Dve stavke iz izjave Milorada Pupovca, da je današnja Hrvatska postala glavni faktor nestabilnosti na Balkanu, te da bi “mogla završiti kao NDH”, podigle su političku temperaturu u Hrvatskoj do ključanja. I pored urlika sa desnice, afera je trenutno u tihoj fazi obrade između premijera Plenkovića i lidera Srba u Hrvatskoj Pupovca. Mimo te velike slike koja svedoči o relativnoj snazi srpskog faktora da hrvatsku politiku dovede u nepriliku, političke minijature iz Hrvatske su sve brutalnije. Hrvatska kuća stoji krivo.

Za posmatrača sa strane, teško je reći šta je to tako potreslo političke eksponente desnog nacionalizma u Hrvatskoj, da je jedan od njih, profesor kineziologije i hrvatski branitelj Stjepan Sertić čak morao na psihijatrijski tretman, te sudski zatražio da mu troškove lečenja plaća Pupovac. Hrvatska psihoza u srpskom džepu!

Hrvatski momentum je izazov za svaku analizu, i to već od prvog nivoa, onog terminološkog. Kako nazvati krugove oko veteranskih udruženja i klerikalne desnice, koji su u emotivnom šoku propratili Pupovčeve izjave? Ko su oni, desni nacionalisti? Ustašija u formi nostalgije? Loši glumci ili iskreno neosvešteni ideolozi istorijskog revizionizma na rubu nervnog sloma?

Ne treba zaboraviti da je pre nekoliko godina morala biti oformljena državna komisija na nivou eksperata, da bi se utvrdilo može li spomen-ploča sa natpisom “Za dom spremni” ostati u širem sklopu memorijalnog kompleksa Jasenovac ili ne.

Da li taj pozdrav možebiti stoji u nekoj strukturnoj vezi sa Pavelićevim režimom, ili su to kasnije ideološke interpretacije…?

Preporuka Komisije je ispala ambivalentna, da je istinu praktično nemoguće utvrditi, ali je, s obzirom na okolnosti, tu Hosovsku “ansatu” bolje skinuti.

U zemlji koju ovih dana potresaju štrajkovi medicinskih radnika, prosvetnih delatnika, policije, šofera javnog prevoza i motociklista (ovi poslednji, pozivajući se na svoj veteranski status, traže bitumenska punjenja saobraćajnica sa posipom od finog kvarcnog peska), udarnih naslova je na pretek. Zato je neobično da se izjava jednog manjinskog političara danima i sedmicama produžila u glavnu vest i dominantnu javnu emociju.

U masi informacija o društveno-ekonomskim nemirima, u televizijskom izveštaju iz Splita bljesnuo je transparent “Makni dicu!”. Teško je rekonstruisati koja štrajkačka podgrupa ga je nosila, ali bi se on logički uklopio u svaku od njih.

Kuća od kamenja

“Makni dicu” je moguće shvatiti na više načina. Najbliži je – skloni decu da ne gledaju, da ih zbilja ne dofati! Ali upravo su “deca” ta koja su političku atmosferu u Hrvatskoj dovela do tačke ključanja.

Većina navijača splitske “Torcide”, koji su mlatili goste u kafiću u srpskom selu Uzdolje kod Knina su, barem po balkanskim, italijanskim, španskim i još ponekim kulturnim merilima deca, 19-29 godina.

Da bi oni, socijalne grupe s elementima lupmenproletarijata iz Splita, Šibenika i Sinja došli u poziciju da mlate ljude i bacaju kamenje na kuće, sve to na lokaciji stotinak kilometara udaljenoj od njihove kuće, bila je potrebna zavidna količina planiranja, para i logistike.

Slučajni incident, pojedinačni incident – oni kao kategorije ubrzano nestaju sa hrvatske društvene scene. U suštini, to je ono što je Pupovac mislio kad je reagovao na “incident” iz Uzdolja.

