Bosiljka Zirojević Lečić: Čast je izlagati u gradu Julija Knifera

Piše: Marija Stojadinović

Novosadska slikarka i profesorica Akademije umetnosti Novi Sad: U umetničkom procesu najvažniji je otvoren pristup i osvešćenost da je bavljenje umetničkim radom u koji autor iskreno veruje i ogoljuje svoje biće, u suštini nepristajanje na “diktirana pravila” i podobne i očekivane načine bavljenja određenim temama
Bosiljka Zirojević Lečić

Osiječka galerija Knifer imala je prilike ugostiti novosadsku umetnicu i profesoricu Bosiljku Zirojević Lečić, čija je izložba „Meke forme/Oštre forme“ tamošnjim posetiteljima bila dostupna do trećeg novembra. Ovo je ujedno i njeno prvo samostalno izlaganje umetničkih radova u Hrvatskoj, a autorka izložbe naglašava da joj je posebno drago što je to upravo u gradu velikog umetnika Julija Knifera. Nakon što su se utisci slegli, razgovarali smo sa profesoricom Bosiljkom o pobudama iz kojih su nastali njeni najnoviji radovi, saradnji između Likovnih akademija u Novom Sadu i Osijeku, ali i o pedagoškom radu sa mladim umetnicima i umetnicama.

Kako je došlo do saradnje sa Akademijom za umjetnost i kulturu u Osijeku?

Saradnja je nastala na institucionalnom nivou, započela je pre desetak godina, angažovanjem  profesora iz Novog Sada u izvođenju nastave iz praktičnih, umetničkih predmeta na (tadašnjoj) Umjetničkoj akademiji u Osijeku, ali vrlo brzo se ta saradnja proširila u mnogobrojnim pravcima: gostujuće izložbe studenata, organizovanje zajedničkih izložbi, učešće u zajedničkim projektima, saradnja u umetničkom radu jednog broja profesora i saradnika itd. Nažalost, pandemija je uticala na ovu odličnu saradnju na svim nivoima, ali imamo zadovoljstvo da je profesor na Akademiji za umjetnost i kulturu u Osijeku Vladimir Frelih angažovan u zvanju gostujućeg profesora na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. To nam daje priliku da i dalje održavamo aktivnu saradnju, a njemu bih se pre svega zahvalila na pozivu za izlaganje u galeriji Knifer, kao i Akademiji u Osijeku za odličnu i profesionalnu organizaciju izložbe. Nadam se da ćemo uskoro moći da nastavimo zajednički rad u većem obimu, posebno što se tiče projekta koji uključuju studente i njihovu direktnu saradnju.

Budući da je izložba nedavno završena, jeste li zadovoljni ishodom i reakcijama posetilaca?

Da, izuzetno sam zadovoljna. Organizacija je bila odlična, kao i sam izlagački prostor, a više puta sam pomenula da mi je posebna čast što sam imala priliku da izlažem u galeriji koja nosi ime vrhunskog umetnika Julija Knifera, i to u gradu u kojem je rođen! Posebno mi je drago što su izložbu ispratili i studenti, mladi umetnici, sa kojima sam se prethodno susrela na Akademiji gde sam im, na poziv njihovih profesora, prezentovala svoj umetnički rad, kao i različite procese i metode moga rada.

U kom periodu su nastali radovi i iz kojih pobuda?

Nekoliko radova prikazanih na ovoj izložbi su iz 2016. godine, dok je veći deo radova iz perioda 2018/2019. god. Crteži su deo moje najnovije produkcije (iz 2021. god) i prvi put sam ih i izlagala u „Knifer“ galeriji. U galerijskom prostoru su svi ovi radovi postavljeni tako da čine jednu vizuelnu celinu, a u odnosu na arhitektonsku strukturu same galerije.

Lično mi je vrlo inspirativan kreativni rad sa različitim materijalima koji nisu konvencionalno slikarski, tako da uglavnom koristim: aluminijum, pvc ploče, različite tkanine, pesak, ciglu, mlevenu terakotu sa različitim lepilima itd. Takva vrsta stvaralačkog procesa me je dovela do toga da ja slike „pravim/gradim“, a ne da ih samo slikam. Ovakav pristup mi je otvorio mnogo nivoa za umetnički rad i izražavanje, ali i promišljanje o samoj umetnosti i stvaranju. Moji radovi su više objekti nego slike.

Da li je to nastavak projekta „Meke forme“ iz 2016. godine?

Tekstil (industrijski proizvod) kao gradivni element mojih slika-objekata počela sam da koristim još 2009. godine kada sam upotrebila crni satenski pliš, ali kao podlogu na kojoj sam direktno intervenisala (iz serije radova „Ahromatske forme”). Od tada datira moje aktivnije bavljenje tekstilom, kao i pokušaji da pronađem adekvatan način za oblikovanje samog materijala koji je već specifičan po svojoj strukturi i boji. Tako da su to sve procesi i načini rada koji se prepliću jedan sa drugim, imenujem ih i grupišem kada počnu da dobijaju neki zajednički imenitelj i svoju posebnost. Prve „šivene” radove sam nazvala „Meke forme” (2015. godine) i ovom vrstom obrade materijala i specifičnom tehnologijom umetničkog oblikovanja bavim se još uvek, ali sada se taj pristup već preklapa sa nekim novim vrstama odabranih materijala, novim serijama radova koje sam započela u ateljeu. Sve je to deo ukupnog kreativnog procesa koji ima svoj poseban tok, a tek sa neke vremenske distance mogu da se odrede posebne serije.

Ljudska potreba je da stvara

Kako biste svoju izložbu približili laicima?

Ljudska potreba je da stvara, eksperimentiše i preoblikuje ono što je oko njega ili ono o čemu razmišlja, tako je i u umetnosti. Ovi radovi se mogu sagledati i u tom aspektu – istraživanje umetničkih mogućnosti; izraz i način rada koji nije tradicionalan, a može da izazove određene emocije i utiske. Eksperimentisanje sa materijalima i tehnološkim pristupima u slikarstvu. Mogućnosti i snaga  samog likovnog jezika, likovnih formi i njihovih odnosa, uz otkrivanje kvaliteta upotrebljenog materijala uz minimalne intervencije. Pročišćenost i jednostavnost takvog pristupa.

Bosiljka Zirojević Lečić

 

Zbog čega Vas fasciniraju geometrijski oblici?

Uvek je prisutna težnja da se postojeće menja, istražuje, da se vidi gde može dalje da se razvije, na koje sve načine da se postigne jasan i ubedljiv umetnički izraz. Ja sam tu vrstu umetničkog istraživanja započela svođenjem elemenata, pročišćavanjem sopstvenog likovnog jezika i to me je vodilo ka apstahovanju, kako izabranog motiva, tako i sopstvenog promišljanja. U tom procesu, sve više sam bila okupirana likovnim jezikom i njegovom snagom, a sve manje mi je bilo bitno da je motiv „čitljiv” ili prepoznatljiv. Time sam sebi otvorila razne druge mogućnosti koje izlaze iz konvencionalnog, tradicionalnog i kreću se u domenu eksperimentalnog. Geometrija je osnovna struktura same slike, primaran jezik oblikovanja i konstruisanja koji je čist, jasan i jednostavan. Ta vrsta svedenosti i pročišćenosti daje stabilnost slici, što mi omogućava da preispitujem specifična svojstva materijala koje upotrebljavam u procesu formiranja slike/objekta.

Likovni kritičar Sava Stepanov u Vašim slikama vidi „čvrstu geometrijsku linearnost, konstrukciju, materijalizovanu strukturu, kombinaciju različitih materijala kao jasno definisan kontrapunkt haotičnim društvenim odnosima, destrukciji i haosu današnjeg sveta.” Koliko su dešavanja prouzrokovana pandemijom u proteklih godinu i po dana doprinela tom izričaju, ili je svet bio haotičan i pre toga?

Mislim da je svet uvek haotičan, uvek su tu različita previranja, lomovi, ubrzane promene… i pandemija se uklapa u taj niz, to je još jedno novo iskustvo savremenog doba. Svedenost, uravnoteženost i stabilnost geometrizovanih formi u usaglašenosti sa upotrebljenim materijalom, verovatno i jesu traganja za nekom vrstom usresređenosti i ravnoteže u odnosu na različite pojave u današnjem vremenu (a to nije samo pandemija). Istovremeno, to je i moje lično izražavanje, potreba i težnja za sređivanjem vlastitog sveta, unutrašnjih misli i emocija, traženje fokusa i stabilnosti u previranjima spoljašnjeg  sveta i odnosa na koje ne mogu da utičem. Nadam se da publika ovakvu vrstu izraza i stanja može i da iščita u mojim radovima.

Nepristajanje na diktirana pravila

On takođe naglašava da u bogatoj istoriji geometrijskog slikarstva nije lako konstruisati vlastitu autorsku specifičnost, no da Vi ipak uspevate da iskažete sopstvenu osećajnost i personalnost. Na šta se najviše oslanjate da biste artikulisali svoje izražavanje?

To bi bila neka kombinacija intuitivnog i racionalnog pristupa. Zapravo, stalno poigravanje sa novim izazovima, otkrivanje (za mene) novih materijala koje u procesu rada “pripitomljavam” i prilagođavam sopstvenoj zamisli. U tom radu se često prepuštam novim iskustvima, da me ona  zapravo navode, da me iznenade, a kada je potrebno tehnološki rešiti neki problem, oslanjam se na iskustvo. Na taj način crpim nova saznanja i formiram nove pristupe u svom umetničkom radu.

Bosiljka Zirojević Lečić

 

Na koji način svoje studente vodite kroz taj proces?

Za studente – mlade umetnike vrlo je važno da kroz umetničku praksu steknu potrebu da posvećeno rade na ličnom razvoju, i da u građenju sopstvenog izraza budu otvoreni za različite načine izražavanja i medije u polju vizuelnih umetnosti, kao i za mogućnosti povezivanja različitih umetničkih oblasti (likovne, muzičke, filmske…). U tom procesu, neko će biti isprovociran dešavanjima i svetom oko sebe, a neko okrenut sebi i ličnom izrazu, ali je zapravo najvažniji otvoren pristup i osvešćenost da je bavljenje umetničkim radom u koji autor iskreno veruje i ogoljuje svoje biće, u suštini nepristajanje na “diktirana pravila” i podobne i očekivane načine bavljenja određenim temama. U procesu razvoja njihovog ličnog umetničkog rada, pristupam individualno svakom studentu, uz poštovanje njihovih htenja, ideja i tempa rada. Pedagoški pristup u umetničkoj praksi posmatram kao dvosmerni odnos, uzajamnu razmenu specifičnih iskustava i znanja, tako da u tom procesu i ja učim od njih.

Zbog čega ste odlučili da dobar deo svoje profesionalne karijere posvetite radu sa mladima, u okviru Akademije umetnosti Novi Sad?

Do toga je došlo sasvim spontano, nakon završenih postdiplomskih studija na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, radila sam kao saradnik na određeno vreme. Takav status mi je bio odlična prilika da se preispitam u ovoj vrsti rada i odredim prema novim iskustvima pedagoškog rada u oblasti likovne umetnosti. Da se posvetim radu u profesiji pedagoga presudna su bila sva pozitivna iskustva u radu sa studentima, sve specifičnosti koje ova vrsta rada donosi (razmena iskustava, otvorenost, različite energije i pristupi, nove ideje…). Važno mi je bilo i profesionalno okruženje, a to su izvrsne kolege na Akademiji koji su i odlični umetnici i pedagozi, gde imam priliku da se profesionalno razvijam i sarađujem na različitim nivoima pedagoškog i umetničkog rada.

Umetnice iz Srbije i Hrvatske u gradu koji slavi zajedništvo

Bili ste i deo Donaufesta „Croatia Meets Serbia” 2018. godine sa velikom i interesantnom serijom zastava, u čije oslikavanje ste uključili i dve umetnice iz Srbije i Hrvatske. Možete li našim čitaocima predstaviti ideju iza tog rada?

Donaufest je tradicionalni festival u nemačkom gradu Ulmu, organizuje se na bijenalnom nivou, i u okviru programa postoji i umetnički projekat – instalaciju u prostoru koja predviđa izradu 700 ručno oslikanih zastava. Godine 2018. je festival u Ulmu prvi put organizovao da dva umetnika rade na ovom umetničkom projektu, zapravo dve umetnice, iz Hrvatske i Srbije. Pozvane smo koleginica Ana Petrović (Akademija za umjetnost i kulturu u Osijeku) i ja, a obim i zahtevi ovako velikog rada su podrazumevali i angažovanje studenata sa akademija u Osijeku i Novom Sadu. Red je da se pomenu i imena studenata, mladih umetnica koje su aktivno učestvovale u projektu: Doris Despot, Ivana Škvorčević i Dejana Narančić (Hrvatska); Ana Vrtačnik, Danica Jevđović i Marijana Buljovčić (Srbija). Projekat realizovan kao dve grupe umetničkih zastava, nosio je zajednički naziv „Grenzenlos” / „Bezgraničan”.

Zajednički imenitelj celog umetničkog koncepta  je bila komunikacija, i moju osnovnu ideju za seriju 350 zastava koje sam radila, zapravo sam zasnovala na sistemu Morzeovog alfabeta. Taj univerzalni sistem znakova sam umetničkim postupkom „prevela” u svoj nov vizuelni sistem preoblikovanih i jedinstvenih znakova (a koji su i dalje čitljivi i poštuju osnovni izvor), u sopstvenu specifičnu tipografiju. Princip „jedno slovo – jedna zastava”, a u kombinaciji sa bojama državnih zastava, dao mi je mogućnost za razvijanje interesantne vizuelne igre „ispisivanja” ključnih reči, imena država i većih gradova kroz koje protiče reka Dunav. Ovakav pristup mi je otvorio neverovatno veliki broj kombinacija boja i slova/kodova, tako da je svaka zastava bila originalno likovno rešenje, svih 350 zastava su bile različite.

Kako sa današnje distance gledate na njega?

To je projekat koji mi je doneo pregršt pozitivnih i novih iskustava, i to na nekoliko nivoa: povezivanje, saradnja, organizacija rada velikog obima, razmena ideja, rad kao prostorna instalacija, izlazak iz poznatih obrazaca i postupaka itd. Posebno mi je značajno što sam uspela da rešim ono što mi je bilo bitno od samog starta – da rad u zadatim okvirima i tehnološkim specifičnostima, idejno i produkcijski postavim na takav način da ostanem verna svom izrazu i rukopisu, a da pri tom ispoštujem sve zahteve ovakve vrste umetničkog projekta.

Naravno, posebna dimenzija i iskustvo je uspešno realizovano zajedničko predstavljanje umetnica iz dve države sa ovih prostora, u gradu koji slavi umetnost i simbolično uspostavlja zajedništvo evropskih država koje su povezane rečnim tokom Dunava.

 

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Živjeti jedni s drugima, a ne jedni pored drugih“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije


Ako imate prijedlog teme za nas, javite se na portal@privrednik.net

Pratite P-portal i na društvenim mrežama: