Borisav Stanković prekretnički je pisac srpske umetničke proze sa kojim započinje srpska moderna književnost. U svojim pripovetkama, dramama i romanima dao je sliku rodnog grada Vranja na prekretnici između turskog vremena i modernog doba. Njegova tematika je socijalno određena, a u načinu prikazivanja preovlađuje unutrašnja, psihološka perspektiva.
Borisav Stanković je rođen u Vranju 31. marta 1876. godine gde je učio i osnovnu školu. Gimnaziju je pohađao u Nišu, a pravne nauke u Beogradu. Napisao je zbirke pripovedaka: „Iz starog jevanđelja“ (1879), „Stari dani“ (1902), „Božji ljudi“ (1902); drame: „Koštana“ (1902), „Jovča“ (1927), „Tašana“ (1928); romani: „Nečista krv“ (1910), „Gazda Mladen“ (1927), „Pevci“ (nezavršen roman). Umro je u Beogradu 22. oktobra 1927. godine.
Kada se kaže da je Stanković prvi u srpskoj književnosti govorio o duši, tu se pre svega misli na perspektivu u njegovim delima koja se od spoljašnjeg sveta okreće ka pojedincu i njegovom unutrašnjem složenom svetu. Njegov poetski realizam podrazumeva dubinsko uranjanje u psihologiju književnog lika. Njegovi likovi nisu bili zadovoljni stvarnošću, društvenim načelima, okolnostima i očekivanjima, pa su bežali u sebe, u svoje sećanje, svoje fantazije, da bi se tu opet susretati sa onim od čega su bežali. Kako govori profesor Dušan Marinković: “to neuhvatljivo individualno, to neponovljivo ja“. Stankovićevi junaci, otkrivaju sebe tako što bezrezervno, do kraja, proživljavaju svoje strasti, koje društvo ograničava ili potpuno zabranjuje. Jer, ne mogu se propisati osećaji, doživljaji, pa su oni slobodni i protkani lirskom čulnošću i u toj slobodi tragičnom uzvišenošću. Zbog toga Stanković postaje prvi pisac koji je zaista prvi pogledao u ljudsko telo, u njegovu fiziološku i psihološku dimenziju.
Borisav Stanković prvi se okreće krizi identiteta, što je centralno mesto moderne književnosti. Kako primećuje profesorka Danica Andrejević: „Čovekova raspolućenost, dvojnost, raskol u biću, omogućili su prisustvo i nesvesnih i erotskih metamorfoza likova. On je ugradio modernizam u starinski sadržaj svojih likova.“ Moderno je što je „Nečista krv“ prvi srpski roman u kojem imamo veliki erotski glavni ženski lik. Niko u našoj književnosti nije tako žestoko, intenzivno ispovedio ljubav i ženu kao ovaj pisac. Moderan je i po osećanju otuđenosti, ugroženosti bića, nemilosrdne egzistencije, gde biće ne može da ostvari svoju esenciju. Stanković je pripovedač osećanja, ljubavi, čežnje, strepnje, straha, bola, patnje. Temu ljubavi i temu erotskog pokazuje kao podeljene teme, koje se prožimaju i razilaze. Pa se tako buđenje sreće, iluzije, zanosa i mladosti, stapaju i prelivaju u temu nesreće, uništenja i samouništenja. Čovek se bez obzira na pol pokazuje kao krajnje složeno i kontradiktorno biće.
Stankovićev jezik i posle više od jednog veka od objavljivanja ne ostavlja čitaoce ravnodušnim. Intenzitet i jačina njegovih reči i dalje se jako doživljava po čemu se svrstava u prve velike, samostalne, stvaralačke, glasove srpske kulture u celini. Njegovo delo je i dalje ostalo otvoreno za različite vidove književnih, umetničkih, filozofskih, psiholoških, socioloških tumačenja i analiza, a izvesno je da će nam budućnost dati i neka druga tumačenja.
U 2021. godini navršilo se tačno devedeset godina od kako je opera „Koštana“ u režiji Petra Konjevića imala premijeru u Zagrebačkom narodnom kazalištu, a u godini pred nama, obeležiće se tačno 120 godina od objavljivanja „Koštane“, danas jedne od najčešće igranih i najviše gledanih dela u srpskom pozorištu. Petar Konjović srpski kompozitor klasične muzike i direktor opere u Zagrebu (1926. godine), rad na „Koštani“ započeo je za vreme Velikog rata. Nosilo ga je oduševljenje Stankovićevim komadom i stimulisali susreti sa primadonom Majom Stroci u Zagrebu, kojoj je bila namenjena naslovna uloga opere u nastajanju. Opera „Koštana“ je u 1931. godini imala tri premijere na glavnim jugoslovenskim scenama, u Zagrebu, Beogradu i Ljubljani. To je bila prva verzija opere u pet slika, komponovana 1916-1928. Može se reći da je „Koštana“ više uspeha imala preko Save nego u Beogradu, piše Nadežda Mosusova, jer u Zagrebu i Ljubljani nisu bili opterećeni Stankovićevom dramom. Druga verzija dolazi izmenjena i u šest slika, 1935-1939. Tako je prva Koštana u Hrvatskom narodnom kazalištu bila Vera Misita, u Beogradu Blanka Kezer, u Ljubljani Zlata Đunđenac. Nije na odmet još reći da su operu „Koštana“, bilo gde da je izvođena, voleli svi njeni pevači, cenili dirigenti i sa zadovoljstvom postavljali reditelji.
