Svake godine sredinom leta iznova i iznova gledamo dijametralno suprotna obeležavanja istog događaja iz ne više tako bliske prošlosti. Više od četvrt veka od akcije Oluja, Srbi i Hrvati istrajno tumače ove događaje u različitom ključu. Kao ilustrativni primer nerazumevanja i različitosti. Sezona kiselih krastavaca koja u medijima zavlada u tim letnjim danima, samo dežurnim tumačima podastre crveni tepih i obezbedi reflektore. Pozorišne sezone ionako miruju, tek pokoji letnji festival i manifestacija zabavljaju narod, pa je scena upražnjena za željne pažnje i medijskog prostora koji bi tumačili prošlost.
U Hrvatskoj je nedavno izglasan Zakon o civilnim žrtvama rata koji bi konačno trebalo da obešteti sve roditelje ubijene dece, decu ubijenih roditelja, porodice nestalih i stradalih,… one koji ni pod čijom kapom, osim možda seljačkom, nisu proveli ratne godine, koji nisu nosili puške i koji nisu okrvavili ruke. Jedna odredba u novousvojenom Zakonu, koji su mnogi pozdravili kao civilizacijski iskorak, ipak izaziva sumnju. Novi zakon kao žrtve ne priznaje „pripadnike, pomagače ili saradnike neprijateljskih vojnih i paravojnih jedinica koji su učestvovali u oružanoj agresiji na RH i sve koji su na bilo koji drugi način pomagali neprijatelju”. Navedena kategorija stanovništva ne može tako ostvariti nikakvu materijalnu, zdravstvenu ni psihosocijalnu podršku. Iako „agresori“ nisu nacionalno određeni ni jednim slovom na papiru, oni koji budu tumačili slovo zakona i koji budu razmatrali novopristigle pritužbe i zahteve, imaće dovoljno slobode da ih protumače po svom, lako predvidivom nahođenju. Institucije „izražavaju nadu“, političari „pozdravljaju“ ili „upozoravaju“, a u praksi – ništa novo. Žrtve srpske nacionalnosti, preživeli i porodice ubijenih i nestalih tokom Oluje, svi su izgledi, ostaće nevidljivi za institucije Hrvatske.
Još jedan recentan primer koji ilustruje svu beznadežnost položaja onih koji su, iako ni pod čijom kapom, ostali i bez krova nad glavom i života koji su gradili – dolazi iz Srbije. Dok se u Hrvatskoj zanemaruju zločini koji su tokom i nakon akcije Oluja počinjeni nad stanovništvom srpske nacionalnosti, u Srbiji se oni potenciraju, ali se potencira i susretljivost i pomoć koju je Srbija pružila više od 200 hiljada prognanih civila. Iako o adekvatnosti ove pomoći mnogi polemišu, ona se ipak ne može osporiti. Ali je teško gledati svečana presecanja vrpci i uručivanja ključeva izbeglicama iz Hrvatske koji čak 26 godina žive bez trajnog stambenog rešenja, a takvih je, prema procenama, u Srbiji danas još oko sedam hiljada. Regionalni stambeni projekat odužio se, kao i agonija onih koji tek jednom u sred leta postanu predmet brige, nad čijom nesrećom se jedni naslađuju, a drugi nariču.
Tako su sudbine hiljada i hiljada ljudi koji su bili primorani da napuste sve ono što su generacijama gradili, da počinju iz početka tamo gde su ne svojom voljom prekinuti – ismejane gde god da se o njima govori. U Beogradu je prošle godine naricanje dovedeno do samog apsurda. Oni koji su najproduktivnije godine života proveli u kolektivnim centrima i redovima mogli su tako gledati uživo prenos na nacionalnoj televiziji tragikomične predstave koja bi trebalo da oponaša njihovu nesreću. Jeftina ekranizacija izbegličke kolone sve zajedno sa poljoprivrednom mehanizacijom i zavežljajima i patetičnim govorima kao vrhunac saosećanja. Osim samim akterima i statistima, svima je moglo da bude nelagodno dok gledaju ovaj igrokaz.
A predstave, iako van pozorišne sezone, u vrelim letnjim danima ne manjka iz godine u godinu ni u Hrvatskoj. Samo publika sa ove strane granice većinom pali baklje, a ne sveće. Tu najpre krenu pripreme za gotovo karnevalsko proslavljanje akcije Oluja. Povratnike i prognanike retko ko spominje, porušene kuće, poništena prava, diskriminatorne zakone,… Sve je u senci najveće fešte u godini koja iza svečanih kulisa krije zgarišta na pustoj zemlji. Pre samog obeležavanja danima se najavljuje ko će prisustvovati, onda sledi prisustvovanje, pa komentari o tome šta je ko poručio, koju „politiku“ je plasirao. Nastupi se, pored monologa u uzvišenom tonu, svedu na simbolike i gestove, pokoju tiradu o „pomirbi“. Vešti glumci, unapred pripremljeni scenariji. Jedino rasplet predvidiv. Estradizacija obuhvati i suvenire, muziku i pesmu. A oštrom medijskom oku ni kostimografija ne promakne – toalete većinom u crnim tonovima, sa po kojim belim početnim poljem.
