Ako zanemarimo pitanje u kojoj meri i na koji način je ćirilica do sada uopšte i postojala u zvaničnoj upotrebi u Gradu Vukovaru, nakon nedavne odluke Gradskog veća Vukovara o promeni Statuta, dilema oko njene dalje upotrebe više nema. Službeni rezultati popisa stanovništva iz 2021. godine pokazali su da u gradu Vukovaru živi 29,73 posto Srba, što je manje od jedne trećine od ukupnog broja stanovnika grada. Dakle, tri hiljade stanovnika manje u odnosu na popis od pre deset godina bio je povod da Gradsko veće Vukovara donese odluku o izmenama Statuta Grada, kojom je izbrisana odredba o zvaničnoj upotrebi srpskog jezika i ćiriličnog pisma u ovom gradu.

Pravo na ravnopravnu upotrebu srpskog jezika i pisma u Vukovaru u praksi nije nikad zaista ni zaživelo, pa se na prvi pogled čini da je sada praksa samo zvanično usklađena sa zakonom. Ako je ovo pravo uneto u Statut zato što je Srba bilo više od jedne trećine, a sada se gubi zato što je Srba manje od jedne trećine, trebalo bi da je ovo logičan sled događaja. I u skladu sa zakonom. Međutim, pitanje je mnogo složenije od proste statističke računice i pogotovo – od primene zakona. To potvrđuju i neki od sagovornika P-portala u razgovoru o ćirilici u Vukovaru, temi aktuelnoj i otvorenoj mnogo duže nego što bi trebalo.

Brojke u drugom planu

Da zakon nije isključivi pravni temelj za regulaciju ovog pitanja, već da je to i gradski Statut podseća predsednik Demokratskog saveza Srba i vukovarski gradski većnik Srđan Milaković, koji je među prvima osudio potez Gradskog veća. Zakonom nije propisano da se ovo pravo izbriše iz Statuta kada se brojčani osnov izgubi. Postoji obaveza da se to pravo uvede kada je proporcionalna zastupljenost iznad jedne trećine, ali ne postoji obaveza i da se briše kada je udeo stanovnika određene nacionalne manjine manji od jedne trećine. On dodaje da ovo ipak nije bilo iznenađenje, jer „kako očekivati od ovih političkih struktura da to ne urade“.

„Nažalost, to jeste kao i sve do sada frustrirajuće i jeste razočaravajuće i naprosto pokazuje da takvom odnosu lokalnih i državnih vlasti još uvek nema kraja, ali je činjenica i moramo da se nosimo s tim kako god znamo i umemo“, kaže Milaković i dodaje: „Najbolje je jedan kolega, koji je deo vladajuće većine, rekao na gradskom veću: ’Mi ne moramo da menjamo statut, ali hoćemo’. Ovo, naprosto, nema veze sa propisima“.

„Kad se radi o postotcima, stvar je dosta jasna. Ali postotke su isto tako opovrgavali sa hrvatsko nacionalističke strane kad im je to bilo potrebno. Sad ih prihvaćaju iako su unapred tvrdili da rezultati popisa neće biti korektni jer navodno Srbi sami sebe popisuju. Dakle, sad su time zadovoljni pa to koriste kao povod. Ja mislim da je po sebi to zapravo nevažno. Ono što je važno je da je to indicija doista loših odnosa dviju političkih zajednica ili barem dijelova dviju političkih zajednica i činjenice da se unutar pravnog modela tu ne može puno napraviti nego to ovisi doista o dogovoru, kontaktu, komunikaciji, a za to izgleda nema dobre volje“, ocenjuje u izjavi za P-portal politički analitičar Žarko Puhovski.

„Sama odredba u statutu ne menja osećaj pripadnika srpske zajednice o tome da li jesu ili nisu prihvaćeni u gradu Vukovaru. Imali smo sve ovo vreme odredbu u Statutu, ali su poruke i akcije pojedinih grupa bile takve da su onemogućavale konzumaciju tih prava i oni koji su hteli da se koriste tim svojim pravima bili su na neki način obeshrabreni. Jer razbijanjem raznih tabli, uostalom, razbijanjem grba Republike Hrvatske na tabli koja je bila napisana dvojezično poslata je poruka svim građanima, ne samo Srbima, poslata je poruka i Hrvatima da onaj ko se usudi u tom pravcu nešto da menja, da nije dobrodošao“, kaže za P-portal Dejan Drakulić, predsednik Zajedničkog veća opština u Vukovaru.

Nameće se pitanje na koji način će se konkretno implementirati promene Statuta, ako pravo na ravnopravnu upotrebu srpskog jezika i ćiriličnog pisma nije ni ostvareno u punom obliku. Šta će konkretno značiti ove promene pitali smo gradskog većnika Srđana Milakovića.

