Filmski režiser, scenarist, historičar umjetnosti i likovni umjetnik Đorđe Kadijević (89) imao je više nego bogat i turbulentan život i sudbinu, kako na profesionalnom, tako i na privatnom planu. Njegovi igrani i dokumentarni filmovi, nekada napadani, čak i zabranjivani, repriziraju se sve do danas, a izložba njegovih eksperimentalnih kolaža prije par godina u Beogradu primljena je s velikim zanimanjem. Gospodina Kadijevića smo pitali što kreativni stvaralac može učiniti danas, kada su u sveopćem kaosu u opasnost došli i umjetnost i ljudsko dostojanstvo, kao i život sam.

Rekli ste jednom kako ste u mladosti, preživjevši užase Drugog svjetskog rata, odlučili da nastavite da živite. Što biste sada kazali? Da li je život nastavak jedne te iste tragedije u fazama?

Nisam se nadao da ću u svojoj starosti doživeti, u svemu ovome što se sada događa, ovakvu strahotu i debakl zdravog razuma, ne samo na našem malom pigmejskom prostoru država u kojima živimo, nego i u svetu uopšte. Ne mogu da verujem da se u ovom trenutku vodi rat, jer ja sam duboko verovao da rata više ne može biti. Sada sam zapanjen odsustvom elementarnog odnosa čoveka prema samom sebi i prema drugima i nalazim se u najdubljoj indignaciji prema činjenici da je tako teško nastradalo ono najfundamentalnije i najbolje u čoveku. Ranije epohe imale su u sebi duhovnu paradigmu ili ono što je Slobodan Jovanović nazivao kulturnim obrascem. Mi to danas nemamo već decenijama. Sada kada se nalazimo na ruševinama svih tih snova o kulturi i civiliziranosti moramo se osećati onako kako je jedino normalno – u patnji i depresiji.

Crni talas

Kako se razmrvio kulturni obrazac i osjećaj smisla ljudskog života?

Taj kulturni obrazac, bar kod nas, nikada nije imao svoju monolitnu strukturu jer se nikada do kraja nije formirao. Nemojte zaboraviti da smo mi nekoliko stotina godina bili pod turskim ropstvom. Čak se i Fridrih Engels u „Poreklu porodice“ pitao o kakvim Srbima je tu reč, jer to je narod koji ne postoji već pola milenijuma. U Srbiji koja je u srednjem veku bila moćna država, sve je u vekovima ropstva otišlo dođavola i ona je izgubila gotovo sve komponente narodnog identiteta, osim onog što je Vuk sakupio, kao njen duhovni odjek, u narodnim pesmama. U tom ropskom životu Srbe je samo vera održala, ali ne ništa objektivno. Imali smo samo neprijatelje koje i danas imamo, a pravih prijatelja nemamo, niti smo ih ikada imali. Onda nije čudo da Srbija nije imala normalni tok razvitka građanskog društva koji je imala Evropa i u koju smo mi pokušali da uđemo suviše hendikepirani, da bi nam poslednjih sto godina bilo dovoljno da zalečimo sve rane i ožiljke. Kasnije, bilo je previše evropskih ratova, revolucija i diktatorskih režima, umora i evropske dekadencije, da bi nam to donelo nešto dobro. Danas, kada je Bog postao profit, mi nemamo ništa u šta bi mogli da verujemo. Mi imamo sudbinu malih naroda koji osim što su mali, uvek su nesrećni i gotovo smešni. Sada, kada je oružje ponovo progovorilo, mi jedino možemo da govorimo o golom opstanku.

Kakav odgovor u ovakvom kaosu može dati umjetnost?

Ljudi koji se danas bave kreativnim delatnostima imaju razloga za veliku dilemu u opredeljenju za jednu protestnu apstinenciju, jer je gotovo sramno ukrašavati svet, kako on danas izgleda i poklanjati mu lepotu. Na primer, najvitalnija umetnička reakcija na Prvi svetski rat bila je pojava dadaizma, što je bila jedna vrsta šegačenja sa istorijom, sa umetnošću i sa samim čovekom. Njihov zaključak je bio da je čovek u tom ratu doživio takav pad, nakon kojeg on više ne može da se uspravi i da više ne zaslužuje umetnost jednog Rafaela ili Fidija. Međutim, stanovništvo planete, koju naseljavaju uglavnom osrednji ljudi na svim pozicijama, brzo je oprostilo sebi svoju sramotu Prvog svetskog rata i to se žalosno završilo pojavom Drugog svetskog rata. Šta umetnik može da uradi u takvoj situaciji? Zato Ivo Andrić za vreme tog rata nije pisao o strahotama koje je svojim očima gledao nego o bosanskim begovima i agama iz 18. veka, za što je dobio Nobelovu nagradu. Umetnost ne može da se meša u istoriju i da popravlja čoveka, što je ekstremna utopija, jer ona ne može da ga promeni. Baš obratno, istorija je u pravilu menjala umetnost u negativnom smislu. Sada je situacija neobično slična onoj situaciji kao pred Prvi svetski rat.

Kada ste vi počeli da se bavite umjetnošću i da snimate filmove?

Posle Drugog svetskog rata napravio sam jedan ciklus ratnih filmova, koji su obustavljeni onog trenutka kada je dignuta kuka i motika na crni talas. Nisam snimao filmove kao Veljko Bulajić ili Žika Mitrović o pobedama naše partizanske vojske niti o podvizima naše radničke klase nego sam hteo da vidim šta se događa sa one strane crvene linije, gde su se događale antičke drame kao i na ovoj strani. To se naravno tadašnjem režimu nije dopalo i zajedno sa Dušanom Makavejevim, Žikom Pavlovićem, Sašom Petrovićem, Kokanom Rakonjcem, Žilnikom i drugima, ubrojen sam u to „sumnjivo društvo“ u koje su pripadali i slikari i pisci. Svi smo na jednom partijskom skupu u Beogradu napadnuti kao kontrarevolucionari i sve je to kasnije preraslo u pozivanja na krajnje oštre mere protiv nas.

Što je s vama bilo dalje?

Napravio sam zaokret. Bio sam svestan da ako nastavim sa filmovima crnog talasa da me čeka ista sudbina kao na primer Sašu Petrovića, koji je kao profesor najuren sa Filmske akademije i otišao je u Pariz i tamo umro ili Makavejeva koji je lutao po svetu tražeći producente za svoje filmove. Dosetio sam se i rekao sebi: ako ti nisu dozvolili da snimaš filmove o stvarnosti, pređi na bajke i počeo sam da snimam bajke. Obratio sam se televiziji na kojoj je tada bilo nekoliko pametnih ljudi i oni su prihvatili da za njih napravim seriju nepoetsko naučnofantastičnih filmova, koji su odjeknuli dosta jako i koji se repriziraju čak i danas. Moj famozni film „Leptirica“ ulazi u red tzv. horor filmova, koji se prema mišljenju jednog američkog filmskog časopisa nalazi među deset najstrašnijih filmova na svetu, na trećem mestu, iza „Psiha“ i „Noći veštica“. Ako me pitate, ne bih mogao da objasnim odakle u meni ta vrsta fantazije…

Gran pri za Vuka

U jednom sasvim drugom žanru, za TV seriju o Vuku Karadžiću dobili ste i eminentnu međunarodnu nagradu.

Kada sam ispucao ove filmove tzv. nepoetične fantastike i kada je atmosfera u društvu malo omekšala, dobio sam novu slobodu da radim filmove i serije istorijskog žanra. Tako je nastala „Karađorđeva smrt“ ili filmovi sa srednjovekovnim temama po narodnim pesmama. I tada sam dobio ponudu da prihvatim najveći projekat u istoriji beogradske televizije, seriju o Vuku Karadžiću. Tu seriju sam snimao četiri godine po celoj Evropi, od manastira Fenek pored Beograda, preko Geteove rodne kuće u Vajmaru, do bečkog dvora i dvora u Šenbrunu i do svih mesta do kojih je Vuk za života dopirao. U toj seriji težio sam jednome: sve što je autentično treba da bude snimljeno na autentičnim mestima. Iako mi nikada nije bilo do karijere i slave, ipak sam dobio za tu seriju najveće moguće priznanje, Gran pri na najvećem festivalu u Rimu, u povodu stogodišnjice pronalaska filma, koji je organizovao niko drugi nego Umberto Eko.

Na dodjeli nagrade Umberto Eko je rekao da je vaša serija freska ne samo srpske nego i evropske kulture…

Da, to je rekao. To je rekao zato jer se u seriji javljaju i Gete i braća Grim, Meternih i ruski, nemački i austrijski car i mnogi društveni događaji, kao na primer revolucija 1848. godine, koja je bila prelomna za Evropu toga vremena. Ja sam dobio nagradu od žirija od 11 članova, koji su za tu nagradu glasali jednoglasno. Moram reći da sam bio zabezeknut da sam na jednom takvom evropskom festivalu, na koji je svaka zemlja slala najbolje što ima, proglašen najboljim rediteljem. Tada me je glumac Dirk Bogart pozvao da izađem na pozornicu i ja sam potpuno nepripremljen stao pred sve te ljude i na lošem engleskom rekao: „Srećan sam što sam dobio ovakvu nagradu baš u Italiji, jer kada bi ljudskom rodu oduzeli ono što im je dala Italija to više ne bi bio ljudski rod.“ Tu seriju je otkupila većina evropskih zemalja, Južna i Severna Amerika i Australija. Da ne govorim da je to bilo veliko priznanje za zemlju iz koje sam dolazio.

Snimali ste filmove i o Milošu Obrenoviću, Nikoli Pašiću i Josipu Brozu Titu. Tri toliko različite ličnosti?

Svako može imati svoje mišljenje, pozitivno ili negativno, o pojedinim historijskim ličnostima ili događajima. Ja sam se odlučio da izdvojim tri profila novijeg vremena, od 19. veka do danas, koji su bili esencijalni politički geniji, sudeći po njihovim postupcima i rezultatima tih postupaka. Iako je Karađorđe slavljen kao kreator Prvog srpskog ustanka, Miloš Obrenović je stvarni tvorac srpske države nakon viševekovnog turskog ropstva. Drugi velikan je Nikola Pašić koji je učestvovao u stvaranju jugoslovenske zajednice, za koju ja i danas mislim da je bila jedino rešenje za političku krizu među južnoslovenskim narodima.

Jugoslavija je nastala na velikim idealima, ali se na kraju pokazala kao traumatično i tragično iskustvo…

Sa Jugoslavijom smo dobili jednu doduše heterogenu zajednicu, što nije bilo neobično za našu istoriju, ali koja je stvorena uz mnogo žrtava i koja je imala ogromnu perspektivu. Ako je jedna Ivana Orleanska mogla da se bori za ujedinjenje Francuske, šta bi se dogodilo da ju danas neko pljuje kao unitaristkinju ili Garibaldija koji se borio za ujedinjenje Italije. Zamislite da neko pljuje na Bizmarka koji je ujedinio Nemačku ili Petra Velikog koji je stvorio Rusiju? I umesto da se divimo Nikoli Pašiću koji je radio na stvaranju zajednice južnih Slavena, što je najprirodnija želja koja može postojati u mašti jednog političara onog vremena, danas je on u svesti mnogih ljudi ličnost sumnjivih namera. Znate li šta znači pljuvati te ljude radi regionalnog autonomizma i radi toga da bi se neko kočoperio da ima samostalnu državicu. Tvorci novonastalih država na tlu Jugoslavije zaboravili su da biti mali znači biti smešan. Bio ja za komunizam ili protiv njega, ali Tito je uspeo da održi postojanje Jugoslavije i da stvori zametak jednog novog građanskog društva, koji je kod nas iznjedrio najbolje plodove u kulturi XX veka, onda kada smo počeli zaista da se približavamo Evropi. Oni koji ne vole komunizam, varaju se ako misle da u budućnosti neće imati posla sa levicom. Imaće, i te kako.

U vašoj porodici također su se na dramatičan način prelamale političke ideologije.

Moj se otac kao kraljev oficir posle Drugog svetskog rata i izlaska iz nemačkog zarobljeničkog logora više nije vratio u Jugoslaviju. Ja sam ga tako izgubio, a imao sam i dosta ličnih gubitaka za vreme Titovog režima, koji bih zato mogao da mrzim, ali ja nemam talenat za mržnju. Bez obzira šta sam sve izgubio u njegovo vreme, moram više ceniti njegov poziv na bratstvo i jedinstvo nego sadašnje pakosne i nakazne državice. Moja majka je čista Hrvatica, a moj je otac Srbin i kažite mi šta sam onda ja? Jesam li ja istorijska greška ili kentaur? Ja sam rođen u Šibeniku, jednom renesansnom gradu i nikada neće u mojim ušima prestati da bruje jutarnja šibenska zvona, podjednako glasna i na tornjevima katoličke kao i pravoslavne crkve. To nikada neću zaboraviti i do poslednjeg dana neću prestati biti ispunjen indignacijom prema onima koji su sve to srušili.

Kako razriješiti dilemu našeg vremena: otpor ili apstinencija?

Ja nisam za apstinenciju. Ja sam na strani Kamijevog pobunjenog čoveka. To nije pobuna protiv ljudi, poklič u nove borbe ili upadanje u novu utopiju, goru od prethodne, već je to revolt protiv inferiorne pozicije suviše dostojanstvenog čoveka, kome je podarena samosvest i snaga da stvara novi život i herojstvo, da ima ljubav za nesrećni svet u koji je bačen. I ako nešto radim, a sada upravo završavam scenario za idući film, želim to da radim iz nečega što zovem herojski revolt. Takav revolt, u mom slučaju umetnički revolt, jedini je način da podnesemo sebe. To je najteže.