Dok sabiramo i poredimo brojke nakon popisa stanovništva da vidimo koliko nas je, u toj računici često izostavljamo one koji žive „preko“, kao da smo ih izgubili. A istina je da su mnogi od njih, iako se fizički nalaze možda i na drugom kontinentu, prisutni u zavičaju na neki drugi način. Privrednikov bivši stipendist Dario Pavlović iz Petrinje jedan je od onih mladih ljudi za koje kažemo da su „otišli“. A on je prisutan više nego mnogi drugi koji imaju stalnu adresu u Hrvatskoj. Rijetko prođe skup u Srpskom privrednom društvu Privrednik da se ne pomene njegovo ime. Dario je od Privrednikovog stipendiste postao Privrednikov donator, brže nego bilo ko drugi. Danas je uspešan softverski inženjer i bavi se analitičkim bazama podataka u jednoj velikoj kompaniji u Vankuveru u Kanadi. Bez obzira na to što živi geografski daleko, kaže da je Privrednik mesto kojem će se uvek vraćati i misaono i fizički. „To je jedna veza koja je vrlo jaka i koja će uvijek postojati, nemoguće je izbrisati taj utjecaj i doprinos“, kaže Dario. Kad s ove geografske i vremenske distance pogleda na Privrednik i njegovu ulogu u svom školovanju, kaže da Privrednik za njega nije bio samo izvor novčane stipendije, već mesto u kojem je u velikoj meri tražio sebe i ono što ga ispunjava. Dario je jedan od onih mladih ljudi na koje se Privrednik ponosi. Ne samo da je s najvećim uspehom završio FER u Zagrebu, uvijek bio aktivan u zajednici, već i danas, kao uspešan mladi čovek, ne zaboravlja svoje početke i pomaže neke nove mlade ljude koji su tek zakoračili u samostalnu borbu za bolju budućnost, učenike i studente koji dobivaju Privrednikovu stipendiju. Već od prvog zarađenog novca Dario je postao Privrednikov donator.

„Od kad sam tek krenuo na fakultet, pa tokom cijelog studija, Privrednik je za mene bio neka vrsta doma u kojem sam mogao naći radost, energiju i motivaciju. Bio je to jako značajan period mog života i Privrednik je tu bio jedan od oslonaca. Ljudi koji su me tad okruživali u Privredniku su zauvijek dio mene, a uz njih i Privrednik sam po sebi“, ističe Dario.

Pola godine pre nego što je diplomirao na zagrebačkom FER-u Dario je dobio ponudu za posao od Majkrosofta. Nije bilo mnogo dilema hoće li potpisati ugovor. Od ljudi koji su svoju sreću odlučili potražiti s druge strane granice, često možemo čuti da nisu jedino ekonomski razlozi bili presudni za to. Iako je Dario bio taj kojeg su tražili, a ne obrnuto, i on ističe da mladog perspektivnog čoveka mnoge stvari sputavaju u sredini iz koje je i on poreklom.

„Društvena svijest mog rodnog grada, dominantni svjetonazori i način života su u principu u velikoj suprotnosti s onim tko i što sam ja. Tokom mog odrastanja, to je u meni često proizvelo razne emocije, od tuge do ljutnje do bespomoćnosti. I danas se u svom rodnom gradu osjećam više kao stranac, a manje kao netko tko je zaista odatle. Mi smo također jedan siromašan i zapostavljen kraj u kojem su mnoge materijalne stvari bile i ostale luksuz do danas, a koje primjerice u Kanadi bilo tko smatra normalnim. Danas se bavim računarskom znanošću, ali kad sam kao dijete tako silno želio to računalo, bilo ga je strašno teško kupiti. Mnogi imaju slična iskustva, bez obzira kakve talente imali, jako je teško doći do materijalnih dobara koja ti trebaju da se baviš s onim što te zanima. Tu se uklapa i nedostatak infrastrukture. Na primjer, ne možemo djeci dati šansu da se bave plivanjem i otkriti dobre plivače ako nemamo nikakvu infrastrukturu niti ljude koji bi se time bavili“, ističe i dodaje da je u tom smislu ono što radi Privrednik vrlo bitno. „To je jedna odskočna daska koja možda ne može pokriti sve rupe i nedostatke, ali može biti ključna za nekog da bar donekle dosegne ono u čemu je dobar i što želi raditi. Ne samo materijalno nego i prosvjetljenjem, obrazovanjem, prilikama itd.“, ističe Dario.

