Frida Šarar: Poeziju pišem kada mi je nepodnošljivo

Piše: Bojan Munjin

Autorica zbirke pjesama "Halter ego" i knjige tvitova "Ženo, pokrij tu dušu"
Frida Šarar

Moglo bi se reći da je Frida Šarar neka vrsta samonikle biljke, pomalo divljih korijena, razbarušenih i neobuzdanih misli, ali bez sumnje plemenite i nježne duše. Pojavila se onako, bez plana, prije desetak godina na društvenim mrežama sa svojim kratkim i lucidnim rečenicama, s do bola iskrenim pjesmama i razarajuće pametnim esejima i od tada je prati čitava armija obožavatelja, da bezvezne mrzitelje ne spominjemo. Izdavači su se odjednom počeli lomiti tko će prvi objaviti njezine tekstove, hvatajući se za glavu da nešto tako autentično nisu skoro čitali. I tako je Frida, pravog imena Marina, rodom iz Kruševca, nakon studija filozofije u Beogradu, danas nastanjena u Rijeci, sa zbirkom pjesama “Halter ego” i knjigom tvitova “Ženo, pokrij tu dušu” i još gomilom onlajn kolumni postala planetarno popularna. S Fridom Šarar razgovaramo o tome koliko košta istina, što znače na ovom svijetu dobri ljudi i da li su čuda moguća i onda kada nebo prekriju najcrnji oblaci.

Govorili ste da niste spisateljica u klasičnom smislu. Što bi to značilo?

Zavisi kako gledamo na pisanje. Ako ono uključuje neku posebnu ambiciju, karijeru ili životni poziv, onda moje pisanje nije od te vrste. Ono je izraslo na mojoj sasvim ličnoj motivaciji i inspiraciji. Radi se jednostavno o potrebi da se izrazim, koja se najbolje ostvaruje kroz moj jezik i pisane reči. Nikada nisam pisala sa namerom da to negde bude objavljeno i da sebe gledam kao pisca. Pisala sam dugo za sebe i imala sam desetine sveski svojih tekstova, a onda kada se pojavio internet, počela sam da pišem javno. Ali i na tom internetu prvo sam se osećala kao da pričam sama sa sobom, a tek onda su mi ljudi počeli na tviteru da prilaze i komuniciraju sa mnom.

Utopijski svet

Odakle dolazi vaša potreba da pišete?

Poeziju pišem kada mi je baš, baš nepodnošljivo. Pišem je često uplakana, bez rešenja za moju trenutnu situaciju, kada problemi naprosto izlaze iz mene i kao da se formulišu na papiru. Kada je u pitanju proza, to može biti trenutak kada se osećam neshvaćeno i pokušavam nešto da objasnim ili me iritira neka pojava u društvu. Pišem spontano i užasno strastveno: inspiracija za poeziju dolazi iznutra, a za prozu spolja. U zadnje vreme, što sam više starija, to sam više sama i vodim život pustinjaka. Jedini prijatelj mi je moj muž, živim na petom spratu zgrade u Rijeci bez lifta, kao na vrhu neke kule. Ne znam kada sam zadnji put nekamo izašla i sa nekim kao sada razgovarala. Pisanje mi zamenjuje prijateljske odnose, i tako sedeći unutar četiri zida stalno mi je nešto u glavi i onda nešto od toga izbacim i podelim sa ljudima u elektronskoj formi.

Vaša je odluka da nemate prijatelje?

Nije to moja odluka, to se tako desilo. Doduše, nikada nisam bila previše socijalizovana, uvek sam bila i osećala se kao autsajder, još u detinjstvu, mada sam spolja gledano učestvovala u svemu. U osnovnoj školi sam bila najbolji đak, a posle u srednjoj postala sam delinkvent. Uvek sam se nekako isticala u društvu, ali sa druge strane, nisam mu ni pripadala. Kod mene uvek postoje dve krajnosti: ako vam spomenem neku od njih, znajte da postoji i njena suprotnost. Imala bih jednog ili dva najbolja prijatelja i prijateljstva sam uvek shvatala fatalno i kao nešto najvrednije što ne samo ja imam, nego što je vredno za čitavo čovečanstvo. Ne znam, ali doselivši se u Rijeku pre 10 godina moj muž je postao moj najbolji prijatelj. Nas dvoje smo potpuno otvoreni jedno prema drugom i pričamo apsolutno o svemu.

Frida Šarar

Rekli ste da ste u pisanju kritični prema sebi i da osjećate bolove, tuđe i svoje. Koliko vas košta ta potpuna ogoljenost?

Ne košta me ništa. Ta ogoljenost je za mene najveća privilegija i poklon univerzuma što sam takva, jer bez takvog poklona ja ne bih ništa mogla. Kada ogolim svoju dušu pred svetom, ja osećam svoju snagu. Ne krijem ništa i niko ne može da se uhvati za neku moju slabost ili tajnu, jer ja sve kažem šta imam da kažem. Sa druge strane, ja nisam neka samozatajna osoba i osim toga, šta danas znači privatnost u doba interneta i društvenih mreža. Mi obični ljudi nismo nikakve krupne zverke da bismo imali bilo šta da krijemo. Može svako o meni da pročita ono što pišem na tviteru ili drugde i ne vidim nikakav problem u tome.

Frida Šarar: Kada ogolim svoju dušu pred svetom, ja osećam svoju snagu. Ne krijem ništa i niko ne može da se uhvati za neku moju slabost ili tajnu, jer ja sve kažem šta imam da kažem

S druge strane, u ovom svijetu punom kontrole i svakojakih zabrana moglo bi vam se odati priznanje na hrabroj poduci o iskrenosti, koja je stalno prisutna u slapovima vaših rečenica na društvenim mrežama.

Ali to ne vidi svako. To vidite vi ili ljudi koji imaju dar da to prepoznaju. Inače, postoje mnogi ljudi koji sve gledaju kroz neke računice ili “zadnje namere”, koliko god ja bila iskrena, jer naprosto oni to nemaju u sebi. Istina i iskrenost su za mene najveće vrednosti i ideje vodilje i nemam kompromisa kada su istina i etika u pitanju. Mislim da sa istinom ne možete pogrešiti, u bilo kojem društvu, u bilo kojem vremenu i u bilo kojim okolnostima i makar se svet okrenuo nekim sasvim drugim shvatanjima. Nikada nije bilo lako vreme za očuvanje istine. Ja recimo učim svog sina da ceni istinu bez obzira na to što znam u kakvom dobu živimo i bez obzira na to što znam da bi mu bilo korisnije da ne bude uvek iskren. Šta god bilo, laž ne sme da bude sredstvo i cilj, nego istina.

To bi značilo da vam je i sloboda jako važna…

Sloboda je deo moje prirode. Ja poštujem autoritet ljudi koji mi nešto znače, ali ne prihvatam dogmatski autoritet. Konačno, i ideja slobode je određena vrsta autoriteta i verujem ljudima koji tu ideju podržavaju. Oduvek sam živela mimo napamet naučenih formi i pravila ponašanja i tu su roditelji uvek imali problema sa mnom. Više puta sam kroz svoje greške lupila glavom o zid, jer sam uvek morala sama da proverim da li je nešto ispravno ili ne. Sloboda je moj način postojanja, u braku, u prijateljstvu i u rodbinskim odnosima i ne bih mogla drugačije da živim i ne mislim da bi to ikome moglo da nanese zlo.

Jednom ste rekli da imate vječiti osjećaj da stršite u svijetu, da ništa nije po vašoj mjeri i da vas nitko ne razumije. Što bi bilo po vašoj mjeri?