Tako ispravno su ga razumeli i navijači zagrebačkog Dinama, kad su pre nekoliko dana na proputovanju ka Splitu svratili u Uzdolje, da bi ostavili transparent “Milorade, ovo ti nećemo zaboraviti!”. Poruka je jasna – mi smo sistem, a ne incident; biblijskim rečnikom, mi smo legenda.

Hrvatska država očito nije sklonila decu na vreme. Sve ih se uhvatilo, i žuč nesmiljenog nacionalizma, i koketni istorijski revizionizam, i ignorantska pojednostavljenost, koji su iz školskog sistema, iz svakodnevice visokog praga nasilja, sistematski sipani u njihove nevine glave.

Nevino je ovde poetski dodatak, jer je još Frojd dokazao da dečje glave nisu nevine. Ali Frojd je pre mislio na potisnuto seksualno, a ne na činjenicu da se deca rađaju kao delikventi!

Srbe u Uzdolju su tog četvrtka (22.8.) izmlatila deca društveno kondicionisana na nasilje.

Evo kako to, malo duže, formuliše Jurica Pavičić, komentator Jutarnjeg lista, u tekstu pod naslovom: “Kako su Srbi postali krivci za sve” (31.8.):

“Ali prije nego što se počnemo rugati tom jednostavnom svijetu koji su domislili torcidaški gangliji, ajmo na trenutak zastati. Ajmo načas razmisliti i zapitati se – je li taj jednostavni interpretativni model baš tako ekskluzivna umotvorina tetoviranih ovnova sa stadionske okuke?

Jer, hajdemo biti pošteni. U ovoj je zemlji puno onih koji vjeruju u taj jednostavni svemir. Ima ih napretek koji misle da bi svi problemi nestali kad ne bi bilo tih posleđnih srpskih mohikanaca, te šake baba u selima bez struje, i tog njihovog Pupovca.

A oni koji u to vjeruju nisu samo retardi s osnovnom školom i tetoviranom potkoljenicom. Ima, bogme, među onima koji u to vjeruju i novinara i političara, i akademika i povjesničara, i biskupa i matematičara, i kipara i profesora ustavnog prava.

Oni – dakle ta učena i potkožena elita – stvorili su i proširili okolo tu sliku svijeta. Na tetoviranim je budalama da je krotko provedu. Pa to i rade. Kao recimo, tog četvrtka u Uzdolju.”

Takođe Jutarnji list poslednjeg avgustovskog dana, Vlado Vurušić:

“Milorad Pupovac postao je ovog nesnosnog kolovoza antizvijezda natmurenog hrvatskog političkog neba. Ovo je pravo Pupovčevo ljeto. U Hrvatskoj je otvorena hajka na dugovečnog lidera ‘naših’ Srba ili onoga što je od njih ostalo nakon turbulentnih 90-ih, koje se umjetno održavaju na ovim prostorima gotovo 30 godina od rata.

Hrvatska desnica je u sladostrasnom histeričnom deliriju da konačno riješi “srpsko pitanje”, ili ono što je od njega ostalo, a Milorad Pupovac postao je najveći problem današnje Hrvatske, što najbolje karakterizira njeno sadašnje duhovno i socijalno stanje, sve nataložene frustracije i komplekse odkad je prije koju godinu dolaskom Tomislava Karamarka na čelo HDZ pušten stalno tinjajući antisrpski nacionalistički duh iz boce.”

U potrazi za boljom prošlosti

Ko su ti koji se kriju iza kondicionisane “dece” na revizionističkom lancu? “Dva su centra iz kojh se danas upravlja Hrvatskom: Katolička crkva i branitelji kao hrvatski pasdarani/čuvari revolucije”, izjavljuje zagrebački istoričar Tvrtko Jakovina.

Ko dakle vlada Hrvatskom? Pa premijer Andrej Plenković sigurno ne. On je… i tu obično zastanu svi zagrebački sagovornici tražeći reči.

Plenković je diplomata od karijere kome je najvažnije da besprekorno odradi hrvatsko predsedavanje Evropskom unijom u prvoj polovini iduće godine. Plenković je obrazovana osoba koja ne podnosi divljaštvo.

