, major Tepić je bio častan čovek kojeg je zlehuda sudbina dovela do toga da položi sopstveni život u skladu sa tekstom zakletve.

Gospoda hrvatski političari očigledno ne znaju da su čak i agresori Nemci u Prvom svetskom ratu imali toliko časti u sebi da su neprijatelja koji je pokazivao izuzetnu hrabrost i do kraja pružao otpor, dostojno i uz najveće vojne počasti sahranjivali i primereni beleg ostavljali.

Ali vratimo se devedesetim godinama. Od kada se Hrvatska odvojila, ona je u vojnu terminologiju unela neke promene. Postrojba bi trebalo da znači jedinica, časnik je oficir, a bojnik major itd. I mnogo šta drugo je izmenjeno tek da ne bude kao pre. Međutim, glavna promena je u tome što se u Hrvatskoj više ne kaže zakletva nego prisega. Ta promena je kao neko brisanje onoga što su mnogi oficiri JNA, danas časnici, pogazili. Pa ipak, ne mogu gospoda oficiri (izvinite: časnici) da izbrišu iz svoje biografije da su pogazili zakletvu, tj. prisegu. Odnosno da su prisegom izbrisali zakletvu. Mi smo plaćali porez za oficire, a neki od njih su postali časnici.

Neka je večna slava majoru Tepiću, koji je ostao veran zakletvi, za razliku od onih koji su se okrenuli prisezi. Bio je častan oficir, odan zakletvi. Takvih primera ima u istoriji ratovanja i o njima sa puno pijeteta govore obe suprotstavljene strane.

Majora Milana Tepića nećemo ovoga puta da poredimo sa Stevanom Sinđelićem, ali ćemo ga porediti s mornaričkim poručnicima Spasićem i Mašerom (Srbin i Slovenac), koji su u Aprilskom ratu 1941. potopili ratni brod razarač “Zagreb” i zajedno sa njim otišli na dno mora. Da li bi iko mogao da zamisli da sada Italija naprasno protestuje što se ovde na više načina neguje sećanje na te časne nesretnike koji nisu hteli da dozvole da plovilo pređe u italijanske ruke?

Rat koji se dogodio 1991. bio je rat između onih koji su pogazili zakletvu i onih koji su joj ostali verni. I zaista je krajnje vreme da se tumačenje događaja iz prošlosti prepusti istoričarima. Aman, prošla je četvrtina stoleća.

Izvor: Danas, autor: Marko Omčikus, istoričar umetnosti

Naslovna fotografija: Ministarstvo odbrane Republike Srbije