Kao autentična figura nekog ko prkosi preovlađujućim stereotipima unutar južnoslovenskog kulturnog prostora, pesnik, esejista i prevodilac Đorđe Matić u svojoj novoj knjizi Senke naših predaka: otrgnuto od zaborava, objavljenoj ovih dana u izdanju beogradskog „Portalibrisa“, govori o srpskom kulturnom nasleđu koje „čuva u sebi kao snagu i kao muku, jednako“.

U njoj Matić kroz različite aspekte života i rada senči ličnosti poput Njegoša, Dositeja, Vuka Karadžića, Stevana Mokranjca, pa sve do Vaska Pope, Danila Kiša, Dragoslava Mihailovića, Duška Gojkovića… Međutim, progovara i o srpsko-hrvatskim kulturnim preplitanjima, našim ogledanjima sa svetom kroz figuru Gavrila Principa, ali i o tri generacije srpskih trubača.

Đorđe Matić rođen je 1970. u Zagrebu, gde je i odrastao. Od 1991. živeo je najpre u Italiji, a zatim u Holandiji, gde je u Amsterdamu diplomirao englesku i italijansku književnost.

Bio je urednik i koautor Leksikona YU mitologije („Rende“, 2004), i koautor (s Merimom Ključo) trojezičnog muzičkog priručnika Eastern European Folk Tunes (“Schott World Music”, 2009).

S producentom Dragim Šestićem, osnivačem „Mostar sevdah rijunjona“, sarađivao je na više albuma “world” i etno muzike i u Holandiji predvodio muzičku grupu „Gađo orkestra“, u kojoj je pevao i svirao udaraljke.

Objavio je pesničke zbirke Lingua franca („Prosvjeta“, Zagreb, 2013) i Haarlem Nocturne (“Uitgeverij In de Knipscheer”, 2016, na holandskom jeziku), zatim knjige eseja o muzici Tajni život pjesama – hrvatska popularna muzika devedesetih („Antibarbarus“, Zagreb, 2014) i Tajne veze („Sandorf“, Zagreb; „Heliks“, Smederevo, 2017), kao i zbirku eseja o srpskoj kulturi Historija i savremenici („Prosvjeta“, Zagreb, 2016).

Stalni je saradnik zagrebačkog časopisa Prosvjeta i član Hrvatskog društva pisaca. Nakon skoro tri decenije života u Holandiji, odnedavno živi u Poreču, u Hrvatskoj.

Ove godine objavljene su mu dve knjige: na francuskom Visages du silence – Lica tišine (“Theatroom”, Pariz), i na srpskom knjiga Senke naših predaka: otrgnuto od zaborava, o kojoj razgovaramo.

Glavni utisak koji se stiče uvidom u Vašu novu knjigu svodi se na to da iz pozicija posmatrača sa strane, o sopstvenoj kulturi govorite sa mnogo većim žarom nego što mi koji smo ovde stalno prisutni to činimo. Kako biste to objasnili? Da li je posredi taj iseljenički zanos koji je u matici zamro, ili stvar može da se racionalizuje u ideji o stvarnoj potrebi za kulturnim kontinuitetom?

– Kultura smo velikih prekida i to nam je motiv: pokušaj uspostavljanja kontinuiteta, veza, nečega što traje pred uništavanjem. Gotovo da nema važne ličnosti naše kulture koja nije uvidela taj problem i promišljala ga, od Andrića, čiju rečenicu „Zato sve naše ideje nose čudan i tragičan karakter stvari spasenih iz brodoloma“ uzimam kao moto na početku knjige, pa sve do, ako hoćemo, Zorana Đinđića.

Ipak, treba da se podsetimo da danas postoji nešto institucija, kakve god bile, nešto se stvorilo. Ta kvazimisao da je sve uništeno i da ničega nema je laž.

Ja jesam posmatrač sa strane, po definiciji stvari. Iz takve pozicije, iz daljine, s distance, kao što znamo, uglavnom se vidi bolje, jer je ona oslobođena stega koje dokidaju zdravo, kritičko mišljenje, ono izvan strogih podela po ideološkoj liniji, a bogami i po liniji kese, toga ko plaća.