On nije nacionalista, a posebno ne rasista. On je čovek kompromisa i harmonije. Plenković je neobjašnjiva anomalija u vrhu HDZ-a.

A na sve to, Plenković je dobrovoljni talac u rukama ona dva centra iz kojih se upravlja Hrvatskom; on je ni nevin, ni kriv, samo odgovoran.

Pupovčeva situacija, pod uslovom da smogne energije da ostane u politici uz “svoje Srbe” i onda kad je jasno “da ih Hrvatska ne želi, a Srbiju ne zanimaju” (Vurušić) trenutno i nije tako loša.

Istina, digla se protiv njega hadezeovska kuka i motika, vrisnula oba centra, jadni Sertić psihički oboleo, Kolinda lupila rukom po stolu (intervju HRT-u, 30.8.).

Svi oni traže da im se Pupovac izvini zbog enormne duševne boli koju su pretrpeli kad im je jedan “marginalni” rekao da bi mogli da završe kao NDH.

Svi, samo ne Plenković. Situacija je čak suprotna – Pupovčev SDSS je dao dvomesečni rok Plenkoviću da raščisti revizionističku šikaru u vlastitoj partiji i “pazdaranskim” kružocima, u protivnom oni napuštaju koaliciju, a sa njima i predstavnik italijanske manjine Furio Radin.

Možda i poslanici HNS-a (Hrvatska narodna stranka, četiri ministra) – njihov šef Ivo Vrdoljak je pre dva dana (TV Nova) rekao da je Pupovac “rasplamsao vatru u društvu, ali da je vatra gorela i gori nezavisno od Pupovca”.

Manjinski poslanici Plenkoviću više ne trebaju za opstanak vlade, ali ako se oni povuku tempirano pred hrvatsko EU predsedavanje, to je internacionalna blamaža za Zagreb, udarac na, već rečeno, jedinu stvar koja premijera još zanima.

Vurušić za Jutarnji list: “Pupovac ustvari i nije toliko marginalan, i to je čitava priča. Zato ga ovde mrze!”

Kuća iza muzeja

Daleka im lepa srpska kuća! A nije daleka, eno je u strogom centru Zagreba.

Na uglu Gajeve i Berislavićeve, odmah iza otmenog vrtnog restorana u sklopu Arheološkog muzeja, nalazi se kuća koju je srpski industrijalac i trgovac Lazar Bačić 1921. poklonio “Privredniku”.

Bačić je bio opštinski odbornik u Jasenovcu, vlasnik ciglane koju će ustaše posle pretvoriti u logor Jasenovac 3 – Ciglane u kojem će i sam Bačić skončati, ali ovo nije priča o njemu, već o jednoj od njegovih kuća.

“Bačićeva palača” kako je odvajkada poznata u gradskom žargonu, aktuelno je u vlasništvu hrvatske države. Državi pripada i “Privrednikov dom” u nedalekoj Preradovićevoj 18, koji je Srpskom privrednom društvu “Privrednik” 1907. poklonio njegov osnivač Vladimir Matijević.

Obe kuće pripadaju današnjoj hrvatskoj državi zato što ih je dobila na poklon od današnjeg, obnovljenog “Privrednika”. A “Privrednik” ih je poklonio državi zato što je imao obećanje da će se u nastavku država odreći obe kuće u korist “Privrednika”.

Ono što na prvi pogled izgleda kao lanac svetog Antuna na tržištu nekretnina, ustvari je pravno peglanje nasleđenog komunističkog sistema “društvene”, to jest ničije imovine.

“Privrednik” se odrekao, ali država neće. Za državu je to ništa, za “Privrednik” sve – on nema nego te dve kuće koje nije imao, pa ih se morao odreći da bi ih dobio natrag.

Gledano pravno, to je ona situacija gde sve strane krše zakon da bi sačuvale zakon. Gledano na nivou simboličke politike, to je svesno davljenje slabijeg da bi se poslala poruka moći.

