Istoričar iz Splita Dragan Markovina došao je u Suboticu, nekada jedan od „najjugoslovenskijih” gradova, na promociju svoje knjige „Jugoslavenstvo poslije svega” u izdanju „Makarta”. U gradu u kome se pre dve decenije gotovo svaki sedmi stanovnik izjasnio kao Jugosloven, zahvalno je razgovarati o ovoj temi u kojoj se mešaju politički stavovi i nostalgija. Na temu jugoslovenstva Markovina u razgovoru za „Politiku” kaže:

– Jugoslovenski prostori koliko god da su slični imaju specifične probleme i odnos prema Jugoslaviji i jugoslovenstvu kao ideji i čitavom kompleksu problema. Ovde još nije tako za osudu pričati o tome kao u Hrvatskoj ako na bilo koji način pominjete jugoslovensku baštinu. Tema je prećutana ili propraćena nekom vrstom napada na državnoj televiziji. To je paradoks, s obzirom da je ta ideja nastala primarno u Hrvatskoj i posebno u Dalmaciji iz koje dolazim.

Da li je sa propašću socijalističkog uređenja i uvođenja novih odnosa i ideja jugoslovenstva bila osuđena na propast?

Jugoslovenstvo je mnogo starija ideja, ali mislim da je logičan spoj socijalizma i ideje jugoslovenstva, jer na ovim prostorima ona je korak dalje od pukog antinacionalizma unutar svake nacije. Pri čemu ne mislim na opredeljenje na popisu stanovništva ili angažman unutar neke političke partije, nego kada nastupate sa pozicije te ideje da slobodno to i kažete. A što se tiče socijalizma, on je unutar nacionalnih granica besmislen, platforma socijalizma je internacionalistička, i na ovim prostorima nužno je bila modernistička. Izgledalo je kao savršen spoj dveju ideja, ali s obzirom na izvedbu i na način kako je završilo, možemo sto kritika tome naći.

Na jednoj od vaših tribina izrečeno je da nove države nastale iz Jugoslavije ni ekonomski, niti u pogledu pravosuđa, školstva ili kulture ne mogu da izdrže poređenje sa nekadašnjom zemljom.

Ne glorifikujem jednopartijski sistem, niti nemogućnost da se otvoreno razgovara o svemu, ali ovo što sada imamo je korak unazad. Čak i kada bismo zanemarili ratove i zločine koji su se ovde dogodili, a ne možemo, te države ne mogu niti žele da omoguće svim svojim građanima kvalitetan, pristojan i pošten život. Ono što su njihovi roditelji, dolaskom sa sela, dobijanjem solidnih društvenih stanova i poslova i mogućnosti da im se deca školuju na fakultetima van svoje sredine, smatrali da se podrazumeva, to danas ne može niko od njihove dece ni da zamisli.

Da li ipak možemo da kažemo da je Jugoslavija propustila da stvori nacionalnu integraciju čim se od ideje jugoslovenstva tako brzo i lako odustalo?

To je istina, ali treba poći od uzroka: kada imate 45 godina svu vlast u rukama, stvorite medije, univerzitete, nacionalne akademije, uz ideju antifašizma i bratstva među narodima, i socijalne pravde, a onda vam vodeći ljudi zabiju nož u leđa, povedu rat unutar te zemlje, jasno je gde je odgovornost. Među onima koji su poveli rat, osim Izetbegovića, svi su bili visokopozicionirani u Savezu komunista: Milošević je bio predsednik partije, Tuđman, general, direktor Instituta za istoriju, dakle to nisu ljudi koji su došli van sistema i svojom pričom ga srušili. Kako je bilo moguće da takva organizacija unutar sebe ima takve ljude. Po mom sudu, oni su bili životno i politički konzervativni i sami kočili ono što su idejno propagirali.

Udaljavanjem od ideje Jugoslavije, istovremeno danas je prisutno i negiranje vrednosti antifašističke borbe. Zbog čega?

Čitav narativ koji je izgradio današnje države, pa čak i Srbiju koja se nije borila za samostalno i na kraju postala samostalna, narativ je najgoreg nacionalizma, i to je jedino što su te vlasti i društvene elite ponudile svojim građanima. Kada bilo ko poredi socijalno stanje, infrastrukturno, demografsko, shvatate da je je ovo lošije u poređenju sa onim što je bilo. Da se o tome ne bi razgovaralo, treba proglasiti da je to bilo zločinačko, da je posledica zločinaca, jer ako ne razgradite antifašističku borbu, ljudi će se pitati zašto smo ovo drugo stvorili. Uzmimo Hrvatsku, ne možete imati priču o današnjoj nacionalističkoj Hrvatskoj, a istovremeno da je živa antifašistička tradicija i da se izgradi poverenje između Hrvata i Srba. Sada imate zemlju gde su Srbi u realno teškom položaju i smatra se da je to u redu i da je prihvatljivo.

Izvor: Politika, autor: Aleksandra Isakov