Danas je ovde u tom smislu tragikomična situacija: najveći cenzori u kulturi pozivaju na slobodu mišljenja, a kad se nađu pred tekstovima koji drugačije misle, evo recimo baš pred mojima, gde s jednakom pažnjom i estetičkim vrednovanjem izuzetnih radova govorim i o Matiji Bećkoviću i o Bogdanu Bogdanoviću, kad pokušam da razumem ta dva različita sveta, onda ne znaju šta bi s time.

Gledaju, mršte se, pokušavaju da nađu na brzinu kalup u koji bi se to stavilo, pa onda paušalno nešto „zaključe“, prema svojim sposobnostima, zabijeni petama u pesak jer ne znaju kako bi dalje s tim što čitaju.

A kasnije pišu i citiraju Česlava Miloša o ograničenosti poluintelektualnih umova – oni koji su sami ideološki policajci i kojima zapravo na kraju nije stalo ni do književnosti ni do kulture, nacionalne pogotovo. Njima je to simbol koji služi za podsmevanje.

Napolju je bilo više prostora i vazduha da vrhunska dela srpske kulture, i danas nakon toliko čitanja i razmišljanja i dalje neshvatljiva, čitam očišćena od ovdašnjih kulturnih ratova.

Mada, u svetu traju drugi kulturni ratovi i to se sve nužno preliva jedno u drugo.

Nesloboda i cenzura kidišu sa obe strane ideološkog spektra

Ako neko hoće da vidi sličnosti i razlike između nas i zapadnih kultura, načina kako se intelektualci postavljaju pred novom vrstom zabrane mišljenja i govora u akademskom svetu, konkretno u svetlu rasnih sukoba, treba da vidi upravo objavljeno Pismo o pravdi i otvorenoj debati.

Dokument impresivan u svojoj decentnosti i ozbiljnosti, potpisali su ga najprominentniji američki pisci, istoričari, muzičari i akademici.

Uza silne i neuporedive razlike između dve kulture, obe veže to da se najbolji i u jednoj i u drugoj opiru sve većoj netoleranciji na suprotne stavove, i sleva i zdesna. To nije lažno pravljenje ravnoteže, svako može da se uveri da nesloboda i cenzura kidišu sa obe strane ideološkog spektra.

Na mestu u knjizi u kom govorite o Filipu Višnjiću i našoj percepciji njegove duhovne figure u odnosu na spomenik u koji su se generacije zagledale, kažete „vreme je da se onaj koji predstavlja spomenik ponovo oljudi“. Ima li u tom smislu i praktičnih rešenja ili barem smernica na koji se način kretati u budućnosti?

– Proveo sam skoro tri decenije u Holandiji i gledam kako su Holanđani svoje najveće ličnosti zaštitili i obeležili, što se nekako podrazumeva. Zanimljivo je nešto drugo, daću to kroz svoj omiljeni primer načina kako bi se moglo kad bi se htelo.

U gradu Harlemu prolazio sam često pored biste izvesnog Laurensa Jansona: taj je Janson izliven u bronzi, s knjigom u ruci i postavljen na glavni gradski trg jer je prema predaji izmislio štamparsku mašinu pre Gutenberga, iako za to nema gotovo nikakvih istorijskih dokaza.

Holanđani su shvatili koliko je mitotvornost takve vrste važna za naciju i za kulturu – upravo ono što se nama stalno prebacuje. A mi imamo stvarno i opipljivo delo tog našega Filipa, zapisano onako kako ga je on pevao i stvarao, odnosno još intrigantnije, po Albertu Lordu, kako je pevajući – stvarao novo.

Sve to imamo pečatano i na svijet izdato od našega Vuka i delom Mušickoga. Treba da se samo pomeri ugao gledanja, da nismo stalno na istoj tački, jer ako samo malo izoštrimo vid otkriva se i kod Višnjića beskrajno bogatstvo, živo kao izvor, a ne opterećujuće i zastarelo.

Fantastičan je bio rad umetnika Vladimira Nikolića – sa narikačom za Marsela Dišana. Nikolićev rad označio je jedno vreme „tranzicije“, ne u onom ekonomsko-političkom, frazerskom, nego u umetničkom smislu.

Sad je došao drugačiji period i naznake toga polako probijaju. Moraćemo ovde sad da nužno redukujemo i da ga nazovemo „graditeljskim“ ili afirmativnim periodom, nasuprot opštim tendencijama.

Vreme je, drugim rečima, kada treba pokušati stvarati neku vrednost, a ne raditi jedino kroz princip negacije. Sve ono podsmevanje, nihilističko prenemaganje i ispražnjena kritika koju vidimo posvuda, u vlastitoj negativnosti zapravo skrivaju potpuni nedostatak ideja.

Uvodni tekst posvećen Njegošu sadrži Andrićeve reči koje govore o našoj kulturi sećanja, ali i „gorkim talozima iskustva“, koji nam u nekim periodima zamagle pogled na one koji stoje u temelju ove kulture. Naime, Andrić konkretno za Njegoša kaže da on „može samo da izgleda odsutan“. Na koji način mi danas možemo da osvestimo svoj kulturni vidik u odnosu na Vuka, Dositeja, Radičevića, Njegoša, Daničića i sve koji su u tom nizu do danas gradili jedinstven kulturni korpus?

– Tako što nećemo da pristanemo na ono što veliki kritičar Harold Blum zove „škola ozlojeđenosti“, da delimo velika, najveća imena po sposobnosti njihovog uklapanja u ideološke okvire koji su danas mnogo manje vidljivi a sto puta perfidniji. To treba da se odbije najpre gestom gnušanja.

Imamo opet komesare u kulturi, oni su, kako bi jedan moj prijatelj rekao, „spremni da sude i besni na sve“.

Takvi ne znaju da pročitaju najrafiniranije treperenje poetske proze u Seobama i Romanu o Londonu, ali znaju da je Crnjanski „fašista“. Andrić je dakako „moralno suspektan“. Njegoš im je „genocidni pisac“, a Vuk im je takođe „problematičan“.

„Važno je da kulturu i njene protagoniste ne vrednujemo po sposobnosti njihovog uklapanja u ideološke okvire koji su danas mnogo manje vidljivi a sto puta perfidniji. To treba da se odbije najpre gestom gnušanja.“

Ili ima i drugih, gorih, koji imaju čak i sposobnost estetskog doživljaja, što je retka stvar koju treba čuvati, ali će svejedno da je prodaju za kakav fond ili mesto u jerarhiji, kakvo god da je. Pa kad posle neće niko ovde da se bavi našim najvećim umovima, ima drugde ko hoće, i to po pravilu pogrešno i tendenciozno. Zato se događa da nam razni Martensi danas pišu biografije najvećih stvaralaca.

S druge strane, takozvana konzervativna nacionalna linija mari za patrimonij, ali se njen obrazovani deo često guši u zatvorenom i uvređenom akademizmu, a ovaj manje obrazovani deo i ne zna kako da misli kulturu.

I jedni i drugi su defanzivni i rigidni, i ne mogu na kraj s bilo kojim od imanentnih protivrečja pa svaku kritičku notu shvataju kao napad. To je okoštavanje u kulturi i negativan proces.

Vidimo kako se Njegoš problematizuje, s koliko straha i implicitnog odbrambenog stava, a on je najveće ime od svih – mora da je njihova vera vrlo slaba ako se do te mere boje pristupiti određenim problemskim tačkama njegovog dela, govoriti o mestima koja naprosto traže promišljanje, otkrivanje i tematizovanje nužnih kontradikcija kakve nose svi veliki ljudi i sva velika dela.

U osnovi koja je lajtmotiv knjige na više nivoa, kazujete i o našem odnosu prema Sarajevskom atentatu u svetlu pravdanja pred svetom koji ne razume smisao Principovog čina. Kako odgovor na pitanja onih koji „ne razumeju“ može postati nova osnova i osnaženje za srpsku kulturu sećanja? Mora li na kraju taj odgovor i postojati?

– To je strahovito teško pitanje i s njim nema jednostavnog rešenja. Ali trebalo bi početi od razgovora, od vežbanja umeća vođenja razgovora, dijalektički, sa propitivanjem i pokušajem refleksije, sa učenjem mogućnosti da se u isto vreme u jednoj pameti može s dve različite, sukobljene ideje, a da se čovek ne boji da će ga optužiti odmah za relativizovanje, kako se radi stalno.

Treba i da se prestane da se stalno izvinjava onome ko o našim stvarima generalno nema pojma ili ima loše namere. Sve je bolje od ćutnje u ovom slučaju. Međutim, da bi se onima koji ne razumeju išta govorilo, fali osnovno, glavni uslov – da razgovaramo kao jednaki.

Mi smo, pored objektivnih istorijskih uslovljenosti, gurnuti dole, kao što smo se i sami delom gurnuli u neravnopravan položaj. Trebalo bi prvo da se gradi samopouzdanje, što nije isto što i arogancija, vrednovanje sebe, što nije isto što i samozaljubljenost, i samopoštovanje, što nije isto što i gordost.

Bavite se i našim unutarnjim zabludama i prećutanim represijama unutar srpske kulture. Jedan svoj esej počinjete rečenicom: „Srpska kulturna istorija – muška je istorija“. Kakav pak kontinuitet stvara linija koja vodi od „proklete Jerine“ do Marine Abramović?

– Stvara kontinuitet borbe, muke i probijanja zadatih granica, istoriju izdržljivosti, nastojanja, progledavanja iz vekovnih zadatosti i izlazak iz senki na svetlost. Da se to uvidi ne trebaju „izmi“, niti politička korektnost, za to je potreban zdrav razum, saosećanje i osnovna pravdoljubivost.

Međutim, ta istorija je i istorija puknuća i kontigencija u kojima su se stvarale neverovatne ličnosti. To je istorija padova, ali i uzdizanja i oslobađanja velikih kreativnih energija, ne kažem to radi prikrivanja i lažne ravnoteže.

Padovi su pak dominantni. Čitati recimo kako su se odnosili Đilas i Zogović prema Anici Savić-Rebac, učinilo bi svakoga feministom.

To je naravno čitava jedna istorija odricanja, čak i od sebe, a jedva se ponekad vlastita ličnost pronašla. Desanka Maksimović divno peva o tome, što će ovima pravovernima danas zvučati kao jeres ili kao šala.

Ponekad je bilo odricanja a da ih nije trebalo biti, i kompromisa, kao u slučaju Marininom.

Poštujem silno njen uspeh, više sam puta rekao. Znate, kad ste navikli da kad na Zapadu razgovarate o svojoj kulturi ili umetnosti uopšte, a oni vas tri decenije gledaju kroz sliku žena u maramama u zbegovima, i kad danas u istom razgovoru pomenete Marinu Abramović, čak i amaterima i u ćaskanjima srednje klase, pa vidite njihovu reakciju – to je istorijski kulturni zaokret.

Kada su u pitanju srpska i hrvatska kulturna preplitanja, i uopšte južnoslovenski kulturni prostor, Vi ga vidite šire nego što političke i društvene okolnosti dozvoljavaju. Kakvu ulogu u takvom stavu imaju s početka Njegoš, a kasnije Meštrović i jedna zanimljiva izložba upriličena 2008. godine, kada je Kosovo ponovo došlo u žižu naše, ali i svetske javnosti?

– Tadašnja izložba dela hrvatske likovne umetnosti iz fundusa Narodnog muzeja u Beogradu, bila je kao jedna velika metafora dubinskih, ali neretoričkih ili podrazumevajućih veza između kultura, veza kroz pojedince i individualni talent.

Mada, kako treba uvek podvlačiti, nijedan od njih nije bio iz Srbije, srpska kultura nezamisliva je bez dvojice koju pominjete: Njegoš u istom času pravi u Gorskom vijencu i temelj kulture i njeno uznesenje u najvišoj tački jezika i poezije, dok je Meštrović preko svog Kosovskog ciklusa i „Vidovdanskog misterija“ kao jedan splet golemih podzemnih žila koje nevidljivo drže čitavo stablo.

Predstavljajući apoteozu jugoslovenskom duhu i budući prvi artikulisan i u materijalu stvoren čitav jedan novi, dotad nepostojeći identitet, Meštrovićevi su monumentalni radovi jednako i stubovi srpskog elementa, oni su njegovo jačanje i učvršćivanje, a ne rastakanje, kako neki vide jugoslovenski deo istorije.

Sto godina kasnije skoro, više niko kao da nije znao ni hteo da pročita veze i značaj ovih likovnih dela koja su izuzetno uticala na obe kulture. Uticala su problemski, konfliktno, a ne retorički i lakim putem. Ona su suočavanja, a ne glađenje i potvrđivanje.

Izuzetno je bilo jako, sugestivno, bolno sučeljavanje, kad se čovek preko Meštrovića, posredovano umetničkim delom, pa time neuporedivo dublje, vrati na mesto naše traume – na Kosovo, naravno.

Pišete o osećaju koji je mogla da ima jedna migrantska generacija naših pisaca u drugoj polovini prošlog veka. Šta u našem kolektivnom iskustvu predstavlja priča o njima i očaju, koji ste i sami tragom jedne generacije u inostranstvu otkrivali?

Gombrovič se svađa u emigraciji sa svojim zemljacima, javno i u svojim Dnevnicima, polemiše s različitim strujanjima koja pokušavaju da misle svoju zemlju i stanje egzila, izdaju časopise, knjige, zauzimaju različite stavove. Mi to nismo imali, tu vrstu javnog razgovora.

Zavideo sam Gombroviču i egzilantima iz onoga doba na njihovoj nacionalnoj kulturi koja se podizala i samoobnavljala u emigraciji, koja je znala da se sukobljava idejno, zavideo na otvorenoj ljubavi koju su pokazivali za svoju kulturu, a ne kao da je izvor sramote.

Ovako, s takozvanom našom inteligencijom u rasejanju, gotovo da nije bilo mesta ni prilike za dijalog, kritiku ili polemike, nije se imalo kamo.

Kod kuće iskustvo masovnog odlaska i stvaranja novih zajednica nije očito predstavljalo ništa naročito važno. Čovek je morao sam da traži, ako mu je bilo stalo do toga.

Ta potraga i razgovor s knjigama koje su imale motiv odlaska i bivanja drugde, za mene su bili među ključnim formativnim iskustvima, čitalačkim i autorskim.

Ponekad sam nalazio tragove svojih časnih i velikih prethodnika na neočekivanim mestima, kao što sam našao Vaska Popu u Holandiji i Engleskoj, i unazad rekonstruisao nekadašnji njegov status na Zapadu, nešto o čemu i danas van uskih krugova ovde ne zna skoro niko ništa.

Neprocenjivo je nekoliko knjiga koje govore o iskustvu naših odlazaka u poslednjih pola veka i više – Kad su cvetale tikve, Dragoslava Mihailovića, pre svih, ali i danas malo čitan, a izuzetan epistolarni roman Dragi moj Petroviću, neuporedivog Milovana Danojlića.

Ta priča o očaju koju pominjete, ona je još neotkrivena, iako su je najbolji već napisali. Sad bi trebalo i da se pročita.

Pored kulturno-istorijskih temelja proizašlih iz našeg zvaničnog istorijskog narativa, Vi pričate i o trubi kao perifernom, ali vezivnom tkivu jednog naroda. Na šta nas primer tri trubača – Duška Gojkovića, Dejana Petrovića i Aleksandra Antića, dečaka iz sela Livoč kod Gnjilana – o kojima pišete može opomenuti, a na šta osokoliti?

– Može opomenuti na ono s početka i iz vašeg prvog pitanja: na kontinuitet, kakav god bio, a u ovom slučaju je izuzetan. Trubači iz moga teksta su i opomena i ohrabrenje. Bilo da se radi o velikom džez-trubaču koji je u svim enciklopedijama sveta ili momčiću s Kosova koji tek uči plemeniti instrument, to je sve izraz jedne fantastično bogate i jedva očuvane tradicije i, svemu uprkos, vere u sebe.

U mojoj spisateljskoj gesti nema retorike spram njih, tih svirača, nema tapšanja sebe po ramenu ni samodopadnosti.

Umesto toga, to je podsećanje na teškoće, borbu za održanje, lično, umetničko, individualno i u pripadnosti jednom narodu, kakav god bio. A nije najgori.

Taj esej je, kao i knjiga sama uostalom, izraz tihe zahvalnosti i skromnog ponosa da se kroz istoriju opasnosti i ugroženosti nešto stvorilo, neprolazno i trajno vredno.

 

Izvor: RTS, autor: Dejan Vojvodić

Naslovna fotografija: Elena Uljanić

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email