O nesrećnoj istoriji “Privrednika” između osnivanja u Zagrebu 1897. i sukcesivnih zatvaranja 1914, 1941. i 1946. čitaoci su već saznali osnovne detalje u tekstu “Srbi u Hrvatskoj – od ratnika, preko gazda, do gubitnika” (RTS sajt, 4. 9. 2016). Društvo je obnovljeno 1993, korak po korak, da bi se u ovom veku vratilo svojoj osnovnoj delatnosti, stipendiranju mladih.

Tridesetak stipendija mesečno, učenicima 400 kuna, studentima 800, datih sa nadom da će ostati u Hrvatskoj.

Ovde nema mesta za sve

“Privrednik” je, kad je radio, bio zajednički imenitelj konzervativne struje političkog identiteta Srba u Hrvatskoj. Posezao je u tradicionalne vrednosti jedne nacionalne zajednice i promovisao njen ruralni deo, ali ne treba napraviti grešku pa pobrkati konzervativno i tradicionalno u programu Privrednika.

Imovina generacija srpskih trgovaca, bankara, pravnika, humanista, umetnika, crkvenih zadužbina slila se, testamentarno ili preko donacija, u fondove “Privrednika”.

Po ljudskim merilima, “Privrednik” je bio bogat i moćan. Od sela je pravio grad, u gradu osiguravao ekonomsku bazu srpske zajednice; obrazovao je mlade, ali emancipatorski, bez ambicije da prati nadprosečne.

Društvo je posedovalo nekretnine u Zagrebu, Rijeci, Gospiću, Slavonskom brodu i Daruvaru, imalo štedionicu, davalo zajmove svršenim pitomcima da otvaraju vlastite radionice.

Sećate se kad su Mohamad Junus i “Gramin banka” iz Bangladeša dobili Nobelovu nagradu 2006. za svoj sistem malih kredita kojima su “odozdo menjali društveni i ekonomski poredak”? To isto su sto godina ranije radili Privrednik i njegov patronat, danas bi se reklo upravni odobor.

Konačan kraj istorijskom “Privredniku” nije zadala NDH 1941, već komunistički režim 1946, koji je zabranio i ugasio sva udruženja koja nisu direktno promovisala ideološku kompaktnost radničke klase u okvirima bratstva/jedinstva.

Kao i komunisti, i “Privrednik” je radio za takozvanog “malog čoveka”, ali dok su komunisti svog malog čoveka videli kao gorostasa opšte prakse koji upravlja nasleđem civilizacija, “Privrednikov” je ostao zaglavljen u svim onim kategorijama koje su komunisti odbacili – nacija, poreklo, koren, prvi sused, crkva, zanat, obrazovanje kao privilegija za koju treba zahvaliti porodici, Bogu i društvu.

Više od svega, komuniste – srpske i hrvatske – od “Privrednika” je razdvajalo shvatanje napretka. Kao neki hipertrofirani hegelijanci, komunisti su grabili napred, ravno u tragediju 90-ih godina, dok su idejni tvorci “Privrednika” napredak videli kao mini Nojevu barku gde bi se zajednica sklanjala u vremenima kad se smenjuju carstva i države, a to je kod Južnih Slavena praktično uvek.

Kako su komunisti i “Privrednik” stajali u konkurentskom odnosu, bilo je logično da pobedi jači.

Društvo je zabranjeno 1946, a sva njegova imovina, ona iščeprkana iz razvalina ustaškog režima, konfiskovana.

Zakonima današnje Republike Hrvatske omogućen je povrat imovine društvima i organizacijama, ali po dve osnove – ili ako su u vremenu komunističke Jugoslavije 1945-91. sačuvali kontiuitet postojanja, to jest, funkcionisali iz nekog špajza koji im je tolerisan kao imovina, ili ako svojim radom predstavljaju direktan doprinos hrvatskoj državnosti (Matica hrvatska, na primer).