Često govorimo o tome da treba zadržati mlade u Hrvatskoj, da je društvo na velikom gubitku zbog njihovog odlaska. I Dario se slaže s tim da svaki čovek koji ode iz zemlje predstavlja jednu novu prazninu na puno razina. „Prazninu za njegovu obitelj, za njegovu ulicu, grad. Za državu u pravnom i materijalnom smislu. Jedan prihod manje, jedna individua manje. Kad to pomnožimo s nekoliko stotina hiljada, praznina koja nastane je ogromna“, smatra Dario.

A mora li tako biti? „S moje točke gledišta, odgovor je potvrdan. Kad se jednom navikneš na neke stvari na ovom ’uređenom’ zapadu, postane jako teško to promijeniti i vratiti se. Nigdje nije perfektno, naravno, i svud ima problema, ali definitivno se radije hvatam u koštac s problemima koje imam ovdje nego s onima koje sam imao u Hrvatskoj“, ističe Dario, i dodaje da je svestan da se ne slažu svi s njim i da se dobar broj njegovih prijatelja ipak vratio u Hrvatsku. „To je i vrlo osobna odluka, ali kad gledamo trendove generalno, mislim da je jasno u kojem smjeru ide više ljudi.“

Kad dođemo do toga kako mlade ljude zadržati, Dario smatra da hrvatsko društvo mora proći kroz velike promene da bi se omogućilo perspektivnima i sposobnima da napreduju, i da bi društvo postalo otvorenije, raznovrsnije i da bi gledalo napred, a ne unatrag. Do tad, ne veruje da je moguće da svi budu na dobitku i misli da će se trenutni trendovi samo nastaviti.

Dario Pavlović tokom svog odrastanja i školovanja u Hrvatskoj bio je dosta vezan za srpske organizacije. Završio je Srpsku pravoslavnu opću gimnaziju Katarina Kantakuzina Branković u Zagrebu, bio je uključen u projekte Srpskog kulturnog društva Prosvjeta, bio je Privrednikov stipendist, ali i aktivist. Iz razgovora s njim vidimo da je sve to utjecalo na njegovo formiranje kao ličnosti i da na je na tim temeljima nastavio dalje da se izgrađuje. Na pitanje mogu li se korijeni presaditi odgovorio nam je citatom iz „Hronike palanačkog groblja“ Isidore Sekulić o jevrejskom narodu.

„Jevreji su kao one biljke puzavice koje istovremeno rastu i putuju. One žive i cvetaju vukući se po dugačkim ogradama. Svega se mašaju, i sve obuhvataju, i opet nigde ne ostaju. Ako trgneš neku grančicu, izvlači se kao da se odmotava, nigde kraja. Retko, baš retko, ta se duga pavit i prekine, ali ne u izdanku. Gde je izdanak? Stane čovek uvlačiti ruke u one guste zavese od paviti, počne grepsti i po zemlji. Jedva naiđe na korenak, sasvim slabe veze s tlom, i taj se korenak, sasvim slabe veze s tlom, i taj se korenak odmah izvali. To je, i takva je veza s tlom! Ali paviti i grane ne umiru, iako se korenak izvalio.”

„Mislim da je ovo univerzalni citat koji jednako može biti istinit za sve narode, na individualnom nivou. I tu nekako trenutno vidim sebe, kao puzavac koji gdje god da se baci, nekako će da raste. Je li to zaista tako? Ne znam, mislim da je sada prerano i da ću moći dati definitivan odgovor na ovo pitanje samo ako doživim neku poznu starost kad s distance pogledam na život“, zaključuje Dario.

Tekst je sufinanciran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije