„Znate li šta je Balkan? Stratište. Tu su žrtve-dželati. Ne znaju šta bi hteli. Da budu sami, ali da ih neko podržava. Kad ih podržava, da to radi iz zadovoljstva, ne iz moranja. Ako primete moranje, ne objašnjavaju ga argumentima, već streme da se oslobode, iako nemaju od koga, osim od sopstvenih slabosti. Ili da potčine, iako nemaju koga osim onih čija im je podrška potrebna da bi preživeli. “

Jelena Milenković Mladenović danas je jedan od popularnijih autora pisane reči na regionalnom internet prostoru. Sa preko devet hiljada pratilaca na društvenim mrežma, Jelena precizno, tačno, originalno piše život koji vidi, oseća, čuje, sanja. Njeno najpoznatije delo je prozno ostvarenje „Ne veruj rečima” koje je objavila književno-umetnička asocijacija „Artija” iz Paraćina. Za P-portal Jelena govori o stvaranju, oslobađanju, razumevanju, licemerstvu, slobodi…

Kada su ustaljene, izlizane reči, rečenice, misli,… počele da vas svrbe? Kada ste počeli da preispitujete reči i svet oko sebe? Koje je to kap koja preliva čašu, kada se oslobađate i budete to što jeste?

Rekla bih da se rađamo sa tim buntovničkim genom, kada je svaka uopštena i ukorenjena istina podložna sumnji. Pretpostavljam da je to preispitivanje započelo sa prvim primerom licemerja koje sam uočila u uobičajenom ponašanju i opšteprihvaćenim pravilima. Moguće da se dogodilo još u mlađim razredima osnovne škole, ne mogu da preciziram, ali znam da se oduvek, bilo rečju ili delom borim protiv generalizacija, a u korist individualizma. Prosto, smatram da smo skloni osuđivanju pre nego što razumemo jedni druge, i to bi bila ta kap.

Kako prepoznajete stereotipe i predrasude u društvu koje su uklopljene i zamaskirane u opšteprihvaćene sisteme vrednosti?

Pukim posmatranjem. Zapravo, najbolje maskirane ljude najlakše je „pročitati“ ukoliko ih dovoljno dugo pustite da plešu na sopstvenom maskembalu. Sami se sapletu, sami se otkriju. Mnogo razmišljam, prvenstveno o sebi i svojim postupcima, pokušavam da ostanem svoja uprkos raznim iskušenjima, a kad vežbate na sebi, ni drugi vam nisu nikakav problem. Jedino što takav način života vodi u usamljeništvo, što često nije ni tako loše.

„Hodam na ivici generalizacije, kada primetim kako se ljudi s godinama menjaju od agresivno-ambicioznih do depresivno-bezizlaznih.“ Skrivati nezadovoljstva iza glumljenja života – kako Vi to beležite, ide u prilog svemu onom što vidimo po medijima, društvenim mrežama… Da li je ta gluma stvar mentaliteta ili društveno-ekonomskog sistema, uslova života, obrazovanja, vaspitanja, čega?

Hoće li zvučati kao stereotip ako kažem da je verovatno prisutno po malo od svega navedenog? Mislim da su društvene mreže samo ogledalo raskoraka između onog što bismo želeli da budemo i onoga što smo postali. Vaspitanje nalaže da poštujemo nekakve norme ponašanja, obrazovanje nam daje samopouzdanje, ali nedostatak načina da se iskažemo stvara frustraciju, a uslovi života su kod svih nas na ovim prostorima daleko ispod ljudskog dostojanstva. Kolektivno smo dozvolili da nas vrate nekoliko decenija unazad. Posledice su više nego vidljive. Što manje imamo da jedemo, to više ujedamo jedni druge.

Savremeno društvo, savremeni čovek, savremeni odnosi,… Da li je samo savremena tehnologija zapravo novina, a međuljudski odnosi, sem nekih novih sloboda, gotovo isti kao i pre par hiljada godina?

Nisu isti, danas su još gori. Želeli smo slobodu ličnosti, dobili smo je i sad ne znamo šta bismo s njom. Prevelik teret za mnoge kojima je lakše da robuju. Navikama, autoritetima, tradiciji, veri… Bilo čemu što je spremno da vas proguta i svari bez upotrebe sopstvenog mozga. Što je najgore, najviše štetimo sebi i svom ličnom miru.

Vaša definicija Balkana je u svim slojevima tačna i precizna. Od pojedinca do kolektivne svesti. U ovom trenutku opet su veštački stvoreni napeti odnosi u regionu. Slušamo opet iste reči, nećemo valjda opet poverovati u njih?

Mislim da nećemo. Bar većina neće. Morali bismo zaista biti beznadežni slučajevi ako bismo dozvolili da nam opet šačica glasnogovornika formira ne samo mišljenje, nego i delanje. Mislim da je problem u tome što su pametni ljudi tiši od budala, ne daje im se dovoljno prostora, ne umeju da se laktaju pa njihovi glasovi ne dopiru dovoljno daleko. Ovi drugi su vazda gledali i gledaju sopstvene interese, pune džepove, obezbeđuju i praunuke, po cenu tuđih života i besmislenih trvenja bez smisla, suštine i rezultata. Sem toga, umorni smo, osiromašeni, bezvoljni. Ljudi se i ovde i tamo bore za hleb, i to je jedina borba kojom se bavi prosečan čovek.

Veoma ste čitani i u zemljama bivše Jugoslavije. Da li imate u planu neku promociju i u Hrvatskoj u skorije vreme?

Hvala što tako mislite. Bilo bi lepo, mada to ne zavisi od mene. Ukoliko neka od institucija u Hrvatskoj koja se bavi promocijama pisane reči proceni da ima smisla pozvati me, pa to i učini, rado ću se odazvati. Putem društvenih mreža, desila mi se izuzetna interakcija sa čitaocima iz Hrvatske, na moju veliku radost. Roman „Ne veruj rečima“ našao je svoj put do mnogih domova, u svim delovima Hrvatske, bez ikakvog specijalnog marketinga. Za mene, to je izuzetna čast.