“Privrednik”, ovaj obnovljeni od 1993, društvo pod organizacionim kišobranom Srpskog narodnog vijeća, nije naravno ispunjavao nijedan od ta dva uslova.

Nađeno rešenje je kompromis – grad i vlada su dopustile povratak “Privrednika” u njegov Dom u Preradovićevoj 18, odmah ispod Preobraženjeske crkve, ali uz plaćanje stanarine.

Kao imovinu vlada to nije mogla da vrati, jer kuća nije bila u vlasništvu države, a nije jer je “Privrednik” na nju imao pravo, ali nije mogao da ga ostvari, pošto je država bila idealni vlasnik društvene imovine iz doba komunizma, ali nije mogla do nje, jer je bila “Privrednikova”, a nije… i tako u krug.

 

Rešenje je bilo da “Privrednik” pokloni imovinu državi (sistem “darovnica”), a država se onda u sledećem koraku odrekne te imovine u korist “Privrednika”. U slučaju srpske “Prosvete”, ta je transakcija uspela.

Sigurno, vlada je mogla i da inicira promenu zakona, te društvima zabranjenim 1946. i kasnije vrati imovinu, ali bi time izgubila polugu moći i ucene nad starim nepodobnima i novim pogrešnima.

Zato je Milanovićeva vlada 2015. sklopila dil sa “Privrednikom” – on da, ona vrati. Od čitavog parka imobilija kojim je istorijski “Privrednik” raspolagao, zahtevi su se sveli na samo dve – Bačićevu palatu i Privrednikov dom.

“Privrednik” bi iz jedne poslovao, iz druge, Bačićeve, ubirao najamninu i tako popravio mršave učeničke stipendija.

“Privrednik” je dao, u međuvremenu se promenila vlada. Na vlast je 2016. došao HDZ, najpre Karamarko, nakon samo pet meseci Plenković.

Četiri puta je Nikola Lunić iz “Privrednika” odlazio na sastanak sa HDZ-ovim ministrom državne imovine Goranom Marićem, tri puta se vraćao umiren obećanjem da će HDZ-ova vlada ispoštovati obavezu prethodne socijaldemokratske.

Četvrti put je ministar odjednom promenio ton: njegovi pravnici su u međuvremenu pretresli nasleđene dokumente (jedan objavljujemo ovde kao faksimil), te došli do zaključka da aktuelna vlada nema nikakve obaveze prema “Privredniku”.

“A šta biste vi na našem mestu uradili, ministre?”, pitao je Lunić.

“Ja nikad ne bih poklanjao državi”, odgovorio je Marić. Taj sastanak, aprila ove godine, završen je ministrovom izjavom da, ako mu neko naredi, on će Privredniku vratiti kuće. Inače ne, zašto bi?

U međuvremenu, prestanite krasti!

Izjava “u međuvremenu” (“And in the meantime…”) je bila omiljena scenaristička dosetka iz britanske serije “Cirkus Monti Pajtona”, glavni strukturni elemenat za gradnju smislenog besmisla unutar kojeg su autori posmatrali društvenu zbilju.

“U međuvremenu” je postalo osnovi filosofski koncept savremene hrvatske države.

U međuvremenu je premijer Sanader uhapšen zbog krađe, a njegov najbliži krug razvučen po sudskim procesima.

Karamarko je smenjen zbog korupcije. U međuvremenu su prošlog jula zbog lopovluka, besramnosti, obesti i sličnog, u paketu smenjena četiri ministra – uprave, Lovro Kuščević; poljoprivrede, Tomislav Tolušić (istovremeno bio i potpredsednik vlade); regionalnog razvoja i fondova EU Gabrijela Žalac; te već spomenuti ministar državne imovine Goran Marić.

Jasno je da je Marić, u razgovoru s Lunićem bio dečje iskren – on zaista ne poklanja, samo uzima.

Na svim razgovorima Nikole Lunića i Gorana Marića bio je prisutan i Milorad Pupovac, šef srpskog SDSS-a u koaliciji (iako bez ministra) sa Plenkovićevom vladom.

