Đorđina Trubarac Matić: Prošlost je prepuna znanja koja mogu pomoći savremenim ljudima

Piše: Bojan Munjin

Antropologinja s Etnografskog instituta u Beogradu: Prethodne generacije su ostavile čovečanstvu dragocene darove, ali kao da toga nismo svesni, jer je um savremenih ljudi previše zaposednut drugim sadržajima, pa je nekako i obnevideo
Đorđina Trubarac Matić

Narodni običaji, folklor, vjerovanja iz davnine i kulturno naslijeđe danas često predstavljaju tek egzotične detalje o tome “kako se nekada živjelo”, koji su u pravilu odvojeni od stilova i načina ponašanja modernog svijeta. Veza s ljudima, vjekovima prije nas, kao da je neumitno izblijedjela i nestala. O tome da li to baš mora biti tako, što nam davni običaji i vjerovanja govore danas i mogu li nam pomoći da povežemo konce prošlosti, sadašnjosti i budućnosti razgovaramo s Đorđinom Trubarac Matić, antropologinjom s Etnografskog instituta u Beogradu.

Ponekad listamo stare fotografije i razmišljamo o svojim precima, njihovoj tradiciji i običajima: što nam zapravo želi kazati prošlost?

Obično se odnosimo prema prošlosti kao da je ona neki segment vremena potpuno odvojen od sadašnjosti, kao da je ta prošlost prošla jednom za svagda i da je više nema. U stvari, ona je sve vreme prisutna, deo je sadašnjosti, utkana je u nju, putem jezika kojim govorimo, kroz predmete kojima se služimo, preko zajednica i institucija unutar kojih funkcionišemo, kao i kroz lična, porodična i višegeneracijska sećanja koja su nas aktivno oblikovala od najranijeg detinjstva. Šta prošlost hoće da nam kaže? Pa, verovatno to da je tu i da ima šta da nam ispriča o nama samima u prostoru u kojem prošlost, sadašnjost i budućnost funkcionišu kao spojeni sudovi.

Ostavština predaka

Često se čini da su srpski običaji bili naslonjeni na stvarne nevolje ili na mračne predodžbe onoga što se iza brda valja?

Istina je da veliki broj običaja nastaje kao deo strategije opstanka i to je slučaj kod svih naroda, pa i srpskog. Doduše, s pojavom masovnog turizma imamo i poplavu novih “običaja” koji su osmišljeni i oblikovani iz komercijalnih razloga. Stariji običaji su nekada nastali iz potreba šire zajednice, nekada su porodični, ili su opet vezani za životni ciklus pojedinca. Recimo, tzv. godišnji običaji su nastajali iz potrebe da se opstane u uslovima života u kojima su pojedinac i zajednica bili u velikoj meri zavisni od prirode, jer su živeli unutar nje i na nju su morali da se oslanjaju. Božićni običaji su u tesnoj vezi sa idejama o cikličnoj reintegraciji kosmosa i biokosmičkog obnavljanja, predvaskršnji s potrebom pročišćenja sveta (i čoveka) od (sila) tame, bolesti i smrti, a recimo tzv. dodole su nastale iz potrebe da se obezbedi kiša. Slava je opet porodični praznik nastao iz potrebe da se cela porodica susretne, zajedno potomci i preci i da učvrste vezu sa svetiteljem koji je njihov zaštitnik. Običaji životnog ciklusa su vezani za obezbeđivanje uspešnog prelaza iz jedne u drugu životnu fazu, pri čemu treba imati na umu da su rođenje i fizička smrt shvaćeni upravo tako, kao faze postojanja, koje je trajno.

Pisali ste u srpskoj tradiciji o gutačima, gujama i јakrepima, o ribama, jelenu zlatokrilcu i vodi bosiljkovoj i Sunčevoj sestri. Odakle dolaze ta čudna bića?

Što se različitih gutača, guja, jakrepa i riba tiče, kao i jelena, sunca, vode i bosiljaka – svi oni postoje unutar sveta u kome živimo. Veliki broj realija iz našeg okruženja nikada ni ne primetimo, ali postoje i one koje imaju sposobnost da nekom svojom karakteristikom privuku posebnu pažnju čoveka, koji im dalje pripisuje posebna značenja, osobine i funkcije i tako ih uključuje u sferu svojih ideja i značenjskih veza. U slučajevima kada te realije prerastu u simbole, oni postaju vezivne tačke komunikacije između različitih kulturološko-vremenskih slojeva, nekada i veoma arhaičnih. Kada naiđemo na njih u narodnoj književnosti ‒ odatle su primeri koje ste naveli ‒ onda se oni aktuelizuju i mi uranjamo u jedan svet ideja i mitskih predstava koje su nam na dar ostavile generacije predaka. Tako da takva bića dolaze iz tog prostora stapanja realija sa mističnim doživljajem sveta koji se rađao u umovima naših predaka dok su ih promatrali.

Kakvi su bili običaji za stolom: šta se na primjer jelo u Srbiji u neka davna vremena?