Po mojoj meri bi bio jedan utopijski svet u kojem bi se ljudi osećali ostvareno i prirodno. Konkretno, ne mogu da sedim po kafićima i slušam površne i dosadne razgovore, u kojima svako želi da se istakne i bude u pravu i u tom smislu osećam da štrčim u odnosu na okolinu. Zanimljivi su mi ljudi koji, makar nisu u pravu, žele da saslušaju drugoga i da dođu do nekog zaključka. Takva vrsta razgovora, kako ja to vidim, često danas nije slučaj.

Vaš geografski trokut života predstavljaju tri grada: Kruševac, Beograd i Rijeka. Što ste vi donijeli Rijeci i što je Rijeka dala vama?

Kao što rekoh, ja se stvarno svuda osećam kao neka izolovana monada koja, gde god da je baciš, dočeka se kao životinja na noge i nastavlja da živi. Ako sam nešto donela Rijeci, onda je to proja, odlično je pravim od brašna koje donesem iz jednog sela pored Kruševca, odakle je moj otac i baš nedavno sam je ispekla i odnela mojoj komšinici, riječkoj balerini u penziji. Svi kojima u Rijeci ponudim proju čude se “kakav je ovo kruh”, ali je vole, jer ja pravim najbolju proju po receptu moje bake. Ono što je Rijeka dala meni je more, a more je za mene simbol slobode. More mi znači način života koji nije zagušen i uvek sam sebe zamišljala pored mora, pa se to onda i ostvarilo, jer je moj muž Riječanin. Osim toga, moje pravo ime je Marina, što u prevodu znači “morska” i more je moj zamišljeni zavičaj od kojeg me je nekad neko nepravedno odvojio. Kada sam pretprošle godine, nakon smrti moje majke, prvi puta ušla u more, ja sam rekla “zdravo, mama” i možda sada delujem kao ludak, ali tada sam osećala da se preko tog mora ponovo vraćam njoj, ušuškana u njenoj utrobi. U tom trenutku imala sam osećaj da me je more razumelo i zagrlilo.

Frida Šarar

U svojim tekstovima vrlo otvoreno ste govorili o iskustvima iz mladosti. O bakama, tetkama, o rodnom kraju i selu pored Kruševca. Što vam znači zavičaj?

Za vreme odrastanja imala sam ambivalentan odnos prema svom rodnom kraju, koji sam volela i nisam ga volela. Da pripadam tamo i da ne pripadam. Kao i svuda, i u porodici sam bila neka crna ovca, ali nakon svih lutanja i grešaka ta porodica, moji roditelji, uvek su bili uz mene i na tome sam im zahvalna. Naročito te žene, moje rođake, koje su živele u jednom, malo je reći, konzervativnom i patrijarhalnom okruženju, bile su slobodoumne i znale su da mi pokažu da su zadržale svoje ljudsko dostojanstvo, da budu ravnopravne na neki svoj način i da imaju poštovanje okoline. Ja nisam želela da pobegnem od svog porekla, naprotiv, na njega sam ponosna, ali kao dete bila sam radoznala, a to selo pored Kruševca je za mene bilo malo. Mnogo vremena provodila sam zaronjena u knjige, filmove i muziku i u mojoj glavi je bio neki potpuno drugačiji život. Tako da kada se sada osvrnem na svoju prošlost, odrastanje na selu, kasniji odlazak na studije u Beograd i konačno u Rijeku, ima u meni od svega pomalo. Ne osećam da negde potpuno pripadam, što je pomalo i tužno, ali to je tako, ne mogu od toga da pobegnem i ne mislim da je to neka najveća tragedija ne pripadati nigde.

Frida Šarar: Kada se osvrnem na svoju prošlost, odrastanje na selu pored Kruševca, odlazak na studije u Beograd i konačno u Rijeku, ima u meni od svega pomalo. Ne osećam da negde potpuno pripadam, što je pomalo i tužno, ali ne mislim da je najveća tragedija ne pripadati nigde

Rvanje sa jezikom

Da li komunicirate sa svijetom svojim tekstovima na društvenim mrežama zato da se tom svijetu približite ili da se od njega udaljite?