„To će konkretno značiti najveće olakšanje za državne vlasti i za gradske strukture, jer konačno će moći na državne institucije da stave nekakve table da se zna da je u tim zgradama nekakva državna insitucija, jer kako su skinute table, na mnogima nisu druge niti stavljene. Što se tiče samih dvojezičnih tabli, od tih desetak tabli, koliko ih je u Vukovaru bilo postavljeno, mislim da je možda ostala samo jedna jedina u gradu, i to na nekom mestu gde je malo ko i vidi. Godinama ih već nema. Što se tiče ostalih prava, jedino pravo koje se praktično gasi jeste pravo nas većnika i zamenika gradonačelnika iz srpske zajednice na dvojezične materijale. To je jedino efektivno pravo koje je od čitave te ravnopravne službene upotrebe jezika i pisma u praksi postojalo, pravo koje smo nas četvorica koristili“, kaže Milaković.

Nisu se stekli uslovi

Činjenice pokazuju da protok vremena ne utiče pozitivno na one famozne „uslove“ koji treba da se steknu da bi jezik i pismo nacionalnih manjina, konkretno srpske manjine, u Vukovaru imali makar približno isti status kao recimo talijanski jezik u Istri.

„Ključno pitanje u ovom trenutku je kako to da su neke stvari danas aktualnije nego prije 25 godina, a odnose se na rat i njegove posljedice. Jer prije 15 godina je u Vukovaru bila mnogo mirnija atmosfera u tom pogledu, bilo je drugo političko vođstvo i drukčije se živjelo. Dakle, sad idemo obrnutom hronologijom, približavamo se ratu i ružnim elementima rata i posljedicama toga, a ne da se udaljujemo od njih. To mi se čini ključnim problemom“, kaže Puhovski.

„Obično se kaže da vrijeme liječi rane, a ovdje ispada da vrijeme nadražuje rane, dodatno još oštećuje rane i to znači da je u Vukovaru doista potrebna politička intervnecija drugog tipa, politička intervencija s hrvatske strane prije svega jer je ona kao većinska odgovorna, ali naravno i sa srpske, to je kao kod razvoda braka, nikad nije samo jedna strana kriva. Ali je jedna strana koja je mnogo jača, mnogo moćnija i na koncu brojnija i institucijski moćnija, ima mnogo veću odgovornost. Ne vidim da će se tako skoro dogoditi to da se ta stvar u Vukovaru popravi jer se tu povezao dio nacionalističkih težnji sa političkim programom stranke koja se osnovno bavi time da prokazuje hrvatsko-srpsku trgovačku koaliciju. Oni smišljeno daju do znanja dok imamo ljude srpskog podrijetla u vlasti, dotle u Hrvatskoj nema mira“, ističe Puhovski.

I Dejan Drakulić naglašava da je loše što pripadnici većinskih političkih stranaka nisu pronašli dovoljno snage i mudrosti da pošalju poruku okrenutu ka budućnosti. „Ovaj korak je korak unazad i ne doprinosi poboljšanju odnosa između dve zajednice“, kaže Drakulić i podseća na Statut iz 2009. godine, kojim je u Vukovaru bilo predviđeno pravo na slobodnu upotrebu jezika i pisma.

„Tada je u statutu postojala odredba koja je davala mogućnost ravnopravne upotrebe jezika i pisma. Ostavljala je nacionalnim manjinama mogućnost da budu zastupljeni u institucijama čiji je osnivač Grad Vukovar. O tome se ne priča dovoljno, ali je to osnov iz kojeg smo mi izvukli neko naše stečeno pravo i mislim da je grad mogao, odnosno političke stranke u gradskom vijeću su mogle da prihvate ovaj amandman koji je bio jednak odredbama koje su već postojale u statutu 2009. i time bi stanje bilo vraćeno na poziciju koja je prethodila popisu stanovništva 2010. godine“, napominje Drakulić.

Između inata i identiteta

„Tužno je to. Jedno pismo, koje u svim normalnim okolnostima kulturno obogaćuje svakog čovjeka, potpuno nevino strada zbog jeftinog politikanstva. Treba biti iskren i reći, Hrvatima ćirilica nikada nije smetala, a Srbima nikada nije posebno trebala. Ali, u pokazivanju mišića s jedne strane i inata s druge strane, ni ne znajući – svi su gubitnici, a najviše svi pošteni i vrijedni stanovnici Vukovara koji zbog politike i dalje moraju živjeti u ranim devedesetim. Zbog toga mi je sve to tužno i jadno“, kaže za P-portal Predrag Fred Matić, zastupnik RH u Evropskom parlamentu.

„Svako ko ima neko zakonsko pravo, treba da ima mogućnost da ga koristi“, ističe Dejan Drakulić i podseća da se drugim nacionalnim manjinama ne postavljaju pitanja zašto se koriste nekim svojim pravom, dok se Srbima ova pitanja postavljaju i pokreću se aktivnosti za onemogućavanje tih prava.

„Jednostavno želimo da budemo ravnopravni građani i da zakon koji je usvojio Sabor važi jednako za sve. Ne radi se o inatu, već o ravnopravnosti. Na takav način se omalovažava problem koji postoji, a to je problem netolerancije i nespremnosti društva na demokratske procese u potpunosti. Bez obzira na to što je Hrvatska ušla u Evropsku uniju, očito nije spremna za ravnopravnost svih građana i nije spremna da se izbori sa takvim stanjem u društvu i u zajednici“, zaključuje Drakulić.

 

 

Tekst je sufinanciran sredstvima Fonda za izbegla, raseljena lica i za saradnju sa Srbima u regionu AP Vojvodine