Ono što je sigurno jeste da su postojale razlike uslovljene staležom i imovinskim stanjem. Što se tiče običnog seoskog srpskog stanovništva, koje je u Srbiji činilo većinu, na osnovu etnografskih podataka s kojima raspolažemo, mahom iz vremena devetnaestog i prvih decenija dvadesetog veka, možemo da zaključimo da se meso jelo veoma malo, uglavnom o praznicima, riba o posnim praznicima, a da se dijeta bazirala prvenstveno na žitaricama, mahunarkama, voću, povrću, jajima i mlečnim proizvodima. Takođe, znamo da se u narodu veoma držalo do poštovanja posta tokom dana i perioda godine kada je Crkva to propisivala.

O čemu se u Srbiji pjevalo kroz duge vjekove?

O dobru i zlu, lepoti, ljubavi, vernosti, izdaji, zavisti, nepravdi i pravednoj kazni, herojstvu, slobodi, ropstvu, radu, Bogu i svetiteljima, o prirodi, kosmosu i njihovim silama. Pevalo se o svemu onome što je bilo sastavni deo biološke, privredne, društvene, religiozne, intimne, idejne i ostalih sfera života.

Napisali ste tekst “Za njim i u goru i u vodu” o dobrovoljnim bračnim otmicama. Tko je koga otimao i zašto?

Dobrovoljne bračne otmice su bile veoma rasprostranjen način sklapanja braka. Mladi su posezali za njima u različitim okolnostima, najčešće onda kada su se voleli, a znali su da će se roditelji protiviti njihovom braku iz nekog razloga, recimo kada su im porodice različitog imovinskog stanja, ili nisu u dobrim odnosima, ili roditelji planiraju da ih venčaju s nekom drugom osobom. Nekada je razlog mogao biti i znatno prozaičniji ‒ izbeći troškove regularnog sklapanja braka (poklona, miraza, svadbe i dr.) i tada bi takav dogovor uključivao i roditelje.

Iako su srpski seljaci živeli unutar krutih patrijarhalnih zajednica, u kojima su roditelji ugovarali brakove, dobrovoljne bračne otmice su bile neka vrsta društveno tolerisane pukotine unutar takvog sistema

Kako je takva otmica izgledala u praksi?

Dobrovoljna otmica se sastojala u tome da se momak i devojka dogovore kada i gde će je on presresti, “oteti” i odvesti svojoj kući. To bi se obično desilo kada ona obavlja neki od svojih uobičajeni poslova van kuće, recimo kada ide do izvora po vodu. Devojke su na ovo obično pristajale samo onda kada su zaista verovale da je to jedini način da se udaju za momka koga vole, jer je ovako “oteta” devojka dobijala stigmu “prebegulje” i rizikovala je da razočara i rasrdi roditelje, ukalja ugled svoje porodice, kao i da zbog prebegavanja ne bude dobro primljena u momkovoj kući. Iako su srpski seljaci živeli unutar krutih patrijarhalnih zajednica, u kojima su roditelji ugovarali brakove i tako određivali bračnu sudbinu svoje dece, dobrovoljne bračne otmice su bile neka vrsta društveno tolerisane pukotine unutar takvog sistema, koja je mladima davala prostor da se izbore za sopstveni izbor bračnog partnera. Devojke koje su dobrovoljno pristajale na otmicu, na sudu bi to posvedočile rekavši da bi za tim momkom išle “i u goru i u vodu” ‒ što bi današnjim rečnikom otprilike značilo “za njega sam spremna na sve”.

Bavili ste se materijalnom i duhovnom kulturom Srba u multietničkim sredinama i perifernim oblastima. Opasnosti takvog položaja su vjerojatno asimilacija i izumiranje autentične kulture. Kakvi su pak doprinosi takvog multikulturnog miješanja?

Iako sam veliki ljubitelj kulturološke raznovrsnosti, pa mi je onda i žao kada je neka zajednica na putu akulturacije, treba priznati da je to sasvim prirodan i očekivan proces. U tom smislu, on nije opasan sve dok nije nasilan i dok pojedincu i grupi omogućava da prave izbore i samostalne odluke. Naravno, onda kada su ti pojedinci i grupe uopšte svesni da se takav proces odvija, jer se on često dešava gotovo neprimetno. Ipak, ponekad biva da pojedinac ili zajednica u nekom elementu svoje predačke kulture prepoznaju veoma veliku vrednost, koje ne žele da se liše i istrajavaju u tome da ga neguju kao deo sopstvenog identiteta. Ako taj element kulture ima kapacitet da u sebi nosi univerzalnu vrednost, on poruku o njoj može da prenese široj sredini u kojoj manjinska zajednica živi i time je obogati. S druge strane, etničke zajednice iz perifernih oblasti (u odnosu na maticu) nekada mogu da budu čuvari kulturoloških sećanja koja su dragocena za proširenje uvida u kulturnu istoriju same matice.

Što bi to značilo?

Što je zajednica bila odvojenija od matice (usled različitih okolnosti), to je verovatnoća veća da će unutar te zajednice biti očuvan neki arhaični element koji se u matici već odavno izgubio. Naime, kada u matici dođe do neke kulturne promene, ona se progresivno širi kulturnim prostorom preko puteva žive kulturne komunikacije. Ako je usled nekih specifičnih okolnosti došlo do prekida te komunikacije, dešava se da ta promena nekada ne stigne do periferne zajednice, već ona nastavlja sa upražnjavanjem dotadašnjih praksi i tako postaje baštinik nečega što je u matici iščezlo. Danas, nažalost, ima sve manje mogućnosti da se ovako nešto “otkrije”. Proces brisanja kulturoloških specifičnosti sa etničkim predznakom postao je u savremenom svetu opšta pojava, koja nije karakteristična samo za manjinske zajednice u multietničkim sredinama, već se celo čovečanstvo nalazi u svojevrsnom globalnom akulturacijskom kotlu koji radi punom parom i preti da nas odvede u stanje kulturnoistorijske amnezije.

Proces brisanja kulturoloških specifičnosti sa etničkim predznakom postao je u savremenom svetu opšta pojava – celo se čovečanstvo nalazi u svojevrsnom globalnom akulturacijskom kotlu

Španska i srpska lirika

Kakve su posljedice takve amnezije?

Zaboravljanje znanja i iskustava akumuliranih tokom života prethodnih generacija nas osiromašuje i čini nas ranjivijima i manje sposobnima za iznalaženje uspešnih adaptibilnih odgovora na situacije koje izlaze iz uobičajenih visokotehnoloških okvira u kojima živimo. Sem toga, taj visokotehnološki univerzum koji smo stvorili, a koji nas sve brže usisava i podređuje sebi, odvaja nas ne samo jedne od drugih, nego i od prirode i načina na koji su ljudi hiljadama godina unazad živeli unutar prirode i sa njom, osluškujući je, posmatrajući je i otkrivajući svoje unutrašnje svetove tokom tog procesa. Prethodne generacije ljudi su ostavile čovečanstvu dragocene darove, ali kao da toga nismo svesni, jer je um savremenih ljudi previše zaposednut drugim sadržajima, pa je nekako i obnevideo.

Istraživali ste dosta godina španjolsku kulturu i njene sličnosti sa srpskom kulturom. Kako se na primjer slažu španjolski strogi katolički običaji i srpsko pomalo razbarušeno pravoslavlje?

Za nekoga ko dolazi iz većinski pravoslavne sredine, strogi katolicizam, koga u Španiji zaista ima, iako sve manje, ume da deluje ne samo sterilno već i zastrašujuće. Ipak, paralelno s tom postoji i jedna druga, nešto razbarušenija Španija, s narodskim ljudima koji vole život i raduju mu se. Moja istraživanja su se oslanjala na španski folklor i narodnu kulturu, iako se jesam donekle preklopila i sa “visokom” kulturom, pošto sam se bavila pitanjima geneze jedne iberijske srednjovekovne lirske vrste, korenima španske lirike i njenom vezom sa narodnom lirikom drugih evropskih naroda, među kojima je i srpska. Pošto je za analizu narodne lirike neophodno posmatrati je unutar šireg sistema narodne kulture, običaja i verovanja, španska i srpska lirika spadaju u jedne od zahvalnijih, zbog obima raspoložive etnografske i folklorne građe.

Sudjelovali ste u jednoj važnoj raspravi o nezapadnim evropskim kulturama i Africi, nekada i danas. Srbija se u toj vremenskoj geometriji vjerojatno nalazi negdje “zapadno od istoka”?

Radilo se o raspravi o identičnim, a veoma specifičnim, mitskim predstavama zabeleženim u ograničenom broju tradicija i to na posve različitim krajevima sveta. Te mitske predstave nisu ni univerzalne, niti su sasvim lokalne, pa to onda pokreće niz različitih pitanja. U takvim slučajevima prostorno-vremenska geometrija koju pominjete slabo šta otkriva. Tada prestaje značaj neke strane sveta, ko je kome istok, zapad, sever ili jug, jer se sav taj prostor sažima u jednu jedinu čudnovatu osu: čoveka i njegovog uma.

Da li će ova sadašnjost pojesti prošlost ili će prošlost izliječiti budućnost?

Sadašnjost će uspeti da pojede prošlost tek onda kada pojede čoveka ovakvog kakvog ga još uvek znamo. S druge strane, prošlost, uz kritički, ali pošten odnos prema njoj, prepuna je nataloženih iskustava i znanja koja mogu biti itekako smislena i od pomoći savremenim ljudima. Za mene su prošlost i tradicija jedno predivno toplo more prepuno života – idealno za duga ronjenja.

 

 


Ako imate prijedlog teme za nas, javite se na portal@privrednik.net

Pratite P-portal i na društvenim mrežama: