RTS od ponedeljka, 17. avgusta, ekskluzivno prikazuje dokumentarni serijal “Čuvari baštine”, koji se bavi sudbinom srpskih crkava i manastira na Kosovu i Metohiji od 1999. do 2014. godine.

Novinar i autor serijala Čuvari baštine Predrag Radonjić kaže, u intervjuu za RTS, da srpske svetinje na Kosovu i Metohiji imaju evropsku civilizacijsku vrednost koju Albanci neprestano pokušavaju da pripišu svojoj istoriji, a da je poslednja inicijativa Kosova za prijem u Unesko samo jedan od tih pokušaja.

Možete li ukratko da nam predstavite serijal “Čuvari baštine” i šta će to gledaoci moći da gledaju na RTS-u od 17. avgusta?

Čuvari baštine, koji su snimljeni uz pomoć Kancelarije za Kosovo i Metohiju i Ministarstva kulture, predstavljaju noviju vrstu istorijata događaja u vezi sa srpskim crkvama i manastirima na Kosovu i Metohiji od 1999. do 2014. godine. Naravno da ima osvrtaja na prošlost, ali i ukazivanja na sadašnjost i budućnost.

Naročito se insistira na prošlosti, jer sve ovo što se događa sa srpskim crkvama i manastirima ima istorijski kontinuitet.

Ono što može biti interesantno jeste to da će se naša javnost, gledajući serijal, prvi put susresti sa onim što ja kao novinar znam, i što često viđam. To je da nam istoričari i istoričari umetnosti iz redova kosovskih Albanaca direktno govore da su te crkve sagradili Albanci, da su Srbi došli kao “uzurpatori” i “nemanjićki okupatori” i preuzeli ih.
Nama to može delovati u ovom trenutku frapantno, smešno i lakrdijaški, ali za njih je to istina u koju oni ulažu ogromne novce, prave monografije, rade dokumentarne filmove, organizuju seminare, dovode za “debele” honorare stručnjake iz inostranstva. Taj njihov decenijski strpljiv rad počinje da daje rezultate. A mi pak računamo da je naša istina nesporna, i ne ulažemo ništa u njenu prezentaciju.

U “Čuvarima baštine” navodite primer Velike Hoče u kojoj živi 500 Srba, a gde se nalazi više od 14 crkava i crkvišta. Kakva je perspektiva Srba i njihovih svetinja u tim enklavama?

Bez obzira na sve to, i u sredinama gde nemamo Srba uopšte, kakvi su, na primer, Visoki Dečani, naš najvredniji manastir, imamo monaštvo koje se o njemu brine. Nadamo se da će Srbi, ipak, u dovoljnoj meri ostati da žive na Kosovu i da brane svoje manastire, jer mi se za njih moramo boriti.

Ti manastiri, zaista, uz Studenicu i Sopoćane, imaju evropsku civilizacijsku vrednost. Naše najveće dostignuće kroz istoriju nalazi se dole na Kosovu, i to sada neko pokušava da nam otme.

Oko 140 manastira i crkava je uništeno 1999, a u 2014. godini 36. U kojoj meri tu 2004. možemo smatrati kulminacijom nasilja i šta je potom urađeno na sanaciji srpskih svetinja?

Te 1999. bio je neposredni kraj rata, međunarodne snage tek dolaze i vlada opšti haos. Prilikom prvog velikog talasa uništavanja, međunarodna zajednica se pravdala da je bila iznenađena, zatečena, da se još nije organizovala na pravi način, kao i da nije imala nadležnost za čuvanje tih manastira.

Ali, 2004. godine, iako je reč o manjem broju uništenih svetinja, pred međunarodnu zajednicu postavlja se pitanje, na koje ni dan-danas nije dala odgovor – kako je došlo do pogroma i talasa uništavanja kada je bila prisutna vojska Kfora? Razmere tog uništavanja su civilizacijski frapantne.
Bilo je puno rada na sanaciji tih objekata, pogotovo nakon 2004, kada se osećala neka vrsta griže savesti međunarodne zajednice, koja je zaista u tom trenutku nastojala da uloži veliki novac da se ti manastiri obnove. Ali ne možete vi obnavljati nešto, kad mi u Mušutištu imamo uništenu crkvu sa freskopisom iz 13. veka, koji je jedan od najvrednijih freskopisa evropskog slikarstva tog vremena. Njemu obnove nema.

Mi smo se, posle talasa tih fizičkih uništavanja, počeli susretati sa sofisticiranim vidovima agresije, a to je falsifikovanje istorije, falsifikovanje njihove pripadnosti i sada smo došli do kulminacije toga da Kosovo zahteva da uđe u Unesko.

U dokumentarnom serijalu imali ste više od 20 sagovornika. Da li postoji neki zajednički imenitelj za srpsko i albansko viđenje manastira i crkava na KiM?

Apsolutno ne postoji zajednički imenitelj. To su nepomirljivi tabori. Albanski stručnjaci i predstavnici njihovih institucija, političari, jednoglasni su u tome da to treba da bude kosovska kulturna baština.

To je samo prelazni period kada se njoj pokušava osporiti srpski nacionalni identitet, koji je nesporan, pokušavaju se osporiti bilo kakve ingerencije Republike Srbije nad tom baštinom. Ta imovina se najpre želi prikazati kao kosovska, potom kosovsko-vizantijska i na kraju kao albanska.

U kojoj meri su osnovane strepnje da Albanci zaista mogu ući u srpske manastire?

Jedan od sagovornika u našem serijalu profesor Dušan Bataković tvrdi da se polako priprema useljavanje pravoslavnih albanskih monaha u naše manastire. I da je to takođe jedna vrsta sofisticiranih metoda – da oni najpre dođu u neke bratske posete, kulturne boravke ili razmene, da bi to vremenom počeli da preuzimaju.

Albanska pravoslavna crkva već u svojim kalendarima prikazuje Dečane i Pećku patrijaršiju kao albanske manastire. Mi to potcenjujemo i tome se vrlo često podsmevamo. Dok oni to rade predano, mi najčešće dolazimo pred svršen čin. Nadamo se da još uvek nije kasno da tu opasnost privremeno otklonimo i da onda nastupamo racionalnije i ozbiljnije prema tom pitanju.

Vi živite u Gračanici. Kako srpsko stanovništvo na Kosovu reaguje po pitanju najnovije inicijative Albanaca da prisvoje srpske svetinje?

Srbi čekaju reakciju Beograda. Srpske crkve na Kosovu i Metohiji se brane ili ne brane u Beogradu. Srbi dole najčešće žive u tim područjima koja se nesrećno nazivaju enklavama. To su ljudi koji su “sabijeni” u geta već deceniju i po. To su ljudi koji su preplašeni, zbunjeni i iznenađeni, i pomalo i ostavljeni na milost i nemilost. To je jedna populacija koja je malobrojna, koja se nalazi u izolaciji i ključ svega, i dobrog i lošeg, nalazi se u Beogradu.

 

Izvor: RTS, autro: Jelena Petrović