Meni internet odgovara jer mi on pruža neku vrstu zaštite, membrane, gde sam i prisutna i izolovana. Moja potreba nije u tome da se približim ljudima, nego je to želja da im nešto objasnim, šta mislim, kako se ponašam i šta zastupam. Zato sam napisala pesmu “Jebo vas jezik”, jer sam želela nešto da kažem o toj borbi, predrasudama i rvanju na primer sa jezikom. Osim toga, na tviteru su ljudi u meni prepoznavali nekoga kome su mogli nešto da kažu i da mu veruju i ja sam bezbroj puta dobivala pisma od potpuno nepoznatih ljudi, o njihovim životnim problemima, tražeći savet od mene. Mnogi dobri ljudi me prate na internetu svih ovih godina i ja ih doživljavam kao svoje bližnje. Meni je naprosto drago da takvi ljudi postoje i pokazuju da ovaj svet nije tako crn i tako loš, u kojem bi svi bili prevejani i neosetljivi za druge ljude i njihove stavove.

Živimo u teškom vremenu, punom opasnosti i strahova. Da li se bojite budućnosti?

U jednom tekstu sam to nazvala “klaustrofobijom vremena” u kojem ne možeš da se orijentišeš, planiraš i da živiš život. Sve ono što se sada dešava pokušava da nam oduzme tu perspektivu. Ja ne znam šta će sutra da bude, ali bliska sam stavu antičkih stoika, jer mislim da mi na ovom svetu ništa ne pripada, pa mi se ništa ne može ni oduzeti. Osim toga, kao što sam malopre rekla, ja sebe doživljavam kao izolovanu monadu, koja je introspektivno okrenuta prema unutra, a ne prema van. Pokušavam da doživim sebe i druge ljude na neki univerzalan način, izvan konteksta konkretnih okolnosti, tako da i u situaciji rata ili svetske epidemije ja ne želim da remetim taj fokus, ne želim da “budem u toku” i bombardovana informacijama, jer od toga bih samo mogla da poludim. Od svih užasa koji se događaju i koji su se i pre događali, jedino je nuklearna katastrofa ono čega bih mogla da se pribojavam. Sa druge strane, ne mogu da se brinem oko nečega na što ne mogu da utičem.

Da li možda postoji tačka preokreta?

Mislim da mogu da se dogode i najgore stvari, ali život nam pokazuje da nešto jako loše može da se okrene i na dobro. To je taj “apsurd vere”, koji nalazimo kod Kjerkegora, kada on priča o onom momentu iz Biblije gde Avram mora da žrtvuje Bogu svog sina Isaka i u trenutku kada tu odluku donese, Bog odluči da pomiluje Avrama i tragedija ubistva vlastitog sina se ne dogodi. Takva vrsta čuda je moguća i ona nadilaze ljudski razum, shvatanja i moral. Kjerkegor je, kao što znamo, ljudsku svest podelio na tri nivoa: estetski, etički i duhovni, ali ono što je važno, on je imao njuh za ljudsku prirodu. Zato, za mogućnost da se dogodi bilo kakvo čudo, mi bismo trebali nadići svoje svakodnevno površno ponašanje, etiku puke racionalnosti i egoizam i morali bismo imati nešto od dobrih namera, spremnosti na žrtvu i otvorenosti srca. Ja u tome možda nisam daleko stigla, ali želim da se menjam i da razvijam svoje ljudske, duhovne i moralne potencijale. Krajnje sam posvećena svojim najbližima i verujem da sam pomirena sa svemirom.


Ako imate prijedlog teme za nas, javite se na portal@privrednik.net

Pratite P-portal i na društvenim mrežama: