Priča o trubi počinje davne 1961. godine, u malom mestu Guča u zapadnoj Srbiji na dvadesetak kilometara od Čačka. Kao i skoro svaka velika manifestacijai ova je počela skromno, bez ambicija, sa samo četiri prijavljena orkestra te godine. Danas, u varošici s 2.000 stanovnika svake godine početkom avgusta sjati se pola miliona gostiju iz čitavog sveta.

O ovom festivalu su pisali Njujork Tajms, Gardian, Nacionalna Geografija… stavljajući ga na liste nezaobilaznih mesta za turiste, a mi fenomen Guče pronalazimo u rečima jednog od osnivača ovog sabora – profesora Nikole Stojića:
– Ovde dolaze ljudi sa svih krajeva sveta sa milion problema i ovo mesto im dođe kao ventil kojim sve to isteraju, bar za vreme festivala. Najveći uspeh Guče jeste osećaj da na saboru od stotina hiljada lica nećete naći ono koje nije nasmejano. Ovde su svi saboraši. Nije bitno koje ste boje, koje religije, niko vas to ne pita. Jer ko nije zapevao, on će zapevati, ko nije zaigrao, on će zaigrati, ko nije poljubio, on će poljubiti na saboru u Guči!

Kako je truba od vojničkog instrumenta postala nezaobilazni instrument narodne muzike? Kako se od marševa i juriša došlo do poziva za opšte narodno veselje? Odgovori su različiti – od komercijalizacije muzike, do perioda mirnije političke sutuacije u regionu, ali i ekspoatacija trube kroz dela Emira Kusturice i Gorana Bregovića – od Mesečine do Kalašnjikova.

Saborskom himnom Sa Ovčara i Kablara koju izvodi preko 200 trubača svake godine otvara se finalno takmičenje za Zlatnu Trubu. Od parnih ritmova zapadne do neparnih ritmova i naglašene emocije sa juga Srbije. Na ovom festivalu su ponikli Baki Bakić i Feat Sejdić, a danas su to Dejan Petrović, Marko Marković, Elvis Ajdinović…

Do masovne popularnosti Guča nekako paralelno dolazi sa razvojem i ekspanzijom Egzita. Iako umnogome posmatrane kao dve krajnosti, odnosno sadržaji za dve različite ciljne grupe, Egzit i Guča imaju mnogo sličnosti. Od osećaja zadovoljstva i pripadnosti koje stvaraju kod svojih posetilaca, do praktičnih ekonomskih i promotivnih koristi koje donose kako Guči i Novom Sadu, tako i celoj Srbiji.

Promena stila je ono što karakteriše zvuk trube u Guči poslednjih godina. Orkestri su značajno nadogradili svoje stilove, muzika je mnogo ritmičnija, modernija, raznovrsnija. Brojne su obrade kako domaćih, tako i inostranih hitova raznih muzičkih pravaca. Fuzija trube sa džezom, hip-hopom, elektronskom muzikom sve je uočljivija – world music ukratko rečeno.

U lepom zbiru kvalitetnih orkestara izdvajamo orkestar Big Band Dejana Petkovića koji je nakon pobeda u Guči iskoračio i van granica Srbije i hrabro, moderno i originalno nastavlja da promoviše zvuk trube.

Kontroverze koje prate festival kroz kontradiktornosti između tradicionalnih porodičnih vrednosti sa jedne i neumerenosti u jelu, piću, odevanju i ponašanju sa druge strane su osnova svakog spora oko vrednosti ove manifestacije. Sam moto festivala: “Sviraj trubo, svirala zadugo – za veselje i nizašta drugo” slavi život, pa to slavlje neretko bude preterivanje do iznemoglosti. U nekoliko dana sveopšteg hedonizma i hektolitara popijenog piva i tona pojedenog mesa, festival trube neretko ostane u senci sveopšteg lumpovanja. Pa kao što Dragoljub Petrović dobro primećuje – Fatamorgana je, inače, karakteristika Guče u nekoliko dana avgusta. Tamo možete videti svašta zašta ste ubeđeni da je samo optička varka. Ono što vidite u Guči, ne pokušavajte kod kuće – u pitanju su utrenirani profesionalci.

Festival ne bi bio to što jeste da nema i prateće sadržaje koji su iz godine u godinu sve brojniji. Guča se menja, gradi, dopunjuje, obogaćuje. Poslednjih godina i Republika Srbija prilično ulaže. Brojni sadržaji u Guči predstavljaju i zaboravljenu srpsku narodnu radinost. Tradicija se otkriva kroz nastupe brojnih pevačkih i kulturno-umetničkih društava, izložbe radova dragačevskih tkalja, likovne izložbe, etnografske i istorijske izložbe.

Na listi etnofestivala Guča zauzima treće mesto po veličini i značaju, odmah iza Karnevala u Riju i Oktobarfesta u Minhenu!

Nezvanično svetsko prvenstvo trubača održava se i ove godine od 13. do 15. avgusta, i to jubilarni 60. put, uz poštovanje epidemioloških mera.

Mesto dobrog provoda, u kome je sve dozvoljeno, gde je cela varošica velika šatra, uz ritam koji ne dozvoljava ravnodušnost. Sve je to Guča,  kao i sinonim za opšte internacionalno veselje svih ljudi bez razlike.