Ko dakle može da naredi nešto jednom ministru? Premijer, naravno. Pupovac bi mogao da zamoli Plenkovića da naredi ministru da vrati kuće, i jeste u pogodnom momentu.

Ali, u međuvremenu, resorni ministar je oteran, novi se još nije uhodao. I njemu će trebati nekoliko godina da konsultuje pravne eksperte i vidi šta mora, šta ne.

U međuvremenu je i Milorad Pupovac ušao u otvoren obračun sa hrvatskom vladom. Njega ne zanimaju te dve kuće, već srce evropske Hrvatske, ako ono još kuca u telu istorijsko-političkog hibrida u koji se Hrvatska pretvara.

O kućama neka brine “Privrednik”, ako preživi. Uostalom, zašto ih je poklanjao ako (ni)su bile njegove?

Kuća na moru

Za istoriju, samo su srušene kuće nekretnine od kojih ona živi.

Na istarskoj obali, u zelenom potezu između Bala, Pule i mora koji se geografski neprecizno, ali odomaćeno naziva Barbariga, ostaci prošlih carstava i jakih država prepliću se sa turističkim stazama.

Teško je reći ko se više kreće Barbarigom, turisti ili stare imperije.

Pri tome se u prvoj liniji ne misli na očito, na stare Rimljane, na Langobarde, Gote, Veneciju, ili na Napoleona.

Dovoljna je i ova novija istorija, poslednjih 120 i kusur godina, da isprepada nevinog turistu dok traži mesto na divljim plažama Barbarige, s vinogradima i lovištima iza leđa.

Jer, to je sreća u nesreći čistih ekosistema Barbarige, da je u njoj uvek bilo previše vojnih i strateških interesa, da bi se dopustila masovna turistička ekspoloatacija.

Ili luksuz hotelskih postrojenja kao Meneghetti, ili ilegalno spavanje u uvalama iz snova, u oba slučaja tihi gosoti u bekstvu od gužve i galame.

Poslednjih godina 19. veka je Austrougarska imperija frenetično utvrđivala taj deo obale.

U kratkom razdoblju su nastale fotifikacije San Benedeto, Forno, Istočna Paravija, Zapadna Paravija, Brioni. Tvrđave Forno i Mali Brioni su imale ulogu vrata Jadrana, tu je Beč čekao Italijane.

Franjo Josip se spremao za rat, ali kako su svi njegovi ukusi bili retrogradni, onda su i nove fortifikacije iz 1900. izgledale anahrono i pre nego što bi bile stavljene u upotrebu.

Gradio bi ih sa klasicističkim portalima, kopao vodene rovove preko kojih se prelazilo srednjevekovnim mostom na podizanje.

Spolja su izgledale kao Kamelot, iznutra kao brodske palube od kamena i bile funkcionalni invalidi već na tehničkom pregledu.

Posle Drugog svetskog rata, Barbarigu je, zajedno s Brionima, strateški zaposela JNA.

U uvali između San Benedeta i Forne stajala je jedna od kasarni, a danas je i nju preuzela šikara, onako kao što se već sklopila preko kamenih i betonskih utvrđenja cara Franje.

U međuvremenu, prošli vek je u modernoj Hrvatskoj postao starija prošlost od Rimljana ili Serenisime.

Sa jednim malim izuzetkom. Dvadeseti vek je mrtav i sahranjen, samo još period između 1941-45. odbija da se upokoji i kao zli duh šeta školskim programima, fudbalskim tribinama, medijima, politikom, parazitski naleže na hrvatski osećaj nacije, identiteta i domovine.

Šta tu uopšte može jedan Plenković, za dva meseca, ili četiri, ili godinu, dok mu Kolinda lupa po stolu, veteranski “pazdarani” diktiraju, crkva docira, Milorad prkosi, a Lunić ide okolo i traži dve kuće?

Za istoriju su samo srušene kuće dobre kuće.

 

Izvor: RTS, autor: Vesna Knežević

naslovna fotografija: Jovica Drobnjak