Sad kad su se svi slatko ismejali, rešili ankete o poznavanju srpskog i/ili hrvatskog jezika, podsetili se Nadrealista i dobrano se izrugali i HRT-u i novinaru koji je radio prilog o mladoj srednjoškolki Tei Lončar iz Karina, nekoliko važnih opaski nakon što se prašina slegla.

Bilo je zaista duhovitih reakcija i visprenih komentara, no mnogi od onih koji su HRT-u zamerali zbog purizma i nepoznavanja razlika između standardnog jezika i dijalekata, i sami su pokazali veliko neznanje praveći laičke greške (ne postoji kruševački dijalekat, recimo, govor kruševačkog kraja spada u kosovsko-resavski dijalekat). Ipak, kritika HRT-ovog priloga logična je reakcija nakon apsurdnih intevencija i nasilja koje je nad hrvatskim jezikom učinjeno prethodnih decenija i koje je motivisano vanjezičkim razlozima.

Kako su svi propustili suštinu HRT-ovog priloga o Tei Lončar?

Međutim, prilog Edija Škovrlja o najboljoj učenici obrovačke gimnazije, mladoj Tei Lončar, svoje najbitnije poruke nije uspeo preneti publici. Iako smo sigurni da je spomenuti novinar iz najboljih mogućih namera odabrao za sagovornicu učenicu koja niže uspehe u školi iako se tek pre tri godine doselila u Hrvatsku i živi u teškim uslovima u surovom dalmatinskom zaleđu, ono što je on želeo da poruči nije doprlo do publike. Da se radi o nespretno i površno urađenom (ili bolje reći „odrađenom“) prilogu, potvrđuje i činjenica da novinar spominje da Tea dobija srednjoškolsku stipendiju iz Srbije. Iako je od Tee jasno mogao čuti da joj stipendiju dodeljuje Srpsko privredno društvo Privrednik iz Zagreba, verovatno po inerciji povezujući nacionalnu odrednicu sa državom Srbijom, novinar se nije potrudio da proveri gde je sedište spomenute institucije. Promašivši time čitavu poentu.

A poenta je da Tea nije usamljen slučaj talentovanog mladog čoveka koji uz roditeljsku muku i odricanje kao i svoj ogroman trud i marljivo učenje uspeva da premosti sve prepreke i čak prestigne svoje vršnjake koji žive i školuju se u daleko boljim i komfornijim uslovima. Poenta je da četvoročlana porodica u selu živi sama i izolovana, da je ovaj redak slučaj povratnika zapravo izuzetak koji potvrđuje pravilo da je priča o povratku odavno završena. Poenta je da je putanja koju sestre Lončar svakodnevno prevaljuju na putu do škole zapravo „cesta iz srednjega vijeka“, koju vladajući nisu obnovili niti porodici Lončar obezbedili uslove za normalan rad i održiv ostanak.

Umesto divljenja – u centru prepucavanja

I zbog takvog traljavog pristupa nakon izanđalih rasprava o jeziku, za koji svi koji imaju moć govora i sposobnost pisanja misle da su kompetentni da ga komentarišu, teško da je iko čuo u ovom prilogu da četvoročlana porodica Lončar koja se iz izbeglištva vratila u zavičaj živi od 3000 kuna mesečno (+500 kuna stipendije za koju je pogrešno navedeno ko je dodeljuje)! Teško da se iko zapitao kako je moguće školovati dvoje dece i voditi normalan život sa tolikim primanjima. Teško da je iko čuo da sestre Lončar svakodnevno putuju više od 30 kilometara do škole.

U senci je ostalo sve ono bitno u ovom prilogu. A mlada devojka koja je zaslužila divljenje i da joj se sa svih strana sada javljaju sa novim stipendijama i podrškom, završila je u centru jalovih rasprava o jeziku i prepucavanjima i ismejavanjima. Pomalo ilustrativno i za čitav kraj u koji su se Lončari vratili, pun potencijala i bogatstava, a zanemaren i zaboravljen.